The riddle of experience vs. memory | Daniel Kahneman

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Sandra Gojic

Everybody talks about happiness these days.

Ових дана сви причају о срећи.

I had somebody count the number of books

Упослио сам некога да изброји књиге

with "happiness" in the title published in the last five years

које у наслову имају "срећу", а које су објављене у последњих пет година,

and they gave up after about 40, and there were many more.

и одустали су после око 40, а има их много више.

There is a huge wave of interest in happiness,

Међу истраживачима постоји

among researchers.

огромно интересовање за срећу.

There is a lot of happiness coaching.

Много се подучава о срећи.

Everybody would like to make people happier.

Сви би желели да учине да људи буду срећнији.

But in spite of all this flood of work,

Али упркос овој поплави радова,

there are several cognitive traps

постоји неколико когнитивних замки

that sort of make it almost impossible to think straight

које на неки начин онемогућавају исправно

about happiness.

размишљање о срећи.

And my talk today will be mostly about these cognitive traps.

Мој данашњи говор је углавном о тим когнитивним замкама.

This applies to laypeople thinking about their own happiness,

Ово се односи на размишљање лаика о срећи,

and it applies to scholars thinking about happiness,

и односи се на размишљање учених људи о срећи,

because it turns out we're just as messed up as anybody else is.

јер испада да смо ми једнако збуњени као сви други.

The first of these traps

Прва од замки је

is a reluctance to admit complexity.

оклевање да се призна комплексност.

It turns out that the word "happiness"

Испоставља се да реч срећа

is just not a useful word anymore,

није више толико корисна

because we apply it to too many different things.

јер се може односити на много различитих ствари.

I think there is one particular meaning to which we might restrict it,

Мислим да постоји једно одређено значење на које је ми ограничавамо

but by and large,

али, све у свему,

this is something that we'll have to give up

од овога ћемо морати да одустанемо,

and we'll have to adopt the more complicated view

мораћемо да усвојимо компликованији став

of what well-being is.

о томе шта је добробит.

The second trap is a confusion between experience and memory;

Друга замка је конфузија између искуства и сећања:

basically, it's between being happy in your life,

у основи, то је бити срећан у животу

and being happy about your life

и бити срећан у вези са својим животом,

or happy with your life.

у односу на њега.

And those are two very different concepts,

То су два веома различита концепта

and they're both lumped in the notion of happiness.

и оба су садржана у идеји о срећи.

And the third is the focusing illusion,

Трећа замка је илузија фокуса,

and it's the unfortunate fact that we can't think about any circumstance

а то је несрећна чињеница да не можемо мислити о околностима

that affects well-being

које утичу на добробит,

without distorting its importance.

а да не искривимо њихов значај.

I mean, this is a real cognitive trap.

Мислим, ово је озбиљна когнитивна замка.

There's just no way of getting it right.

Не постоји начин да се исправи.

Now, I'd like to start with an example

Волео бих да почнем са примером

of somebody who had a question-and-answer session

некога ко је имао сесију питања и одговора

after one of my lectures reported a story,

после једног мог предавања.

and that was a story --

[нејасно]

He said he'd been listening to a symphony,

Рекао је да је слушао симфонију

and it was absolutely glorious music

и да је то била потпуно задивљујућа музика

and at the very end of the recording,

и на самом крају снимка

there was a dreadful screeching sound.

чуло се ужасно шкрипање.

And then he added, really quite emotionally,

И онда је рекао, прилично узбуђено,

it ruined the whole experience.

да је то покварило цео доживљај.

But it hadn't.

Али није.

What it had ruined were the memories of the experience.

Оно што је покварило јесте сећање на доживљај.

He had had the experience.

Он је то искусио.

He had had 20 minutes of glorious music.

20 минута је слушао величанствену музику.

They counted for nothing

То није било важно

because he was left with a memory;

јер је њему остало сећање;

the memory was ruined,

сећање је било упропашћено,

and the memory was all that he had gotten to keep.

а сећање је све што је могао да сачува.

What this is telling us, really,

Ово нам говори

is that we might be thinking of ourselves and of other people

да можемо о себи и другима да мислимо

in terms of two selves.

у терминима два "ја".

There is an experiencing self,

Постоји "доживљавајући ја",

who lives in the present

који живи у садашњости

and knows the present,

и познаје садашњост,

is capable of re-living the past,

способан је да поново доживи прошлост

but basically it has only the present.

али у суштини има само садашњост.

It's the experiencing self that the doctor approaches --

То је доживљајни део коме доктор прилази -

you know, when the doctor asks,

знате, кад доктор пита,

"Does it hurt now when I touch you here?"

"Да ли боли када овде додирнем?".

And then there is a remembering self,

И ту је "ја који се сећа",

and the remembering self is the one that keeps score,

а тај који се сећа је тај који води евиденцију,

and maintains the story of our life,

одржава причу нашег живота,

and it's the one that the doctor approaches

то је онај коме доктор прилази

in asking the question,

и пита

"How have you been feeling lately?"

"Како се осећате у последње време?"

or "How was your trip to Albania?" or something like that.

или "Како је било на путу за Албанију?" или тако нешто.

Those are two very different entities,

Ова два дела су веома различита,

the experiencing self and the remembering self,

део који доживљава и део који се сећа,

and getting confused between them is part of the mess

а збуњивање између њих део је збрке

about the notion of happiness.

у вези са идејом среће.

Now, the remembering self

Сад, онај део нас који се сећа

is a storyteller.

прича приче.

And that really starts with a basic response of our memories --

То почиње са основном реакцијом наших сећања -

it starts immediately.

почиње одмах.

We don't only tell stories when we set out to tell stories.

Не причамо приче само кад то намеравамо да радимо.

Our memory tells us stories,

Наше памћење нам прича приче,

that is, what we get to keep from our experiences

тј оно што ћемо задржати из искуства

is a story.

је прича.

And let me begin with one example.

Почећу једним примером.

This is an old study.

Ово је стара студија.

Those are actual patients undergoing a painful procedure.

Ово су прави пацијенти подрвгнути болној процедури.

I won't go into detail. It's no longer painful these days,

Нећу детаљисати. Данас више није болна,

but it was painful when this study was run in the 1990s.

али била је болна када смо радили студију деведесетих.

They were asked to report on their pain every 60 seconds.

Замолили смо их да опишу свој бол сваких 60 секунди.

Here are two patients,

Ево два пацијента.

those are their recordings.

Ово су њихови подаци.

And you are asked, "Who of them suffered more?"

Питам вас, "Који од њих је више патио?"

And it's a very easy question.

То је веома лако питање.

Clearly, Patient B suffered more --

Очигледно је пацијент Б патио више.

his colonoscopy was longer,

Његова колоноскопија је трајала дуже,

and every minute of pain that Patient A had,

и за сваки минут у ком је пацијент А патио,

Patient B had, and more.

пацијент Б је патио више.

But now there is another question:

Али сад следи друго питање:

"How much did these patients think they suffered?"

"Колико су пацијенти мислили да су патили?"

And here is a surprise.

Следи изненађење:

The surprise is that Patient A

а то је да је пацијент А

had a much worse memory of the colonoscopy

имао много горе сећање на колоноскопију

than Patient B.

од пацијента Б.

The stories of the colonoscopies were different,

Приче о колоноскопији су различите

and because a very critical part of the story is how it ends.

и баш зато што је критичан део приче управо њен крај -

And neither of these stories is very inspiring or great --

ниједна од ових прича није нешто инспиративна или значајна -

but one of them is this distinct ... (Laughter)

али једна од њих је... (смех)

but one of them is distinctly worse than the other.

али једна од њих је приметно гора од друге.

And the one that is worse

А та која је гора

is the one where pain was at its peak at the very end;

је она где је бол био на врхунцу на самом крају.

it's a bad story.

То је лоша прича.

How do we know that?

Како то знамо?

Because we asked these people after their colonoscopy,

Јер смо ове људе питали, после колоноскопије,

and much later, too,

и много касније

"How bad was the whole thing, in total?"

"Колико лоше је било укупно искуство?"

And it was much worse for A than for B, in memory.

и много горе је по сећању било за А него за Б.

Now this is a direct conflict

Ово је директни конфликт

between the experiencing self and the remembering self.

између "доживљавајућег ја" и "ја који се сећа".

From the point of view of the experiencing self,

Са тачке гледишта доживљавајућег,

clearly, B had a worse time.

очигледно је да се Б лошије провео.

Now, what you could do with Patient A,

Сад, шта бисте могли да учините са пацијентом А,

and we actually ran clinical experiments,

и ми и вршимо клиничке експерименте,

and it has been done, and it does work --

ово се ради и функционише,

you could actually extend the colonoscopy of Patient A

а то је да продужите колоноскопију пацијента А

by just keeping the tube in without jiggling it too much.

само држећи црево унутра без пуно померања.

That will cause the patient

Пацијент ће патити

to suffer, but just a little

али само мало

and much less than before.

и много мање него пре.

And if you do that for a couple of minutes,

Ако радите ово неколико минута,

you have made the experiencing self

учинили сте да доживљавајућем делу

of Patient A worse off,

пацијента А буде горе,

and you have the remembering self of Patient A

али да делу пацијента А који памти

a lot better off,

буде много боље,

because now you have endowed Patient A

јер сад сте подарили пацијенту А

with a better story

много бољу причу

about his experience.

о његовом искуству.

What defines a story?

Шта дефинише причу?

And that is true of the stories

То се односи на приче

that memory delivers for us,

које нам памћење сервира

and it's also true of the stories that we make up.

и такође на приче које измишљамо.

What defines a story are changes,

Причу дефинишу промене,

significant moments and endings.

значајни моменти и завршеци.

Endings are very, very important

Завршеци су веома, веома битни

and, in this case, the ending dominated.

и у овом случају завршетак је доминирао.

Now, the experiencing self

Сад, "доживљавајући ја"

lives its life continuously.

живи живот у континуитету.

It has moments of experience, one after the other.

Има тренутке искуства, један за другим.

And you can ask: What happens to these moments?

Питате се: Шта се дешава са овим тренуцима?

And the answer is really straightforward:

Одговор је прилично јасан.

They are lost forever.

Они су заувек изгубљени.

I mean, most of the moments of our life --

Мислим, већина тренутака нашег живота -

and I calculated, you know, the psychological present

израчунао сам - знате, каже се да психолошка садашњост

is said to be about three seconds long;

траје отприлике три секунде.

that means that, you know,

Што значи,

in a life there are about 600 million of them;

у животу их има око 600 милиона.

in a month, there are about 600,000 --

За месец дана има их око 600.000.

most of them don't leave a trace.

Већина их не оставља траг.

Most of them are completely ignored

Већину потпуно игнорише

by the remembering self.

наше "ја које се сећа".

And yet, somehow you get the sense

Али некако имате осећај

that they should count,

да би требало да се рачунају,

that what happens during these moments of experience

да је оно што се дешава у тим тренуцима доживљаја

is our life.

наш живот.

It's the finite resource that we're spending

То је ограничен ресурс који трошимо

while we're on this earth.

док смо на овој планети.

And how to spend it

Изгледа да је битно

would seem to be relevant,

како то потрошити,

but that is not the story

али то није прича

that the remembering self keeps for us.

коју нам чува наше "ја које памти".

So we have the remembering self

Дакле, имамо део који памти

and the experiencing self,

и део који доживљава,

and they're really quite distinct.

и они се прилично разликују.

The biggest difference between them

Највећа разлика је у томе

is in the handling of time.

како се односе према времену.

From the point of view of the experiencing self,

Са тачке гледишта "доживљавајућег ја",

if you have a vacation,

ако идете на одмор

and the second week is just as good as the first,

и друга недеља је једнако добра као и прва,

then the two-week vacation

онда је одмор од две недеље

is twice as good as the one-week vacation.

дупло бољи од једнонедељног одмора.

That's not the way it works at all for the remembering self.

То уопште тако не функционише за "ја које се сећа".

For the remembering self, a two-week vacation

За овај део, двонедељни одмор

is barely better than the one-week vacation

је једва бољи од једнонедељног

because there are no new memories added.

јер се не додају нова сећања.

You have not changed the story.

Нисте променили причу.

And in this way,

На овај начин,

time is actually the critical variable

време је заправо битна варијабла

that distinguishes a remembering self

која разликује сећање

from an experiencing self;

од доживљавања.

time has very little impact on the story.

Време има мало утицаја на ову причу.

Now, the remembering self does more

Овај део који се сећа ради више

than remember and tell stories.

од самог сећања и причања прича.

It is actually the one that makes decisions

Он доноси одлуке,

because, if you have a patient who has had, say,

јер ако имате пацијента који је имао, рецимо,

two colonoscopies with two different surgeons

две колоноскопије са два различита хирурга

and is deciding which of them to choose,

и одлучује којег од њих да одабере,

then the one that chooses

онда ће изабрати оног

is the one that has the memory that is less bad,

на кога је сећање повољније,

and that's the surgeon that will be chosen.

тог хирурга ће одабрати.

The experiencing self

"Доживљавајући" део

has no voice in this choice.

се у овом случају не пита.

We actually don't choose between experiences,

Ми заправо не бирамо између искустава,

we choose between memories of experiences.

ми бирамо између сећања на искуства.

And even when we think about the future,

Чак и кад размишљамо о будућности,

we don't think of our future normally as experiences.

не мицлимо о будућности као о искуствима.®

We think of our future

О будућности размишљамо као

as anticipated memories.

о сећањима која очекујемо.

And basically you can look at this,

У основи, на ово можете гледати

you know, as a tyranny of the remembering self,

као на тиранију сећања

and you can think of the remembering self

и можете замишљати како памћење

sort of dragging the experiencing self

води "доживљавајућег ја"

through experiences that

кроз доживљаје

the experiencing self doesn't need.

који овом уопште нису потребни.

I have that sense that

Имам осећај да,

when we go on vacations

када одемо на одморе,

this is very frequently the case;

а ово је често случај,

that is, we go on vacations,

идемо на одморе

to a very large extent,

углавном

in the service of our remembering self.

због потреба нашег сећања.

And this is a bit hard to justify I think.

Мислим да је ово помало тешко оправдати.

I mean, how much do we consume our memories?

Мислим, колико конзумирамо сећања?

That is one of the explanations

Ово је једно од објашњења

that is given for the dominance

за доминацију

of the remembering self.

"сећајућег ја".

And when I think about that, I think about a vacation

Кад помислим на то, сетим се одмора

we had in Antarctica a few years ago,

на Антарктику пре неколико година,

which was clearly the best vacation I've ever had,

који је очигледно био најбољи одмор на ком сам био

and I think of it relatively often,

и на који помислим релативно често,

relative to how much I think of other vacations.

релативно у односу на то колико мислим на друге одморе.

And I probably have consumed

Сећања са тог тронедељног пута

my memories of that three-week trip, I would say,

сам конзумирао, рецимо

for about 25 minutes in the last four years.

25 минута у последње четири године.

Now, if I had ever opened the folder

Да сам некад отворио фолдер

with the 600 pictures in it,

који има 600 слика,

I would have spent another hour.

потрошио бих још сат времена.

Now, that is three weeks,

То је три недеље,

and that is at most an hour and a half.

и то је највише сат и по времена.

There seems to be a discrepancy.

Ту постоји неслагање.

Now, I may be a bit extreme, you know,

Сад, можда сам ја мало екстреман

in how little appetite I have for consuming memories,

у томе колико мало апетита имам за конзумирање сећања,

but even if you do more of this,

али и ако га имате више,

there is a genuine question:

постоји једно питање.

Why do we put so much weight on memory

Зашто толико значаја придајемо сећањима

relative to the weight that we put on experiences?

у односу на значај који придајемо искуствима?

So I want you to think

Желим да размислите

about a thought experiment.

о једном умном експерименту.

Imagine that for your next vacation,

Замислите да на свом следећем одмору

you know that at the end of the vacation

знате да ће вам на крају одмора

all your pictures will be destroyed,

све фотографије бити уништене

and you'll get an amnesic drug

и да ћете добити амнестичку дрогу

so that you won't remember anything.

од које ничега нећете моћи да се сетите.

Now, would you choose the same vacation? (Laughter)

Да ли бисте одабрали исти одмор? (смех)

And if you would choose a different vacation,

И кад бисте одабрали другачији одмор,

there is a conflict between your two selves,

постоји конфликт између два дела ваше личности,

and you need to think about how to adjudicate that conflict,

а ви морате да смислите како да пресудите у том конфликту,

and it's actually not at all obvious, because

а то уопште није очигледно јер

if you think in terms of time,

ако размишљате у терминима времена,

then you get one answer,

остаје један одговор.

and if you think in terms of memories,

А ако размишљате у терминима сећања,

you might get another answer.

можете добити други одговор.

Why do we pick the vacations we do

Зашто бирамо одморе које бирамо,

is a problem that confronts us

то је проблем који нас суочава

with a choice between the two selves.

са избором између два дела нас самих.

Now, the two selves

Сад, та два дела

bring up two notions of happiness.

носе са собом две идеје о срећи.

There are really two concepts of happiness

Постоје два концепта среће

that we can apply, one per self.

које можемо применити за сваки део себе.

So you can ask: How happy is the experiencing self?

Можете питати: Колико је срећан "доживљавајући ја"?

And then you would ask: How happy are the moments

А можете и да питате: Колико су срећни тренуци

in the experiencing self's life?

у животу "доживљавајућег ја"?

And they're all -- happiness for moments

А сви они - срећа за тренутке

is a fairly complicated process.

је прилично компликован процес.

What are the emotions that can be measured?

Које се емоције могу измерити?

And, by the way, now we are capable

Успут, сада можемо

of getting a pretty good idea

прилично добро да схватимо

of the happiness of the experiencing self over time.

срећу "доживљавајућег ја" кроз време.

If you ask for the happiness of the remembering self,

Ако питате за срећу "ја које се сећа",

it's a completely different thing.

то је потпуно другачија ствар.

This is not about how happily a person lives.

Овде се не ради о томе колико срећно нека особа живи.

It is about how satisfied or pleased the person is

Ради се о томе колико је особа задовољна

when that person thinks about her life.

када помисли на свој живот.

Very different notion.

Потпуно другачија ствар.

Anyone who doesn't distinguish those notions

Свако ко не разликује те две ствари

is going to mess up the study of happiness,

ће покварити студију о срећи,

and I belong to a crowd of students of well-being,

а ја припадам групи студената о добробити

who've been messing up the study of happiness for a long time

који кваре ову студију о срећи већ дуже време

in precisely this way.

управо на овај начин.

The distinction between the

Разлика између

happiness of the experiencing self

среће "доживљавајућег ја"

and the satisfaction of the remembering self

и задовољства "ја које се сећа"

has been recognized in recent years,

препознаје се последњих година

and there are now efforts to measure the two separately.

и појављују се покушаји да се оне измере одвојено,

The Gallup Organization has a world poll

организација Gallup спроводи гласање на светском нивоу

where more than half a million people

у ком више од пола милиона људи

have been asked questions

одговара на питања

about what they think of their life

о томе шта мисле о свом животу

and about their experiences,

и о својим искуствима.

and there have been other efforts along those lines.

Постоји још сличних истраживања.

So in recent years, we have begun to learn

Последњих година, дакле, почели смо

about the happiness of the two selves.

да разумевамо срећу два дела личности.

And the main lesson I think that we have learned

А најбитнија лекција коју смо научили

is they are really different.

је да су оне заиста различите.

You can know how satisfied somebody is with their life,

Можете знати колико је неко задовољан својим животом,

and that really doesn't teach you much

али то вам заиста не говори много

about how happily they're living their life,

о томе колико срећно они живе свој живот

and vice versa.

и обрнуто.

Just to give you a sense of the correlation,

Рећи ћу вам да је

the correlation is about .5.

корелација око 0.5.

What that means is if you met somebody,

То значи да, ако упознате некога

and you were told, "Oh his father is six feet tall,"

и кажу вам, његов отац је висок 180цм,

how much would you know about his height?

колико ви знате о његовој висини?

Well, you would know something about his height,

Па, знали бисте нешто о његовој висини,

but there's a lot of uncertainty.

али постоји много несигурности.

You have that much uncertainty.

Имате толико несигурности.

If I tell you that somebody ranked their life eight on a scale of ten,

Ако вам кажем да је неко на скали од 10 оценио свој живот са 8,

you have a lot of uncertainty

имате много несигурности

about how happy they are

о томе колико је та особа срећна

with their experiencing self.

са својим "доживљавајућим ја".

So the correlation is low.

Дакле, корелација је ниска.

We know something about what controls

Знамо нешто о томе шта контролише

satisfaction of the happiness self.

задовољство нашег срећног ја.

We know that money is very important,

Знамо да је новац веома битан,

goals are very important.

циљеви су веома битни.

We know that happiness is mainly

Знамо да је срећа углавном

being satisfied with people that we like,

задовољство људима који нам се свиђају,

spending time with people that we like.

провођење времена са људима који нам се свиђају.

There are other pleasures, but this is dominant.

Постоје и друга задовољства, али ово је доминантно.

So if you want to maximize the happiness of the two selves,

Тако да, ако желите да повећате срећу оба дела,

you are going to end up

морали бисте

doing very different things.

да радите веома различите ствари.

The bottom line of what I've said here

Поента моје приче је

is that we really should not think of happiness

да не би требало да о срећи мислимо

as a substitute for well-being.

као о замени за добробит.

It is a completely different notion.

То је потпуно другачији појам.

Now, very quickly,

Сад, на брзину,

another reason we cannot think straight about happiness

још један разлог што не можемо да размишљамо исправно о срећи

is that we do not attend to the same things

је тај да не мислимо на исте ствари

when we think about life, and we actually live.

када мислимо о животу и када га заиста живимо.

So, if you ask the simple question of how happy people are in California,

Значи, ако питате једноставно питање, колико су срећни људи у Калифорнији,

you are not going to get to the correct answer.

нећете добити тачан одговор.

When you ask that question,

Када постављате то питање,

you think people must be happier in California

мислите да су људи у Калифорнији срећнији

if, say, you live in Ohio.

ако ви сами живите у Охају, рецимо.

(Laughter)

(смех)

And what happens is

Дешава се да

when you think about living in California,

када мислите на живот у Калифорнији,

you are thinking of the contrast

ви мислите на контраст

between California and other places,

између Калифорније и других места,

and that contrast, say, is in climate.

а тај контраст је рецимо клима.

Well, it turns out that climate

Па, испоставља се да клима

is not very important to the experiencing self

и није толико битна за "доживљавајуће ја"

and it's not even very important to the reflective self

а није ни битна за онај део који

that decides how happy people are.

одлучује о томе колико су људи срећни.

But now, because the reflective self is in charge,

Али сада, када доминира део који размишља,

you may end up -- some people may end up

можда ћете се - неки људи ће се можда

moving to California.

преселити у Калифорнију.

And it's sort of interesting to trace what is going to happen

И интересантно је пратити шта ће се десити

to people who move to California in the hope of getting happier.

људима који се преселе у Калифорнију у нади да ће бити срећнији.

Well, their experiencing self

Па, "доживљавајући ја"

is not going to get happier.

неће бити срећнији.

We know that.

То знамо.

But one thing will happen: They will think they are happier,

Десиће се једна ствар. Мислиће да су срећнији,

because, when they think about it,

јер када мисле о томе,

they'll be reminded of how horrible the weather was in Ohio,

сетиће се колико је грозно било време у Охају.

and they will feel they made the right decision.

И осећаће да су донели исправну одлуку.

It is very difficult

Веома је тешко

to think straight about well-being,

правилно размишљати о добробити

and I hope I have given you a sense

и надам се да сам вам показао

of how difficult it is.

колико је тешко.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(аплауз)

Chris Anderson: Thank you. I've got a question for you.

Крис Андерсон: Хвала вам. Имам једно питање за вас.

Thank you so much.

Хвала вам много.

Now, when we were on the phone a few weeks ago,

Када смо разговарали телефоном пре неколико недеља,

you mentioned to me that there was quite an interesting result

споменули сте да је то Gallup истраживање

came out of that Gallup survey.

донело интересантне резултате.

Is that something you can share

Можете ли то да поделите с нама,

since you do have a few moments left now?

пошто вам је преостало још неколико минута?

Daniel Kahneman: Sure.

Данијел Канеман: Наравно.

I think the most interesting result that we found in the Gallup survey

Мислим да је најинтересантнији резултат из тога

is a number, which we absolutely did not expect to find.

број, који уопште нисмо очекивали да добијемо.

We found that with respect to the happiness

То смо пронашли у вези са срећом

of the experiencing self.

"доживљавајућег ја".

When we looked at how feelings,

Када смо погледали како осећања

vary with income.

варирају са зарадом.

And it turns out that, below an income

Испоставља се да, испод прихода

of 60,000 dollars a year, for Americans --

од 60,000$ годишње, за Американце,

and that's a very large sample of Americans, like 600,000,

а то је велики узорак Американаца, око 600.000,

so it's a large representative sample --

али је велик репрезентативан узорак,

below an income of 600,000 dollars a year...

испод прихода од 600.000$ годишње...

CA: 60,000.

КА: 60.000.

DK: 60,000.

ДК: 60.000.

(Laughter)

(смех)

60,000 dollars a year, people are unhappy,

60.000$ годишње, људи су несрећни

and they get progressively unhappier the poorer they get.

и све несрећнији што су сиромашнији.

Above that, we get an absolutely flat line.

Изнад тога имамо потпуно равну линију.

I mean I've rarely seen lines so flat.

Мислим, ретко виђам тако равне линије.

Clearly, what is happening is

Оно што се дешава је

money does not buy you experiential happiness,

да вам новац не купује срећу која се може доживети,

but lack of money certainly buys you misery,

али недостатак новца вам доноси несрећу,

and we can measure that misery

а несрећу можемо врло,

very, very clearly.

врло јасно да меримо.

In terms of the other self, the remembering self,

Кад се ради о другом делу, оном задуженом за сећање,

you get a different story.

прича је другачија.

The more money you earn, the more satisfied you are.

Што више новца зарађујете, то сте задовољнији.

That does not hold for emotions.

То не важи за емоције.

CA: But Danny, the whole American endeavor is about

КА: Али, Дени, општа америчка тежња је

life, liberty, the pursuit of happiness.

живот, слобода, потрага за срећом.

If people took seriously that finding,

Ако би људи озбиљно схватили тај налаз,

I mean, it seems to turn upside down

мислим, то некако изврће

everything we believe about, like for example,

наша веровања о, на пример

taxation policy and so forth.

пореском закону и слично.

Is there any chance that politicians, that the country generally,

Постоји ли шанса да политичари, да држава

would take a finding like that seriously

схвати такве налазе озбиљно

and run public policy based on it?

и да на основу њих формира друштвену политику?

DK: You know I think that there is recognition

ДК: Мислим да се препознаје

of the role of happiness research in public policy.

улога истраживања о срећи, у друштвеној политици.

The recognition is going to be slow in the United States,

То ће бити споро у Америци,

no question about that,

у то нема сумње,

but in the U.K., it is happening,

али то се дешава у Британији

and in other countries it is happening.

и у другим земљама.

People are recognizing that they ought

Људи схватају да би требало

to be thinking of happiness

да размишљају о срећи

when they think of public policy.

када мисле о друштвеној политици.

It's going to take a while,

То ће потрајати,

and people are going to debate

а људи ће расправљати о томе

whether they want to study experience happiness,

да ли желе да проучавају срећу искуства

or whether they want to study life evaluation,

или желе да уче о евалуацији живота,

so we need to have that debate fairly soon.

тако да ускоро морамо да имамо ту расправу.

How to enhance happiness

На различите начине се може

goes very different ways depending on how you think,

повећати срећа, зависно од тога како размишљате,

and whether you think of the remembering self

да ли мислите на део који памти

or you think of the experiencing self.

или на део који доживљава.

This is going to influence policy, I think, in years to come.

Ово ће у наредним годинама имати утицаја на политику.

In the United States, efforts are being made

У Америци се чине напори

to measure the experience happiness of the population.

да се измери срећа искуства.

This is going to be, I think, within the next decade or two,

Мислим да ће за деценију или две ово бити

part of national statistics.

део националне статистике.

CA: Well, it seems to me that this issue will -- or at least should be --

КА: Мени се чини да ће ова тема бити, или би требало да буде,

the most interesting policy discussion to track

најинтересантнија политичка расправа за праћење

over the next few years.

у наредних неколико година.

Thank you so much for inventing behavioral economics.

Хвала вам много што сте измислили бихејвиоралну економију.

Thank you, Danny Kahneman.

Хвала вам, Дени Канеман.