Embracing otherness, embracing myself | Thandiwe Newton

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Gorana Glisovic

Embracing otherness.

Прихватање другости.

When I first heard this theme,

Када сам први пут чула за ову тему,

I thought, well, embracing otherness

помислила сам да је прихватање

is embracing myself.

другости прихватање себе.

And the journey to that place

А мој пут до тог места

of understanding and acceptance

разумевања и прихватања

has been an interesting one for me,

је интересантан и

and it's given me an insight

дао ми је увид у

into the whole notion of self,

целу идеју сопства и мислим

which I think is worth sharing with you today.

да је она вредна да је поделим са вама данас.

We each have a self,

Сви имамо сопство,

but I don't think that we're born with one.

али не мислим да се са њим рађамо.

You know how newborn babies

Знате како новорођенчад

believe they're part of everything;

верују да су део свега;

they're not separate?

нису одвојени.

Well that fundamental sense of oneness

Тај основни осећај целовитости

is lost on us very quickly.

изгубимо веома брзо.

It's like that initial stage is over --

Као да је тај први стадијум готов -

oneness: infancy,

целовитост: рано детињство,

unformed, primitive.

неформирано, примитивно.

It's no longer valid or real.

Више није исправно или стварно.

What is real is separateness,

Оно што је стварно је одвојеност.

and at some point in early babyhood,

У неком тренутку раног детињства

the idea of self

почиње да се формира

starts to form.

идеја о сопству.

Our little portion of oneness is given a name,

Наш мали део целовитости добија име

is told all kinds of things about itself,

и свашта му се о њему говори.

and these details,

И ти детаљи,

opinions and ideas

мишљења и идеје

become facts,

постају чињенице,

which go towards building ourselves,

које постају материјал изградње

our identity.

нашег идентитета.

And that self becomes the vehicle

То сопство постаје средство којим

for navigating our social world.

се крећемо кроз друштвени свет.

But the self is a projection

Али сопство је пројекција, заснована

based on other people's projections.

на пројекцији других људи.

Is it who we really are?

Да ли је то оно ко ми заиста јесмо?

Or who we really want to be, or should be?

Или ко желимо или би требало да будемо?

So this whole interaction

Та интеракција између

with self and identity

сопства и идентитета ми је

was a very difficult one for me growing up.

била веома тешка док сам одрастала.

The self that I attempted to take out into the world

Сопство које сам желела да изнесем у свет

was rejected over and over again.

било је изнова одбацивано.

And my panic

Моја паника што

at not having a self that fit,

немам сопство које се уклапа

and the confusion that came

и конфузија која је настала

from my self being rejected,

због одбацивања мог сопства,

created anxiety, shame

створили су нелагоду, стид

and hopelessness,

и безнађе који су ме

which kind of defined me for a long time.

током дугог временског периода дефинисали.

But in retrospect,

Када погледам уназад,

the destruction of my self was so repetitive

моје сопство је толико пута било уништено,

that I started to see a pattern.

да сам почела да увиђам шаблон.

The self changed,

Сопство се мењало,

got affected, broken, destroyed,

бивало заражено, поломљено, уништено,

but another one would evolve --

али ново би се развило -

sometimes stronger,

понекад јаче,

sometimes hateful,

понекад пуно мржње,

sometimes not wanting to be there at all.

понекад не желевши уопште да је ту.

The self was not constant.

Сопство није било стално.

And how many times

Колико пута је оно

would my self have to die

морало да умре,

before I realized

да бих схватила

that it was never alive in the first place?

да уопште није било живо?

I grew up on the coast of England

Одрасла сам на обали Енглеске

in the '70s.

седамдесетих година.

My dad is white from Cornwall,

Мој отац је белац из Корнвола,

and my mom is black from Zimbabwe.

мајка црнкиња из Зимбабвеа.

Even the idea of us as a family

Чак је и идеја о нама као породици

was challenging to most people.

многима била провокативна.

But nature had its wicked way,

Али природа има своје уврнуте путеве

and brown babies were born.

и родиле су се браон бебе.

But from about the age of five,

Али већ од пете године

I was aware that I didn't fit.

била сам свесна да не припадам.

I was the black atheist kid

Била сам црно дете, атеиста, у

in the all-white Catholic school run by nuns.

чисто белачкој католичкој школи коју су водиле опатице.

I was an anomaly,

Била сам аномалија.

and my self was rooting around for definition

Моје сопство је жудело за дефиницијом

and trying to plug in.

и покушавало да се укључи.

Because the self likes to fit,

Јер сопство воли да се уклапа,

to see itself replicated,

да види себе у другима,

to belong.

да припада.

That confirms its existence

То потврђује његово постојање

and its importance.

и значај.

And it is important.

И сопство је важно.

It has an extremely important function.

Има изузетно важну функцију.

Without it, we literally can't interface with others.

Без њега, ми буквално не можемо да се суочимо са другима.

We can't hatch plans

Не можемо да правимо планове

and climb that stairway of popularity,

и пењемо се степеницама популарности

of success.

и успеха.

But my skin color wasn't right.

Али боја моје коже није била одговарајућа.

My hair wasn't right.

Моја коса то није била.

My history wasn't right.

Моје порекло није било у реду.

My self became defined

Моје сопство је постало

by otherness,

дефинисано спољашњошћу,

which meant that, in that social world,

што је значило да у том друштвеном

I didn't really exist.

свету нисам заиста постојала.

And I was "other" before being anything else --

Пре било чега, постала сам друго -

even before being a girl.

и пре него што сам постала девојчица.

I was a noticeable nobody.

Постојала сам, али као да нисам.

Another world was opening up

Отприлике у то време

around this time:

рађао се још један свет:

performance and dancing.

наступи и плес.

That nagging dread of self-hood

Упорни страх од сопства

didn't exist when I was dancing.

није постојао када сам плесала.

I'd literally lose myself.

Буквално бих изгубила себе.

And I was a really good dancer.

Била сам добра плесачица.

I would put

Сав свој емотивни израз

all my emotional expression

бих уносила

into my dancing.

у свој плес.

I could be in the movement

У покретима сам била

in a way that I wasn't able to be

онаква каква нисам могла да будем

in my real life, in myself.

у стварном животу, у себи.

And at 16,

Са шеснаест година

I stumbled across another opportunity,

сам наишла на још једну могућност

and I earned my first acting role in a film.

и добила сам прву улогу у једном филму.

I can hardly find the words

Не могу да пронађем речи

to describe the peace I felt

да бих описала мир који сам осећала

when I was acting.

када сам глумила.

My dysfunctional self

Моје дисфункционално сопство

could actually plug in

је могло да се повеже

to another self, not my own,

са другим сопством које није било моје.

and it felt so good.

То је био тако добар осећај.

It was the first time that I existed

То је било први пут да сам живела

inside a fully-functioning self --

унутар потпуно функционалног сопства -

one that I controlled,

које сам могла да контролишем,

that I steered,

да њиме управљам,

that I gave life to.

коме сам дала живот.

But the shooting day would end,

Али снимање би се завршило

and I'd return

и враћала бих се

to my gnarly, awkward self.

свом запетљаном, чудном сопству.

By 19,

До деветнаесте године

I was a fully-fledged movie actor,

сам била зрела филмска глумица

but still searching for definition.

али и даље у потрази за дефиницијом.

I applied to read anthropology

Пријавила сам се на студије

at university.

антропологије на једном универзитету.

Dr. Phyllis Lee gave me my interview,

Др Филис Ли ме је интервјуисала

and she asked me, "How would you define race?"

и питала "Како би дефинисала расу?"

Well, I thought I had the answer to that one,

Мислила сам да имам одговор на то.

and I said, "Skin color."

Рекла сам, "По боји коже."

"So biology, genetics?" she said.

"Значи биологија, генетика?", питала је.

"Because, Thandie, that's not accurate.

"Јер, Танди, то није прецизно.

Because there's actually more genetic difference

Постоји више генетске разлике

between a black Kenyan

између црнца из Кеније

and a black Ugandan

и црнца из Уганде,

than there is between a black Kenyan

него између црнца из Кеније

and, say, a white Norwegian.

и рецимо, белца из Норвешке.

Because we all stem from Africa.

Сви потичемо из Африке.

So in Africa,

У Африци је било

there's been more time

више времена да се

to create genetic diversity."

развију генетичке разлике."

In other words,

Другим речима,

race has no basis

раса није заснована

in biological or scientific fact.

на биолошким или научним чињеницама.

On the one hand, result.

С једне стране - резултат.

Right?

Зар не?

On the other hand, my definition of self

С друге стране, моја дефиниција себе

just lost a huge chunk of its credibility.

је управо изгубила огроман део кредибилитета.

But what was credible,

Али оно што јесте истина,

what is biological and scientific fact,

што је биолошка и научна чињеница,

is that we all stem from Africa --

то је да сви потичемо из Африке -

in fact, from a woman called Mitochondrial Eve

уствари од жене по имену Митохондријска Ева,

who lived 160,000 years ago.

која је живела пре 160.000 година.

And race is an illegitimate concept

Раса је погрешан концепт

which our selves have created

који смо ми створили на

based on fear and ignorance.

основу страха и незнања.

Strangely, these revelations

Зачудо, ова открића нису

didn't cure my low self-esteem,

излечила моје ниско самопоуздање,

that feeling of otherness.

осећање другости.

My desire to disappear

Моја жеља да нестанем

was still very powerful.

је и даље била веома јака.

I had a degree from Cambridge;

Дипломирала сам на Кембриџу;

I had a thriving career,

каријера ми је цветала;

but my self was a car crash,

али моје "ја" је било у хаосу

and I wound up with bulimia

и завршила сам са булимијом

and on a therapist's couch.

и на психијатријском каучу.

And of course I did.

Наравно да јесам.

I still believed

И даље сам веровала да

my self was all I was.

је моје сопство једино што ме одређује.

I still valued self-worth

Још увек сам сматрала да је сопство

above all other worth,

највећа могућа вредност.

and what was there to suggest otherwise?

Шта би ми указало на супротно?

We've created entire value systems

Развили смо вредносне системе

and a physical reality

и физичку стварност да

to support the worth of self.

бисмо подржавали сопствену вредност.

Look at the industry for self-image

Погледајте модну индустрију

and the jobs it creates,

и запослења која ствара,

the revenue it turns over.

профит који остварује.

We'd be right in assuming

Били бисмо у праву кад бисмо

that the self is an actual living thing.

претпоставили да је сопство стварно биће.

But it's not. It's a projection

Али није; то је пројекција,

which our clever brains create

коју наши паметни мозгови стварају

in order to cheat ourselves

како бисмо скренули мисли

from the reality of death.

са реалности смрти.

But there is something

Али постоји нешто

that can give the self

што сопству може дати

ultimate and infinite connection --

крајњу и бесконачну повезаност -

and that thing is oneness,

а то је јединство,

our essence.

наша суштина.

The self's struggle

Борба сопства

for authenticity and definition

за аутентичношћу и дефиницијом

will never end

се неће завршити уколико

unless it's connected to its creator --

се не споји са својим створитељем -

to you and to me.

са вама и са мном.

And that can happen with awareness --

То се може десити са свесношћу -

awareness of the reality of oneness

свесношћу о реалности јединства

and the projection of self-hood.

и пројекције сопства.

For a start, we can think about

За почетак, можемо се сетити

all the times when we do lose ourselves.

свих тренутака када изгубимо себе.

It happens when I dance,

Дешава ми се кад плешем,

when I'm acting.

када глумим.

I'm earthed in my essence,

Укорењена сам у своју суштину,

and my self is suspended.

а моје сопство није присутно.

In those moments,

У тим тренуцима

I'm connected to everything --

сам повезана са свиме -

the ground, the air,

са земљом, ваздухом,

the sounds, the energy from the audience.

звуцима, енергијом из публике.

All my senses are alert and alive

Сва моја чула су будна и жива, на

in much the same way as an infant might feel --

начин на који се дете можда осећа -

that feeling of oneness.

осећај јединства.

And when I'm acting a role,

А када играм улогу,

I inhabit another self,

заузимам друго сопство,

and I give it life for awhile,

дајем му живот на неко време.

because when the self is suspended

Јер када је сопство искључено,

so is divisiveness

нестаје и подељеност

and judgment.

и осуђивање.

And I've played everything

Играла сам разне улоге,

from a vengeful ghost in the time of slavery

од осветољубивог духа у доба ропства,

to Secretary of State in 2004.

до Државне Секретарке у 2004.

And no matter how other

Без обзира колико су

these selves might be,

та сопства другачија,

they're all related in me.

она се спајају у мени.

And I honestly believe

Искрено верујем да

the key to my success as an actor

је кључ мог глумачког успеха

and my progress as a person

и личног напретка

has been the very lack of self

у недостатку сопства

that used to make me feel

које ме је некад чинило

so anxious and insecure.

тако нервозном и несигурном.

I always wondered

Увек сам се питала зашто

why I could feel others' pain so deeply,

тако дубоко осећам бол других,

why I could recognize

зашто препознајем

the somebody in the nobody.

некога у никоме.

It's because I didn't have a self to get in the way.

Зато што ми у томе није сметало сопство.

I thought I lacked substance,

Мислила сам да ми недостаје душе,

and the fact that I could feel others'

а чињеница да сам осећала друге,

meant that I had nothing of myself to feel.

значила је да немам ништа своје да осетим.

The thing that was a source of shame

Оно због чега сам се стидела

was actually a source of enlightenment.

заправо ме је просветлило.

And when I realized

И када сам схватила

and really understood

и заиста разумела да

that my self is a projection and that it has a function,

је моје сопство пројекција и да има функцију,

a funny thing happened.

десило се нешто смешно.

I stopped giving it so much authority.

Престала сам да му придајем значај.

I give it its due.

Поштујем га.

I take it to therapy.

Водим га на терапију.

I've become very familiar

Добро сам упознала

with its dysfunctional behavior.

његово дисфункционално понашање.

But I'm not ashamed of my self.

Али не стидим се свог "ја".

In fact, I respect my self

Уствари, поштујем га

and its function.

и његову функцију.

And over time and with practice,

Током времена, уз вежбу,

I've tried to live

покушавам све више

more and more from my essence.

да живим из своје суштине.

And if you can do that,

Ако успете у томе,

incredible things happen.

дешавају се невероватне ствари.

I was in Congo in February,

У фебруару сам ишла у Конго,

dancing and celebrating

плесала и славила

with women who've survived

са женама које су преживеле

the destruction of their selves

уништавање својих личности

in literally unthinkable ways --

на буквално незамисливе начине -

destroyed because other brutalized, psychopathic selves

уништене јер друге сурове, психопатске личности

all over that beautiful land

широм те прелепе земље

are fueling our selves' addiction

хране зависности нашег ега

to iPods, Pads, and bling,

за лажним сјајем материјалног

which further disconnect ourselves

која нас још више одваја

from ever feeling their pain,

од осећања њиховог бола,

their suffering,

њихове патње,

their death.

њихове смрти.

Because, hey,

Јер, хеј, ако сви

if we're all living in ourselves

живимо у свом "ја" и

and mistaking it for life,

погрешно га сматрамо за живот,

then we're devaluing

онда животу одузимамо

and desensitizing life.

вредност и осећај.

And in that disconnected state,

И у том стању одвојености да,

yeah, we can build factory farms with no windows,

можемо градити фабрике без прозора,

destroy marine life

уништавати водени свет

and use rape as a weapon of war.

и користити силовање као ратно оружје.

So here's a note to self:

Ево поруке сопству:

The cracks have started to show

У нашем изграђеном свету

in our constructed world,

се појављују пукотине

and oceans will continue

кроз које ће наставити

to surge through the cracks,

да бујају океани

and oil and blood,

и нафта и крв,

rivers of it.

у рекама.

Crucially, we haven't been figuring out

Оно што је важно, нисмо схватили

how to live in oneness

како да живимо у јединству

with the Earth and every other living thing.

са Земљом и свим живим стварима.

We've just been insanely trying to figure out

Само лудачки покушавамо да схватимо

how to live with each other -- billions of each other.

како да живимо једни с другима - милијардама других.

Only we're not living with each other;

Али не живимо једни с другима;

our crazy selves are living with each other

наша луда сопства живе једна с другима

and perpetuating an epidemic

и продужавају епидемију

of disconnection.

одвојености.

Let's live with each other

Хајде да живимо једни с другима,

and take it a breath at a time.

и да идемо корак по корак.

If we can get under that heavy self,

Ако можемо да уђемо у тешко сопство,

light a torch of awareness,

као трачак свесности

and find our essence,

и пронађемо своју суштину,

our connection to the infinite

своју везу са бесконачним

and every other living thing.

и сваким другим живим бићем.

We knew it from the day we were born.

То знамо од кад смо се родили.

Let's not be freaked out

Нека нас не плаши

by our bountiful nothingness.

обилатост ништавности.

It's more a reality

То је стварније од

than the ones our selves have created.

онога што смо сами створили.

Imagine what kind of existence we can have

Замислите какво би било постојање

if we honor inevitable death of self,

када бисмо поштовали неизбежну смрт сопства,

appreciate the privilege of life

ценили привилегију живота

and marvel at what comes next.

и дивили се ономе што следи.

Simple awareness is where it begins.

Све почиње једноставном свесношћу.

Thank you for listening.

Хвала Вам што сте саслушали.

(Applause)

(аплауз)