Your elusive creative genius | Elizabeth Gilbert

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Sandra Gojic

I am a writer.

Ја сам писац.

Writing books is my profession but it's more than that, of course.

Писање књига је моја професија, али и више од тога, наравно.

It is also my great lifelong love and fascination.

То је и моја животна љубав и фасцинација.

And I don't expect that that's ever going to change.

И не очекујем да ће се то икада променити.

But, that said, something kind of peculiar has happened recently

Кад сам то рекла, нешто чудно се десило недавно

in my life and in my career,

у мом животу и мојој каријери,

which has caused me to have to recalibrate my whole relationship with this work.

што ме је навело да преиспитам своју везу са овим послом.

And the peculiar thing is that I recently wrote this book,

Чудно је што сам недавно написала књигу,

this memoir called "Eat, Pray, Love"

мемоаре под називом "Једи, моли, воли",

which, decidedly unlike any of my previous books,

која је, за разлику од свих мојих претходних књига,

went out in the world for some reason, and became this big,

изашла у свет из неког разлога, и постала велика

mega-sensation, international bestseller thing.

мега-сензација, интернационални бест селер.

The result of which is that everywhere I go now,

Резултат тога је да сада, где год да одем,

people treat me like I'm doomed.

људи ме третирају као да сам проклета.

Seriously -- doomed, doomed!

Озбиљно - проклета, проклета!

Like, they come up to me now, all worried, and they say,

Прилазе ми, забринути и кажу

"Зар се не бојиш - зар се не бојиш да никада нећеш моћи то да надмашиш?

"Aren't you afraid you're never going to be able to top that?

Aren't you afraid you're going to keep writing for your whole life

Зар се не бојиш да ћеш целог живота писати

and you're never again going to create a book

и да никада више нећеш написати књигу

that anybody in the world cares about at all,

за коју би неко уопште марио

ever again?"

никада?"

So that's reassuring, you know.

То баш теши, знате.

But it would be worse, except for that I happen to remember

Било би и горе, да се не сећам

that over 20 years ago, when I was a teenager,

да пре 20 година, када сам почела да говорим људима - када сам била тинејџерка -

when I first started telling people that I wanted to be a writer,

да желим да будем писац,

да се нисам сусретала са истом врстом реакције која потиче из страха.

I was met with this same sort of fear-based reaction.

Људи су говорили "Зар се не бојиш да никада нећеш успети?

And people would say, "Aren't you afraid you're never going to have any success?

Aren't you afraid the humiliation of rejection will kill you?

Зар се не бојиш да ће те убити понижење због одбачености?

Aren't you afraid that you're going to work your whole life at this craft

Зар се не бојиш да ћеш целог живота радити на тој вештини

и да ништа из тога неће произаћи

and nothing's ever going to come of it

и да ћеш умрети на гомили пропалих снова

and you're going to die on a scrap heap of broken dreams

са пуним устима горког пепела неуспеха?"

with your mouth filled with bitter ash of failure?"

(смех)

(Laughter)

Like that, you know.

Само тако, знате.

The answer -- the short answer to all those questions is, "Yes."

Одговор - кратак одговор на сва та питања је "Да".

Yes, I'm afraid of all those things.

Да, бојим се свих тих ствари.

And I always have been.

И одувек се бојим.

And I'm afraid of many, many more things besides

И бојим се још неких ствари поред тога,

that people can't even guess at,

које људи не могу ни да замисле.

like seaweed and other things that are scary.

На пример, морске траве и других страшних ствари.

But, when it comes to writing,

Али када се ради о писању,

the thing that I've been sort of thinking about lately, and wondering about lately,

у последње време се питам - зашто?

is why?

Знате, да ли је то разумно?

You know, is it rational?

Да ли је логично да очекујемо да се људи

Is it logical that anybody should be expected

to be afraid of the work that they feel they were put on this Earth to do.

боје посла за који верују да су постављени на Земљу да ураде?

And what is it specifically about creative ventures

А шта је то посебно код креативних подухвата

that seems to make us really nervous about each other's mental health

што чини да смо јако забринути за ментално здравље једни других

in a way that other careers kind of don't do, you know?

на начин који друге професије не изазивају?

Like my dad, for example, was a chemical engineer

Мој тата на пример, био је хемијски инжењер,

and I don't recall once in his 40 years of chemical engineering

и не сећам се да је икада, за његових 40 година каријере

anybody asking him if he was afraid to be a chemical engineer, you know?

неко питао да ли се он боји да буде хемијски инжењер.

"That chemical-engineering block, John, how's it going?"

Та блокада хемијског инжењеринга, Џоне, шта је с тим?

It just didn't come up like that, you know?

То није тако изгледало, знате.

But to be fair, chemical engineers as a group

Али, будимо фер, хемијски инжењери као група

haven't really earned a reputation over the centuries

заиста нису током векова изградили репутацију

for being alcoholic manic-depressives.

манично-депресивних алкохоличара.

(Laughter)

(смех)

We writers, we kind of do have that reputation,

Ми писци, ми некако имамо ту репутацију

and not just writers, but creative people across all genres,

и не само писци, него људи који су креативни на свим пољима,

it seems, have this reputation for being enormously mentally unstable.

изгледа да имају ту репутацију да су ужасно ментално нестабилни.

And all you have to do is look at the very grim death count

Само треба да погледате веома суморан број смрти

in the 20th century alone, of really magnificent creative minds

заиста величанствених креативних умова, само у двадесетом веку,

who died young and often at their own hands, you know?

који су умрли млади и често од своје руке, знате.

And even the ones who didn't literally commit suicide

А чак и онe који нису буквално починили самоубиство

seem to be really undone by their gifts, you know.

на неки начин је убио њихов дар.

Norman Mailer, just before he died, last interview, he said,

Норман Мејлер (Norman Mailer) је у последњем интервјуу, баш пре него што је умро, рекао

"Every one of my books has killed me a little more."

"Свака од мојих књига ме све више убија".

An extraordinary statement to make about your life's work.

Необична изјава о сопственом животном делу.

But we don't even blink when we hear somebody say this,

Али више ни не трепнемо када чујемо да неко ово каже

because we've heard that kind of stuff for so long

јер такве ствари слушамо већ толико дуго,

and somehow we've completely internalized and accepted collectively

и некако смо потпуно интернализовали и колективно прихватили

this notion that creativity and suffering are somehow inherently linked

то становиште да су креативност и патња некако нераскидиво повезане

and that artistry, in the end, will always ultimately lead to anguish.

и да ће умеће на крају, увек довести до патње.

And the question that I want to ask everybody here today

Питање које желим да поставим свима данас

is are you guys all cool with that idea?

је да ли је вама та идеја ок?

Are you comfortable with that?

Да ли вам је то у реду

Because you look at it even from an inch away and, you know --

- јер посматрате то чак и са пар центиметара удаљености -

I'm not at all comfortable with that assumption.

али мени уопште та прептоставка није у реду.

I think it's odious.

Ја мислим да је грозна.

And I also think it's dangerous,

И мислим да је и опасна,

and I don't want to see it perpetuated into the next century.

и не желим да се преноси у наредни век.

Ја мислим да је боље да охрабрујемо велике креативне умове да живе.

I think it's better if we encourage our great creative minds to live.

And I definitely know that, in my case -- in my situation --

И засигурно знам да би, у мом случају - у мојој ситуацији -

it would be very dangerous for me to start sort of leaking down that dark path

било веома опасно за мене да склизнем том црном стазом

of assumption,

претпоставке, посебно ако узмем у обзир то

particularly given the circumstance that I'm in right now in my career.

да сам тренутно у својој каријери.

Which is -- you know, like check it out,

Што је - мислим, видите,

I'm pretty young, I'm only about 40 years old.

прилично сам млада, тек ми је око 40 година.

Још имам можда четири деценије рада у себи.

I still have maybe another four decades of work left in me.

And it's exceedingly likely that anything I write from this point forward

И највероватније је да ће било шта што напишем у наредно време

is going to be judged by the world as the work that came after

свет процењивати као дело које је уследило

the freakish success of my last book, right?

после застрашујућег успеха моје последње књиге, зар не?

I should just put it bluntly, because we're all sort of friends here now --

Рећи ћу отворено, пошто смо сви на неки начин овде пријатељи сада -

it's exceedingly likely that my greatest success is behind me.

врло је вероватно да је мој највећи успех иза мене.

So Jesus, what a thought!

О забога, каква помисао!

That's the kind of thought that could lead a person

Знате, то је помисао која би могла навести особу

to start drinking gin at nine o'clock in the morning,

да почне да пије џин у девет сати ујутру,

and I don't want to go there.

а ја не желим да будем таква.

(Laughter)

(смех)

I would prefer to keep doing this work that I love.

Желим да наставим да радим посао који волим.

Тако питање постаје - како?

And so, the question becomes, how?

And so, it seems to me, upon a lot of reflection,

Изгледа ми, након много промишљања,

that the way that I have to work now, in order to continue writing,

да је начин на који могу да радим, како бих наставила са писањем,

is that I have to create some sort of protective psychological construct, right?

то да морам да направим некакав заштитни психолошки оквир.

I have to sort of find some way to have a safe distance

Морам на неки начин да направим безбедно одстојање

between me, as I am writing, and my very natural anxiety

између себе, као писца, и моје природне стрепње

about what the reaction to that writing is going to be, from now on.

о томе каква ће бити реакција на то писање.

And, as I've been looking, over the last year,

Док сам у протеклих годину дана тражила начине да то урадим,

for models for how to do that,

I've been sort of looking across time,

гледала сам кроз време

and I've been trying to find other societies

и покушавала да пронађем нека друга друштва

to see if they might have had better and saner ideas than we have

и видим да ли су они можда, за разлику од нас, имали боље и паметније идеје

about how to help creative people

о томе како помоћи креативним људима да управљају

sort of manage the inherent emotional risks of creativity.

битним емоционалним ризицима креативности.

And that search has led me to ancient Greece and ancient Rome.

И то истраживање ме је одвело до старе Грчке и Рима.

So stay with me, because it does circle around and back.

Испратите ме, јер прича се заокружује.

But, ancient Greece and ancient Rome --

Али, стара Грчка и стари Рим -

people did not happen to believe that creativity

људи тада нису веровали да креативност

came from human beings back then, OK?

долази из људских бића, ок?

People believed that creativity was this divine attendant spirit

Веровали су да је креативност божанско присуство

that came to human beings from some distant and unknowable source,

које долази људима из неког далеког и непознатог извора,

for distant and unknowable reasons.

из далеких и непознатих разлога.

The Greeks famously called these divine attendant spirits of creativity "daemons."

Грци су ова божанска присуства креативности славно називали "демони".

Socrates, famously, believed that he had a daemon

Сократ је веровао да има демона

who spoke wisdom to him from afar.

који му је говорио мудрости издалека.

The Romans had the same idea,

Римљани су имали исту идеју,

but they called that sort of disembodied creative spirit a genius.

али они су тај бестелесни креативни дух звали "геније".

Which is great, because the Romans did not actually think

Што је одлично, јер Римљани нису стварно мислили

that a genius was a particularly clever individual.

да је геније нека изузетно паметна особа.

They believed that a genius was this, sort of magical divine entity,

Веровали су да је геније неко магично божанско биће,

who was believed to literally live in the walls of an artist's studio,

за које се веровало да буквално живи у зидовима

уметниковог атељеа, као кућни вилењак Доби,

kind of like Dobby the house elf,

and who would come out

и који излази и некако невидљиво помаже уметнику у његовом раду

and sort of invisibly assist the artist with their work

и обликује исход тог рада.

and would shape the outcome of that work.

So brilliant -- there it is, right there, that distance that I'm talking about --

Тако изузетно - ту је, управо ту, та дистанца о којој причам -

that psychological construct to protect you from the results of your work.

тај психолошки оквир који вас штити од резултата вашег рада.

And everyone knew that this is how it functioned, right?

И сву су знали да то овако функционише, зар не?

So the ancient artist was protected from certain things,

Тако је давни уметник биo заштићен од неких ствари,

like, for example, too much narcissism, right?

на пример од превише нарцизма.

If your work was brilliant, you couldn't take all the credit for it,

Ако је ваш рад био изузетан нисте могли да преузмете све заслуге,

everybody knew that you had this disembodied genius who had helped you.

сви су знали да имате тог бестелесног генија који вам помаже.

If your work bombed, not entirely your fault, you know?

Ако ваш рад пропадне, није све ваша кривица, знате?

Everyone knew your genius was kind of lame.

Сви су знали да вам је геније мало кљакав.

(Laughter)

Дуго су људи на западу о креативности размишљали на овај начин.

And this is how people thought about creativity in the West

for a really long time.

А онда је дошла Ренесанса и све се променило

And then the Renaissance came and everything changed,

and we had this big idea, and the big idea was,

имали смо ту велику идеју, а идеја је била

let's put the individual human being at the center of the universe

да ставимо једно људско биће у центар универзума

изнад свих богова и мистерија, и нема више места

above all gods and mysteries,

and there's no more room for mystical creatures

за мистична створења која примају наређења од узвишених.

who take dictation from the divine.

And it's the beginning of rational humanism,

То је почетак рационалног хуманизма

and people started to believe that creativity

и људи почињу да верују да креативност

у потпуности долази из саме индивидуе.

came completely from the self of the individual.

And for the first time in history,

И по први пут у историји

you start to hear people referring to this or that artist as being a genius,

могли сте чути људе како говоре да је овај или онај уметник геније

rather than having a genius.

уместо да има генија.

And I got to tell you, I think that was a huge error.

И морам вам рећи да мислим да је то била велика грешка.

You know, I think that allowing somebody, one mere person

Знате, ја мислим да је дозвољавање некоме, једној обичној особи,

to believe that he or she is like, the vessel,

да верује да је носилац,

you know, like the font and the essence and the source

знате, извор и суштина

свега божанског, креативног, непознатог, вечне мистерије,

of all divine, creative, unknowable, eternal mystery

is just a smidge too much responsibility to put on one fragile, human psyche.

само стављање за длаку превише одговорности на осетљиву људску психу.

It's like asking somebody to swallow the sun.

Као да замолите некога да прогута Сунце.

It just completely warps and distorts egos,

То потпуно криви и мења его,

and it creates all these unmanageable expectations about performance.

и ствара сва та незамислива очекивања од достигнућа.

And I think the pressure of that

Мислим да тај притисак

has been killing off our artists for the last 500 years.

убија уметнике последњих 500 година.

And, if this is true,

И ако је то истина,

and I think it is true,

а ја мислим да јесте,

the question becomes, what now?

поставља се питање - шта сада?

Can we do this differently?

Да ли можемо ово другачије да радимо?

Maybe go back to some more ancient understanding

Можда да се вратимо до неког још старијег схватања

about the relationship between humans and the creative mystery.

везе између људи и креативне тајне.

Maybe not.

Можда не.

Maybe we can't just erase 500 years of rational humanistic thought

Можда не можемо једноставно да обришемо 500 година рационалне хуманистичке мисли

in one 18 minute speech.

у једном говору од 18 минута.

And there's probably people in this audience

И у овој публици вероватно има људи

who would raise really legitimate scientific suspicions

који би с правом научно посумњали

about the notion of, basically, fairies

у присуство вила

who follow people around rubbing fairy juice on their projects and stuff.

које прате људе наоколо и посипају вилински прах на њихове пројекте и ствари.

I'm not, probably, going to bring you all along with me on this.

Вероватно вас нећу све навести да сложите са мном у овоме.

But the question that I kind of want to pose is --

Али питање које желим да поставим је -

you know, why not?

а зашто не?

Why not think about it this way?

Зашто не бисмо о томе мислили на овај начин?

Because it makes as much sense as anything else I have ever heard

Јер има исто толико смисла као и било шта друго што сам чула

in terms of explaining the utter maddening capriciousness

као покушај објашњења крајње луде каприциозности

of the creative process.

креативног процеса.

A process which, as anybody who has ever tried to make something --

Процеса који, као што зна свако ко је икада пробао да направи нешто -

а то су углавном сви овде -

which is to say basically everyone here ---

knows does not always behave rationally.

није увек рационалан.

And, in fact, can sometimes feel downright paranormal.

И уствари, који је некада потпуно паранормалан.

I had this encounter recently

Недавно сам се сусрела и упознала са изванредном америчком песникињом Рут Стоун (Ruth Stone),

where I met the extraordinary American poet Ruth Stone,

who's now in her 90s, but she's been a poet her entire life

која је сада у својим деведесетим, али је целог свог живота песникиња,

and she told me that when she was growing up in rural Virginia,

и рекла ми је да, када је одрастала у руралној Вирџинији,

she would be out working in the fields,

и радила у пољима,

and she said she would feel and hear a poem

рекла је да би осетила и чула да јој песма

coming at her from over the landscape.

долази преко пејзажа.

And she said it was like a thunderous train of air.

Каже да је то било као громогласан налет ваздуха.

And it would come barreling down at her over the landscape.

И обрушио би се на њу преко поља.

А она је осетила да долази, јер се тресла земља под њеним ногама.

And she felt it coming, because it would shake the earth under her feet.

She knew that she had only one thing to do at that point,

Знала је да у том тренутку може да уради само једну ствар,

and that was to, in her words, "run like hell."

а то је било, њеним речима, да "трчи као гоњена".

And she would run like hell to the house

И трчала би као гоњена до куће

and she would be getting chased by this poem,

а песма би почела да је јури,

а ствар је била у томе да је морала да стигне до папира и оловке

and the whole deal was that she had to get to a piece of paper and a pencil

довољно брзо да би, кад протутњи кроз њу, могла да је ухвати

fast enough so that when it thundered through her, she could collect it

и зароби на папиру.

Некада не би била довољно брза,

and grab it on the page.

And other times she wouldn't be fast enough,

па би трчала и трчала, трчала и не би стигла до куће

so she'd be running and running, and she wouldn't get to the house

а песма би прошла кроз њу и она би је пропустила,

and the poem would barrel through her and she would miss it

а песма би наставила да иде преко пејзажа,

and she said it would continue on across the landscape,

трагајући, како је рекла, "за другим песником".

looking, as she put it "for another poet."

А били су и случајеви -

And then there were these times --

this is the piece I never forgot --

ово никада нисам заборавила -

she said that there were moments where she would almost miss it, right?

рекла је да су били случајеви када би је замало пропустила.

So, she's running to the house and she's looking for the paper

Тако она трчи у кућу, тражи папир,

а песма пролази кроз њу

and the poem passes through her,

and she grabs a pencil just as it's going through her,

и она граби оловку баш у моменту кад песма пролази кроз њу,

and then she said, it was like she would reach out with her other hand

и онда, посегла би другом руком

и ухватила би је.

and she would catch it.

Ухватила би песму за реп

She would catch the poem by its tail,

и повукла је уназад у своје тело

and she would pull it backwards into her body

as she was transcribing on the page.

док ју је записивала на папир.

And in these instances, the poem would come up on the page perfect and intact

У овим случајевима, песма би се појавила на папиру савршена и нетакнута,

but backwards, from the last word to the first.

али уназад, од последње речи до прве.

(Laughter)

(смех)

So when I heard that I was like -- that's uncanny,

Када сам чула ово, помислила сам - то је језиво,

that's exactly what my creative process is like.

управо такав је мој креативни процес.

(Laughter)

(смех)

That's not at all what my creative process is -- I'm not the pipeline!

Мој процес нија само то - ја нисам проводник!

I'm a mule, and the way that I have to work

Ја сам мазга, и ја морам да радим тако

is I have to get up at the same time every day,

што морам да устанем у исто време сваког дана,

и да се знојим, напрежем и гурам кроз то, на непријатан начин.

and sweat and labor and barrel through it really awkwardly.

Али чак и ја, као мазга,

But even I, in my mulishness,

even I have brushed up against that thing, at times.

и ја сам се сусрела са тим понекад.

And I would imagine that a lot of you have too.

Претпостављам да сте и ви.

You know, even I have had work or ideas come through me from a source

Знате, чак су и кроз мене рад или идеје пролазили из неког извора

that I honestly cannot identify.

који стварно не могу да идентификујем.

And what is that thing?

А шта је та ствар?

And how are we to relate to it in a way that will not make us lose our minds,

И како да се односимо према томе, а да не изгубимо разум,

but, in fact, might actually keep us sane?

него да га уствари сачувамо?

And for me, the best contemporary example that I have of how to do that

За мене, најбољи савремени пример тога, који знам,

is the musician Tom Waits,

је музичак Том Вејтс (Tom Waits),

who I got to interview several years ago on a magazine assignment.

кога сам интервјуисала пре неколико година за један часопис.

And we were talking about this,

И разговарали смо о овоме,

and you know, Tom, for most of his life, he was pretty much the embodiment

знате Том је већином свог живота био оличење

of the tormented contemporary modern artist,

измученог савременог, модерног уметника

који покушава да контролише и управља и доминира

trying to control and manage and dominate

these sort of uncontrollable creative impulses

над тим креативним импулсима којима је немогуће владати

that were totally internalized.

и који су потпуно интернализовани.

But then he got older, he got calmer,

Онда је остарио, постао мирнији,

and one day he was driving down the freeway in Los Angeles,

и једног дана, како каже, возио се аутопутем у Лос Анђелесу,

and this is when it all changed for him.

и тада му се све променило.

And he's speeding along, and all of a sudden

Вози он тако и одједном

he hears this little fragment of melody,

чује делић мелодије

that comes into his head as inspiration often comes, elusive and tantalizing,

који му долази у главу, како инспирација често и долази, недокучиво и мучно,

and he wants it, it's gorgeous,

и он је жели, знате, она је дивна,

and he longs for it, but he has no way to get it.

и он жуди за њом, али нема начин да је ухвати.

He doesn't have a piece of paper, or a pencil, or a tape recorder.

Нема парче папира, нема оловку,

нема диктафон.

So he starts to feel all of that old anxiety start to rise in him

Почиње да осећа како се сва она стара непријатност појављује

у стилу "Изгубићу ово

like, "I'm going to lose this thing,

and I'll be be haunted by this song forever.

и онда ће ме ова песма прогонити заувек.

I'm not good enough, and I can't do it."

Нисам довољно добар и не могу то да урадим."

And instead of panicking, he just stopped.

И уместо да паничи, само је стао.

He just stopped that whole mental process and he did something completely novel.

Зауставио је цео тај ментални процес

и учинио нешто потпуно ново.

He just looked up at the sky, and he said,

Само је погледао у небо и рекао

"Excuse me, can you not see that I'm driving?"

"Извини, зар не видиш да возим?"

(Laughter)

(смех)

"Do I look like I can write down a song right now?

"Да ли тренутно изгледам као да могу да запишем песму?

If you really want to exist, come back at a more opportune moment

Ако заиста желиш да постојиш врати се у неком погоднијем тренутку

when I can take care of you.

када могу да се побринем за тебе.

Otherwise, go bother somebody else today.

У противном, иди гњави неког другог данас.

Go bother Leonard Cohen."

Иди гњави Ленарда Коена (Leonard Cohen)."

And his whole work process changed after that.

Цео његов процес рада се после тога променио.

Not the work, the work was still oftentimes as dark as ever.

Не рад, рад је и даље често био мрачан као и увек.

But the process, and the heavy anxiety around it

Али процес, и та тешка непријатност која га окружује

was released when he took the genie, the genius out of him

се ослободио када је избацио генија из себе,

where it was causing nothing but trouble, and released it back where it came from,

где је правио само невоље, и пустио га тамо одакле је и дошао,

и схватио да то не мора да буде унутрашња, мучна ствар.

and realized that this didn't have to be this internalized, tormented thing.

Може да буде посебна, чудесна, бизарна сарадња

It could be this peculiar, wondrous, bizarre collaboration,

kind of conversation between Tom and the strange, external thing

или разговор између Тома и те непознате, спољне ствари,

that was not quite Tom.

која није баш у потпуности Том.

When I heard that story, it started to shift a little bit

Када сам чула ту причу, почео се да мења

the way that I worked too, and this idea already saved me once.

начин на који и ја радим и већ ме је једном спасао.

It saved me when I was in the middle of writing "Eat, Pray, Love,"

Та идеја ме је спасила када сам била усред писања "Једи, моли, воли",

and I fell into one of those sort of pits of despair

када сам упала у једну од оних пукотина очаја

that we all fall into when we're working on something and it's not coming

у коју сви упаднемо када радимо на нечему, а то не иде

and you start to think this is going to be a disaster, the worst book ever written.

и почињете да мислите ово ће бити катастрофа,

ово ће бити најгора књига која је икада написана.

Not just bad, but the worst book ever written.

Не лоша, него најгора књига икада написана.

И почела сам да мислим да би требало да баталим тај пројекат.

And I started to think I should just dump this project.

But then I remembered Tom talking to the open air

Али онда сам се сетила како је Том причао отвореном небу

and I tried it.

и пробала сам то.

So I just lifted my face up from the manuscript

Дигла сам лице са рукописа

and I directed my comments to an empty corner of the room.

и усмерила своје коментаре према празном углу собе.

And I said aloud, "Listen you, thing,

Наглас сам рекла "Слушај ти, ствари,

you and I both know that if this book isn't brilliant

обоје знамо да, ако ова књига није изузетна,

that is not entirely my fault, right?

то није у потпуности моја кривица, зар не?

Because you can see that I am putting everything I have into this,

Јер, можеш да видиш да улажем све што имам у ово,

I don't have any more than this.

немам више од овога.

If you want it to be better, you've got to show up and do your part of the deal.

Ако желиш да буде боље, мораш да се појавиш и урадиш свој део посла.

ОК. Али ако то не урадиш, знаш, ко те шиша.

But if you don't do that, you know what, the hell with it.

Ја ћу наставити да пишем у сваком случају, јер то је мој посао.

I'm going to keep writing anyway because that's my job.

And I would please like the record to reflect today

И молим, волела бих да се забележи данас

да сам се ја појавила да урадим свој део посла."

that I showed up for my part of the job."

(смех)

(Laughter)

Because --

Јер -

(Applause)

(аплауз)

Because in the end it's like this, OK --

на крају је тако -

centuries ago in the deserts of North Africa,

вековима раније, у пустињама Северне Африке

people used to gather for these moonlight dances of sacred dance and music

људи су се окупљали под месечином због светих плесова и музике

that would go on for hours and hours, until dawn.

који би трајали сатима и сатима, до зоре.

They were always magnificent, because the dancers were professionals

И увек су били величанствени јер су плесачи били професионалци

and they were terrific, right?

и били су одлични.

Али с времена на време, веома ретко, нешто би се десило

But every once in a while, very rarely, something would happen,

and one of these performers would actually become transcendent.

и један од тих плесача би постао узвишен.

And I know you know what I'm talking about,

Знам да знате о чему причам,

because I know you've all seen, at some point in your life,

јер знам да сте сви видели, у неком тренутку свог живота, овакав наступ.

a performance like this.

It was like time would stop,

Као да би време стало,

and the dancer would sort of step through some kind of portal

а плесач би прошао кроз неки пролаз

и није радио ништа другачије него иначе, као претходних 1000 ноћи,

and he wasn't doing anything different

than he had ever done, 1,000 nights before,

but everything would align.

али све би се ускладило.

And all of a sudden, he would no longer appear to be merely human.

И одједном, изгледало би као да више није само човек.

Био би осветљен изнутра и осветљен одоле

He would be lit from within, and lit from below

and all lit up on fire with divinity.

и сав запаљен ватром божанског.

And when this happened, back then,

Када би се ово догодило, тада,

people knew it for what it was, you know, they called it by its name.

људи су знали шта је то, знате, звали су га правим именом.

They would put their hands together and they would start to chant,

Саставили би руке и почели би да певају

"Allah, Allah, Allah, God, God, God."

"Алах, Алах, Алах, Бог, Бог, Бог."

That's God, you know.

То је Бог, знате.

Curious historical footnote:

Занимљива историјска фуснота -

when the Moors invaded southern Spain, they took this custom with them

када су Мавари извршили инвазију на јужну Шпанију, донели су са собом овај обичај

and the pronunciation changed over the centuries

а изговор се током векова променио

from "Allah, Allah, Allah," to "Olé, olé, olé,"

из "Ала, Ала, Ала" у "Оле, оле оле",

which you still hear in bullfights and in flamenco dances.

што и даље можете чути током борби бикова или фламенко плесова.

In Spain, when a performer has done something impossible and magic,

У Шпанији, када би извођач урадио нешто немогуће или чаробно,

"Allah, olé, olé, Allah, magnificent, bravo,"

"Ала, оле, оле, Ала, очаравајуће, браво",

incomprehensible, there it is -- a glimpse of God.

несхватљиво, ето га - искра Бога.

Which is great, because we need that.

Што је супер, јер нам је то потребно.

But, the tricky bit comes the next morning,

Али варљиви део наступа следећег јутра,

for the dancer himself, when he wakes up and discovers

за самог тог плесача, када се пробуди

that it's Tuesday at 11 a.m., and he's no longer a glimpse of God.

и открије да је уторак, 11 пре подне и он више није искра Бога.

He's just an aging mortal with really bad knees,

Само је смртник који стари, са прилично лошим коленима,

and maybe he's never going to ascend to that height again.

и можда се никада више неће уздићи на ту висину.

And maybe nobody will ever chant God's name again as he spins,

И можда нико више неће певати Божије име док он буде плесао

and what is he then to do with the rest of his life?

и шта ће онда он да ради са остатком свог живота?

This is hard.

Ово је тешко.

This is one of the most painful reconciliations to make

То је једно од најболнијих помирења које треба направити

in a creative life.

у креативном животу.

But maybe it doesn't have to be quite so full of anguish

Али можда то и не би било тако пуно агоније,

if you never happened to believe, in the first place,

да никада нисте ни поверовали

that the most extraordinary aspects of your being came from you.

да најнеобичније стране вашег бића потичу из вас.

But maybe if you just believed that they were on loan to you

Можда ако бисте веровали да вам их је само позајмио

from some unimaginable source for some exquisite portion of your life

неки незамисливи извор за неки одабран део вашег живота

to be passed along when you're finished,

и да ће га дати некоме другом, кад ви завршите.

with somebody else.

And, you know, if we think about it this way, it starts to change everything.

Знате, ако о томе почнемо да размишљамо на овај начин, све се мења.

This is how I've started to think,

Овако сам ја почела да размишљам,

and this is certainly how I've been thinking in the last few months

и тако и размишљам последњих неколико месеци

as I've been working on the book that will soon be published,

док радим на књизи која ће ускоро бити објављена,

as the dangerously, frighteningly over-anticipated follow up

као застрашујуће и опасно очекивани наставак

to my freakish success.

мог необичног успеха.

And what I have to sort of keep telling myself

А оно што морам да говорим себи,

when I get really psyched out about that is don't be afraid.

када се стварно узбудим због тога,

је, не бој се.

Don't be daunted. Just do your job.

Не буди обесхрабрена.

Само ради свој посао.

Continue to show up for your piece of it, whatever that might be.

Настави да радиш свој део, шта год да је он.

If your job is to dance, do your dance.

Ако је твој посао да играш, играј.

If the divine, cockeyed genius assigned to your case

Ако божанствени, апсурдни геније који је додељен твом случају

decides to let some sort of wonderment be glimpsed, for just one moment

одлучи да кроз твој рад прикаже неко чудо, само на тренутак

through your efforts, then "Olé!"

онда "Оле!"

Ако не, свакако плеши.

And if not, do your dance anyhow.

And "Olé!" to you, nonetheless.

И теби ипак "Оле!".

I believe this and I feel that we must teach it.

Ја у ово верујем и мислим да треба да то да преносимо.

"Оле!" теби, и поред свега,

"Olé!" to you, nonetheless,

just for having the sheer human love and stubbornness

само зато што имаш обичну људску љубав и тврдоглавост

to keep showing up.

да наставиш да радиш.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(аплауз)

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(аплауз)

June Cohen: Olé!

Џун Коен (June Cohen): Оле!

(Applause)

(аплауз)