Hannah Brencher: Love letters to strangers

Translator: Joseph Geni Reviewer: Morton Bast

Prevodilac: Tereza Ivanovic Lektor: Tatjana Jevdjic

I was one of the only kids in college who had a reason

Ја сам била једино дете на колеџу, које је с разлогом

to go to the P.O. box at the end of the day,

одлазило до поштанског сандучета крајем дана

and that was mainly because my mother has never believed

углавном зато што моја мама не верује

in email, in Facebook, in texting or cell phones in general.

у имејл, Фејсбук, поруке и уопште у мобилни.

And so while other kids were BBM-ing their parents,

Док су остала деца слала поруке на Блекберију родитељима,

I was literally waiting by the mailbox

буквално сам чекала код сандучета

to get a letter from home to see how the weekend had gone,

да стигне писмо од куће, да видим како је протекао викенд

which was a little frustrating when Grandma was in the hospital,

што је било мало фрустрирајуће када је бака била у болници,

but I was just looking for some sort of scribble,

а ја сам само тражила неку шкработину,

some unkempt cursive from my mother.

неки неуредан мамин рукопис.

And so when I moved to New York City after college

Кад сам се после колеџа преселила у Њујорк,

and got completely sucker-punched in the face by depression,

од депресије ми се лице изобличило и

I did the only thing I could think of at the time.

урадила сам оно, чега сам се једино сетила тада.

I wrote those same kinds of letters that my mother had written me

Писала сам странцима иста писма, каква ми је мама писала,

for strangers, and tucked them all throughout the city,

гомилала сам их на десетине,

dozens and dozens of them. I left them everywhere,

по целом граду,

in cafes and in libraries, at the U.N., everywhere.

у кафићима, у библиотекама, у УН-у, свуда.

I blogged about those letters and the days

Блоговала сам о тим писмима и о данима

when they were necessary, and I posed

када су она била неопходна и дала

a kind of crazy promise to the Internet:

сам једно шашаво обећање на интернету:

that if you asked me for a hand-written letter,

да од мене затражите руком писано писмо,

I would write you one, no questions asked.

писала бих вам, свакако.

Overnight, my inbox morphed into this harbor of heartbreak --

Преко ноћи мој инбокс се претворио у луку сломљених срца -

a single mother in Sacramento, a girl being bullied

једна самохрана мајка у Сакраменту, једна злостављана девојка

in rural Kansas, all asking me, a 22-year-old girl

у руралном Канзасу и сви траже од мене, девојке од 22 године,

who barely even knew her own coffee order,

која је једва знала да наручи кафу,

to write them a love letter and give them a reason

да им напишем писмо пуно љубави и да им дам разлог

to wait by the mailbox.

да чекају поред сандучета.

Well, today I fuel a global organization

Данас снабдевам једну глобалну организацију

that is fueled by those trips to the mailbox,

kоја се пуни оним путовањима до сандучића,

fueled by the ways in which we can harness social media

начинима којима кротимо друштвене медије

like never before to write and mail strangers letters

као никад пре, да се пишу и шаљу писма непознатим људима

when they need them most, but most of all,

онда, када им је најпотребније,

fueled by crates of mail like this one, my trusty mail crate,

a највише их покрећу ови сандучићи, моји поверљиви сандучићи

filled with the scriptings of ordinary people,

пуни рукописа обичних људи,

strangers writing letters to other strangers not because

странаца, који пишу другим странцима, не зато

they're ever going to meet and laugh over a cup of coffee,

што се никада неће срести и смејати се уз шољицу кафе,

but because they have found one another by way of letter-writing.

него зато што су се нашли путем писања писама.

But, you know, the thing that always gets me

Oно што ми привлачи пажњу у овим писмима

about these letters is that most of them have been written

је то, што су их углавном написали

by people that have never known themselves loved on a piece of paper.

људи, којима није никад изражена љубав на комадићу хартије.

They could not tell you about the ink of their own love letters.

Они не могу говорити о мастилу својих љубавних писама.

They're the ones from my generation,

Они су моја генерација,

the ones of us that have grown up into a world

одрасла и доспела у свет

where everything is paperless, and where some

где нема хартије и где су се

of our best conversations have happened upon a screen.

најбољи разговори десили на екрану.

We have learned to diary our pain onto Facebook,

Навикли смо да своју патњу бележимо на Фејсбук

and we speak swiftly in 140 characters or less.

и брзо говоримо, користећи 140 слова или још мање.

But what if it's not about efficiency this time?

Шта ако сад није у питању ефикасност?

I was on the subway yesterday with this mail crate,

Јуче сам била у метроу са овим сандучићем,

which is a conversation starter, let me tell you.

који је у ствари покретач разговора.

If you ever need one, just carry one of these. (Laughter)

Ако вам икада затреба, понесите један од ових. (Смех)

And a man just stared at me, and he was like,

Један човек је зурио у мене, као да се пита:

"Well, why don't you use the Internet?"

"Зашто не користите интернет?"

And I thought, "Well, sir, I am not a strategist,

А ја сам помислила: "Ја нисам стратег

nor am I specialist. I am merely a storyteller."

нити сам специјалиста. Ја сам само приповедач."

And so I could tell you about a woman

Могу да вам причам о једној жени

whose husband has just come home from Afghanistan,

чији се муж управо вратио из Авганистана

and she is having a hard time unearthing this thing called conversation,

и она тешко може да пронађе разговор,

and so she tucks love letters throughout the house

зато гомила љубавна писма по целој кући

as a way to say, "Come back to me.

јер је то начин да каже: "Врати ми се.

Find me when you can."

Пронађи ме."

Or a girl who decides that she is going to leave love letters

Или о девојци која одлучује да оставља љубавна писма

around her campus in Dubuque, Iowa, only to find

по кампусу у Дубјуку, у Ајови, само зато да би

her efforts ripple-effected the next day when she walks out

њен покушај изазвао талас писама сутрадан, када изађе

onto the quad and finds love letters hanging

у кварт и проналази љубавна писма која

from the trees, tucked in the bushes and the benches.

висе са дрвећа, писма која су нагомилана у жбуњу и на клупама.

Or the man who decides that he is going to take his life,

Или о човеку који је одлучио да одузме себи живот

uses Facebook as a way to say goodbye

и користи Фејсбук да би се опростио

to friends and family.

од пријатеља и породице.

Well, tonight he sleeps safely with a stack of letters

Знате, он вечерас безбедно спава са гомилом оваквих писама

just like this one tucked beneath his pillow,

испод свог јастука,

scripted by strangers who were there for him when.

која су му написали непознати људи, подржали га кад је требало.

These are the kinds of stories that convinced me

Ово су приче које су ме убедиле у то

that letter-writing will never again need to flip back her hair

да о писању писама не говоримо

and talk about efficiency, because she is an art form now,

да ли је оно ефикасно јер је то сада уметност,

all the parts of her, the signing, the scripting, the mailing,

сви његови делови: и потпис и садржај и слање

the doodles in the margins.

и шкработине на маргинама.

The mere fact that somebody would even just sit down,

Сама чињеница да неко седи

pull out a piece of paper and think about someone

вади комад хартије и мисли о некоме

the whole way through, with an intention that is so much

све време писања, са намером коју је тешко пронаћи

harder to unearth when the browser is up and the iPhone

док је претраживач отворен, док Ајфон звони

is pinging and we've got six conversations rolling in at once,

и истовремено водимо шест разговора,

that is an art form

писање је уметност

that does not fall down to the Goliath of "get faster,"

која не посустаје пред Голијатом "да буде брже ",

no matter how many social networks we might join.

без обзира на то, на колико друштвених мрежа смо учлањени.

We still clutch close these letters to our chest,

Још увек стискамо на груди

to the words that speak louder than loud,

речи које су од гласних још гласније,

when we turn pages into palettes to say the things

претварамо странице у палете да бисмо рекли

that we have needed to say,

речи које је требало рећи,

the words that we have needed to write, to sisters

речи које је требало написати сестрама,

and brothers and even to strangers, for far too long.

браћи чак и непознатима, већ одавно.

Thank you. (Applause)

Хвала. (Аплауз)

(Applause)

(Аплауз)