The genius of the London Tube Map | Small Thing Big Idea, a TED series

Translator: Krystian Aparta Reviewer: Camille Martínez

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

The history of civilization, in some ways, is a history of maps:

Историја цивилизације је, на неки начин, историја мапа.

How have we come to understand the world around us?

Како смо стигли до тога да разумемо свет око нас?

One of the most famous maps works because it really isn't a map at all.

Једна од најпознатијих мапа функционише јер заправо уопште није мапа.

[Small thing. Big idea.]

[Мала ствар. Велика идеја.]

[Michael Bierut on the London Tube Map]

[Мајкл Бјерут о мапи метроа у Лондону]

The London Underground came together in 1908,

Лондонски метро се консолидовао 1908. године,

when eight different independent railways merged

када се осам различитих, независних железница удружило

to create a single system.

да створи јединствени систем.

They needed a map to represent that system

Била им је потребна мапа да представе тај систем,

so people would know where to ride.

да би људи знали куда да се возе.

The map they made is complicated.

Мапа коју су направили је компликована.

You can see rivers, bodies of water, trees and parks --

Можете видети реке, приказе воде, дрвећа и паркова -

the stations were all crammed together at the center of the map,

све су станице биле угуране у централни део мапе,

and out in the periphery, there were some that couldn't even fit on the map.

а на периферији су постојале неке које чак нису могле да стану на мапу.

So the map was geographically accurate, but maybe not so useful.

Тако је мапа била географски тачна, али можда не и толико корисна.

Enter Harry Beck.

На сцену долази Хари Бек.

Harry Beck was a 29-year-old engineering draftsman

Хари Бек је био 29-годишњи инжењер за нацрте

who had been working on and off for the London Underground.

који је ту и тамо радио за Лондонски метро.

Oн је имао кључно сазнање,

And he had a key insight,

and that was that people riding underground in trains

а то је да људе који су се возили возовима у метроу

don't really care what's happening aboveground.

у ствари не интересује шта се дешава изнад метроа.

They just want to get from station to station --

Они само желе да стигну од станице до станице -

"Where do I get on? Where do I get off?"

„Где улазим? Где излазим?“

It's the system that's important, not the geography.

Важан је систем, а не географија.

He's taken this complicated mess of spaghetti,

Преузео је овај комликовани хаос од шпагета

and he's simplified it.

и поједноставио га.

The lines only go in three directions:

Линије прате само три правца:

they're horizontal, they're vertical, or they're 45 degrees.

хоризонталне су, вертикалне или су под углом од 45 степени.

Likewise, he spaced the stations equally,

Слично томе је једнако распоредио станице,

he's made every station color correspond to the color of the line,

направио је да боја сваке станице одговара боји линије

and he's fixed it all so that it's not really a map anymore.

и средио је све тако да то заправо није више мапа.

What it is is a diagram,

То је заправо дијаграм,

just like circuitry,

баш као коло,

except the circuitry here isn't wires conducting electrons,

осим што коло овде не чине жице које проводе електроне,

it's tubes containing trains conducting people from place to place.

већ цеви које садрже возове који воде људе од места до места.

In 1933, the Underground decided, at last, to give Harry Beck's map a try.

Године 1933. је Метро одлучио да, коначно, пружи прилику мапи Харија Бека.

The Underground did a test run of a thousand of these maps, pocket-size.

Метро је спровео тестове хиљаду ових мапа, џепног издања.

They were gone in one hour.

Разграбљене су у току једног сата.

They realized they were onto something,

Схватили су да су на добром путу ка нечему,

they printed 750,000 more,

одштампали још 750 000 примерака,

and this is the map that you see today.

а то је мапа коју имамо данас.

Beck's design really became the template

Беков дизајн је заправо постао образац

for the way we think of metro maps today.

за начин на који видимо мапе метроа данас.

Tokyo, Paris, Berlin, São Paulo, Sydney, Washington, D.C. --

Токио, Париз, Берлин, Сао Пауло, Сиднеј, Вашингтон -

all of them convert complex geography

сви они претварају сложену географију

into crisp geometry.

у јасну геометрију.

All of them use different colors to distinguish between lines,

Сви они користе различите боје да направе разлику између линија,

all of them use simple symbols to distinguish between types of stations.

сви они користе једноставне симболе да разликују типове станица.

They all are part of a universal language, seemingly.

Сви су део универзалног језика, чини се.

I bet Harry Beck wouldn't have known what a user interface was,

Кладим се да Хари Бек не би знао шта је кориснички интерфејс,

but that's really what he designed

али заправо је то осмислио,

and he really took that challenge and broke it down to three principles

а заиста је то питање свео на три принципа

који се, мислим, могу применити на скоро сваки пројектантски проблем.

that I think can be applied in nearly any design problem.

First one is focus.

Први је усредсређеност.

Focus on who you're doing this for.

Усредсређеност на то за кога ово радите.

The second principle is simplicity.

Други принцип је једноставност.

What's the shortest way to deliver that need?

Који је најкраћи пут до испуњавања те потребе?

Finally, the last thing is:

Коначно, последња ствар:

Thinking in a cross-disciplinary way.

размишљање на интердисциплинарни начин.

Who would've thought that an electrical engineer

Ко би помислио да ће инжењер електротехнике

would be the person to hold the key

бити кључна особа

to unlock what was then one of the most complicated systems in the world --

у разрешењу једног од тадашњих најкомпликованијих система на свету -

all started by one guy with a pencil and an idea.

а све је кренуло од момка са оловком и идејом.