Connected, but alone? | Sherry Turkle

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Branislav Ivkovic

Just a moment ago,

Пре неколико тренутака

my daughter Rebecca texted me for good luck.

моја ћерка Ребека ми је послала поруку за срећу.

Her text said,

Порука каже:

"Mom, you will rock."

"Мама, бићеш супер."

I love this.

Обожавам то.

Getting that text

Добијање те поруке

was like getting a hug.

је као да сам примила загрљај.

And so there you have it.

И ето га.

I embody

Ја представљам

the central paradox.

централни парадокс.

I'm a woman

Ја сам жена која

who loves getting texts

воли да добија поруке,

who's going to tell you

а која ће вам рећи да

that too many of them can be a problem.

превише порука може бити проблем.

Actually that reminder of my daughter

Уствари, тај подсетник на моју ћерку

brings me to the beginning of my story.

доводи ме на почетак моје приче.

1996, when I gave my first TEDTalk,

Када сам, 1996., одржала свој први TED говор,

Rebecca was five years old

Ребека је имала 5 година

and she was sitting right there

и седела баш тамо

in the front row.

у првом реду.

I had just written a book

Ја сам била управо написала књигу

that celebrated our life on the internet

која слави наш живот на интернету

and I was about to be on the cover

и требало је да изађем на насловној

of Wired magazine.

страни магазина "Wired".

In those heady days,

Тих узбудљивих дана,

we were experimenting

експериментисали смо

with chat rooms and online virtual communities.

са собама за ћаскање и виртуелним заједницама.

We were exploring different aspects of ourselves.

Истраживали смо различите аспекте себе.

And then we unplugged.

А онда смо се искључили.

I was excited.

Била сам узбуђена.

And, as a psychologist, what excited me most

Као психолога, највише ме је узбудила

was the idea

идеја да ћемо, оно што смо

that we would use what we learned in the virtual world

у виртуелном свету научили

about ourselves, about our identity,

о себи, о свом идентитету, искористити

to live better lives in the real world.

да живимо бољим животом у реалном свету.

Now fast-forward to 2012.

А сада се пребацимо у 2012.

I'm back here on the TED stage again.

Поново сам на TED бини.

My daughter's 20. She's a college student.

Моја ћерка има 20 година и студира.

She sleeps with her cellphone,

Спава са својим мобилним телефоном,

so do I.

као и ја.

And I've just written a new book,

И управо сам написала нову књигу,

but this time it's not one

али овог пута она ме неће

that will get me on the cover

довести на насловну страну

of Wired magazine.

магазина "Wired".

So what happened?

Дакле, шта се десило?

I'm still excited by technology,

И даље ме узбуђује технологија,

but I believe,

али верујем,

and I'm here to make the case,

и овде сам да то и кажем,

that we're letting it take us places

да допуштамо да нас она одведе

that we don't want to go.

на места на која не желимо да идемо.

Over the past 15 years,

Последњих 15 година

I've studied technologies of mobile communication

проучавам технологије мобилне комуникације

and I've interviewed hundreds and hundreds of people,

и интервјуисала сам стотине и стотине људи,

young and old,

младих и старих,

about their plugged in lives.

о њиховим животима на мрежи.

And what I've found

Сазнала сам да су

is that our little devices,

наше справице,

those little devices in our pockets,

те справице у нашим џеповима,

are so psychologically powerful

толико психолошки моћне

that they don't only change what we do,

да не само да мењају оно што радимо,

they change who we are.

него мењају и оно ко смо.

Some of the things we do now with our devices

Неке од ствари које данас радимо

are things that, only a few years ago,

с тим справицама, само пре неколико година

we would have found odd

биле су чудне

or disturbing,

или узнемирујуће,

but they've quickly come to seem familiar,

али веома брзо су постале познате,

just how we do things.

начини на које радимо ствари.

So just to take some quick examples:

Ево неколико примера:

People text or do email

људи шаљу поруке или мејлове

during corporate board meetings.

током састанака извршних одбора.

They text and shop and go on Facebook

Шаљу поруке, купују, иду на Фејсбук

during classes, during presentations,

током часова, презентација,

actually during all meetings.

заправо током свих састанака.

People talk to me about the important new skill

Људи ми говоре о важној новој вештини:

of making eye contact

успостављању контакта очима

while you're texting.

док куцате поруку.

(Laughter)

(смех)

People explain to me

Људи ми објашњавају

that it's hard, but that it can be done.

да је тешко, али могуће.

Parents text and do email

Родитељи шаљу поруке и мејлове

at breakfast and at dinner

за доручком или вечером

while their children complain

док им се деца жале да

about not having their parents' full attention.

им родитељи не посвећују пуну пажњу.

But then these same children

Али онда иста та деца

deny each other their full attention.

ускраћују пажњу једна другој.

This is a recent shot

Ово је недавна фотографија

of my daughter and her friends

моје ћерке и њених другарица

being together

које су заједно,

while not being together.

али нису заједно.

And we even text at funerals.

Чак и на сахранама шаљемо поруке.

I study this.

Ја то проучавам.

We remove ourselves

Одстрањујемо се

from our grief or from our revery

од сопственог бола или одсутности

and we go into our phones.

и одлазимо у своје телефоне.

Why does this matter?

Зашто је то важно?

It matters to me

Мени је важно јер

because I think we're setting ourselves up for trouble --

мислим да се упуштамо у невољу -

trouble certainly

невољу у

in how we relate to each other,

међусобним односима,

but also trouble

али и невољу

in how we relate to ourselves

у односу према себи и

and our capacity for self-reflection.

свом капацитету за интроспекцијом.

We're getting used to a new way

Навикавамо се на нов начин

of being alone together.

да будемо сами заједно.

People want to be with each other,

Људи желе да буду заједно,

but also elsewhere --

али и на другим местима -

connected to all the different places they want to be.

повезани са свим другим местима на којима желе да буду.

People want to customize their lives.

Људи желе да уреде своје животе.

They want to go in and out of all the places they are

Они желе да улазе и излазе из места на којима су

because the thing that matters most to them

јер оно што им је најважније

is control over where they put their attention.

је да контролишу где усмеравају пажњу.

So you want to go to that board meeting,

Желите да идете на тај састанак одбора,

but you only want to pay attention

али желите да посветите пажњу

to the bits that interest you.

само ономе што вас занима.

And some people think that's a good thing.

Неки мисле да је то добра ствар.

But you can end up

Али можете завршити

hiding from each other,

кријући се једни од других,

even as we're all constantly connected to each other.

чак и кад смо сви стално међусобно повезани.

A 50-year-old business man

Један педесетогодишњи бизнисмен

lamented to me

ми се жалио како осећа

that he feels he doesn't have colleagues anymore at work.

да на послу више нема колеге.

When he goes to work, he doesn't stop by to talk to anybody,

Када иде на посао, не зауставља се да

he doesn't call.

поприча са неким, не телефонира.

And he says he doesn't want to interrupt his colleagues

И каже да не жели да прекида колеге

because, he says, "They're too busy on their email."

јер, "Превише су заузети мејловима".

But then he stops himself

Али онда стане и каже

and he says, "You know, I'm not telling you the truth.

"Знаш, не говорим ти истину.

I'm the one who doesn't want to be interrupted.

Ја сам тај који не жели да га прекидају.

I think I should want to,

Мислим да би требало да желим,

but actually I'd rather just do things on my Blackberry."

али бих радије нешто радио на Блекберију."

Across the generations,

У свим генерацијама,

I see that people can't get enough of each other,

видим да људи не могу да се засите једни других

if and only if

ако и само ако

they can have each other at a distance,

могу имати једни друге на дистанци,

in amounts they can control.

у количинама које могу да контролишу.

I call it the Goldilocks effect:

То називам ефектом Златне средине:

not too close, not too far,

не преблизу, не предалеко,

just right.

него на идеалној удаљености.

But what might feel just right

Али оно што је идеално

for that middle-aged executive

за једног средовечног бизнисмена,

can be a problem for an adolescent

може бити проблем за адолесцента

who needs to develop face-to-face relationships.

који треба да развије односе лицем у лице.

An 18-year-old boy

Један осамнаестогодишњак,

who uses texting for almost everything

који користи смс скоро за све,

says to me wistfully,

жељно ми каже:

"Someday, someday,

"Једног дана, некада,

but certainly not now,

али свакако не сада,

I'd like to learn how to have a conversation."

желим да научим да водим разговор."

When I ask people

Када питам људе

"What's wrong with having a conversation?"

шта је лоше у разговору,

People say, "I'll tell you what's wrong with having a conversation.

они кажу: "Рећи ћу ти шта не ваља.

It takes place in real time

Одвија се у реалном времену

and you can't control what you're going to say."

и не можеш да контролишеш шта ћеш рећи."

So that's the bottom line.

То је цела поента.

Texting, email, posting,

Поруке, имејл, блогови,

all of these things

све то нам дозвољава да

let us present the self as we want to be.

се представимо онаквима какви желимо да будемо.

We get to edit,

Можемо да уредимо,

and that means we get to delete,

што значи да можемо да обришемо,

and that means we get to retouch,

да ретуширамо,

the face, the voice,

лице, глас,

the flesh, the body --

тело -

not too little, not too much,

не превише, не премало,

just right.

таман колико треба.

Human relationships

Људски односи

are rich and they're messy

су богати и компликовани

and they're demanding.

и захтевни.

And we clean them up with technology.

А ми их "пречишћавамо" технологијом.

And when we do,

Када то радимо,

one of the things that can happen

може се десити

is that we sacrifice conversation

да жртвујемо разговор

for mere connection.

због саме повезаности.

We short-change ourselves.

Заваравамо се.

And over time,

А временом

we seem to forget this,

као да то заборављамо

or we seem to stop caring.

или нам више није стало.

I was caught off guard

Када ми је Стивен Колберт

when Stephen Colbert

поставио једно значајно питање,

asked me a profound question,

веома значајно,

a profound question.

ухватио ме је неспремну.

He said, "Don't all those little tweets,

Питао је: "Зар ти ситни твитови,

don't all those little sips

ти ситни залогаји

of online communication,

онлајн комуникације

add up to one big gulp

не чине једну велику порцију

of real conversation?"

правог разговора?"

My answer was no,

Мој одговор је био не,

they don't add up.

не чине.

Connecting in sips may work

Повезивање у залогајчићима

for gathering discrete bits of information,

можда функционише у прикупљању делића информација,

they may work for saying, "I'm thinking about you,"

као кад кажемо: "Мислим на тебе",

or even for saying, "I love you," --

или чак "Волим те" -

I mean, look at how I felt

мислим, видите како сам се ја осећала

when I got that text from my daughter --

када сам добила ону поруку од ћерке -

but they don't really work

али они не помажу

for learning about each other,

да учимо једни о другима,

for really coming to know and understand each other.

да стварно разумемо и упознамо једни друге.

And we use conversations with each other

Међусобне разговоре користимо

to learn how to have conversations

како бисмо научили да

with ourselves.

разговарамо са собом.

So a flight from conversation

Бекство из разговора

can really matter

може много значити

because it can compromise

јер може да угрози

our capacity for self-reflection.

нашу способност интроспекције.

For kids growing up,

За децу која одрастају,

that skill is the bedrock of development.

та вештина је основа развоја.

Over and over I hear,

Константно чујем:

"I would rather text than talk."

"Радије бих писао поруке него разговарао".

And what I'm seeing

Оно што видим је да

is that people get so used to being short-changed

су људи толико навикли да се

out of real conversation,

заваравају уместо да разговарају,

so used to getting by with less,

навикли да добијају мање

that they've become almost willing

да су скоро постали вољни

to dispense with people altogether.

да се потпуно отарасе људи.

So for example,

На пример,

many people share with me this wish,

многи су ми рекли да желе

that some day a more advanced version of Siri,

да једног дана напреднија верзија Сирија,

the digital assistant on Apple's iPhone,

дигиталног асистента Епловог Ајфона,

will be more like a best friend,

буде нешто као најбољи пријатељ,

someone who will listen

неко ко ће слушати

when others won't.

када други не слушају.

I believe this wish

Верујем да та жеља

reflects a painful truth

осликава болну истину

that I've learned in the past 15 years.

коју сам научила за последњих 15 година.

That feeling that no one is listening to me

Осећај да ме нико не слуша

is very important

је веома важан

in our relationships with technology.

у нашем односу са технологијом.

That's why it's so appealing

Зато је толико привлачно

to have a Facebook page

имати Фејсбук налог

or a Twitter feed --

или Твитер налог -

so many automatic listeners.

има толико аутоматских слушалаца.

And the feeling that no one is listening to me

Осећај да нас нико не слуша

make us want to spend time

чини да желимо да проводимо време

with machines that seem to care about us.

са машинама којима је наизглед стало до нас.

We're developing robots,

Правимо роботе

they call them sociable robots,

које зовемо друштвени роботи

that are specifically designed to be companions --

и који су дизајнирани да буду пријатељи -

to the elderly,

старијим особама,

to our children,

нашој деци,

to us.

нама.

Have we so lost confidence

Да ли сумњамо у то

that we will be there for each other?

да ћемо бити ту једни за друге?

During my research

Током истраживања

I worked in nursing homes,

радила сам у домовима за старе

and I brought in these sociable robots

и понела сам те друштвене роботе

that were designed to give the elderly

који су направљени да старима

the feeling that they were understood.

пруже осећај да су схваћени.

And one day I came in

Једнога дана сам ушла,

and a woman who had lost a child

а жена која је изгубила дете

was talking to a robot

обраћала се роботу

in the shape of a baby seal.

у облику младунчета фоке.

It seemed to be looking in her eyes.

Изгледало је као да је гледа у очи.

It seemed to be following the conversation.

Деловало је као да прати разговор.

It comforted her.

Пружио јој је утеху.

And many people found this amazing.

Многи су мислили да је то невероватно.

But that woman was trying to make sense of her life

Али та жена је покушавала да дâ смисао свом животу,

with a machine that had no experience

уз машину која нема никаквог искуства

of the arc of a human life.

о људском животу.

That robot put on a great show.

Тај робот је одлично глумио.

And we're vulnerable.

А ми смо осетљиви.

People experience pretend empathy

Људи лажну емпатију доживљавају

as though it were the real thing.

као да је права.

So during that moment

Током тог тренутка,

when that woman

када је та жена

was experiencing that pretend empathy,

доживљавала ту лажну емпатију,

I was thinking, "That robot can't empathize.

ја сам размишљала: "Робот не може да саосећа.

It doesn't face death.

Не суочава се са смрћу.

It doesn't know life."

Не познаје живот."

And as that woman took comfort

И док је та жена налазила

in her robot companion,

утеху у роботу,

I didn't find it amazing;

мени то није било невероватно;

I found it one of the most wrenching, complicated moments

то је за мене био један од најболнијих, најкомпликованијих

in my 15 years of work.

тренутака у мојих 15 година рада.

But when I stepped back,

Али кад сам боље погледала,

I felt myself

осетила сам да се налазим

at the cold, hard center

у хладном, суровом средишту

of a perfect storm.

савршене олује.

We expect more from technology

Ми више очекујемо од технологије,

and less from each other.

а мање једни од других.

And I ask myself,

Питам се,

"Why have things come to this?"

зашто је дошло до овога?

And I believe it's because

Мислим да је то зато што

technology appeals to us most

нас технологија највише привлачи

where we are most vulnerable.

кад смо најрањивији.

And we are vulnerable.

А ми јесмо рањиви.

We're lonely,

Усамљени смо,

but we're afraid of intimacy.

али се бојимо интимности.

And so from social networks to sociable robots,

Од друштвених мрежа до друштвених робота,

we're designing technologies

дизајнирамо технологије

that will give us the illusion of companionship

које ће нам давати илузију друштвености

without the demands of friendship.

без захтева за пријатељством.

We turn to technology to help us feel connected

Желимо да нам технологија помогне да се осећамо

in ways we can comfortably control.

повезани на начине које можемо лагодно да контролишемо.

But we're not so comfortable.

Али није нам толико угодно.

We are not so much in control.

Немамо много контроле.

These days, those phones in our pockets

Данас, телефони у нашим џеповима

are changing our minds and hearts

мењају наше умове и срца

because they offer us

јер нам пружају три

three gratifying fantasies.

задовољавајуће фантазије.

One, that we can put our attention

Прво, да можемо да усмеримо

wherever we want it to be;

пажњу где год то желимо;

two, that we will always be heard;

друго, да ће нас неко увек чути;

and three, that we will never have to be alone.

треће, да никада нећемо морати да будемо сами.

And that third idea,

Та трећа идеја,

that we will never have to be alone,

да никада нећемо морати да будемо сами,

is central to changing our psyches.

је најважнија за промену наше психе.

Because the moment that people are alone,

Јер чим су људи сами,

even for a few seconds,

макар и на неколико секунди,

they become anxious, they panic, they fidget,

осећају се нелагдно, паниче, унервозе се,

they reach for a device.

посежу за неким уређајем.

Just think of people at a checkout line

Сетите се људи који стоје

or at a red light.

у редовима или на семафору.

Being alone feels like a problem that needs to be solved.

Бити сам делује као проблем који је потребно решити.

And so people try to solve it by connecting.

И људи покушавају да га реше повезивањем.

But here, connection

Али овде повезаност

is more like a symptom than a cure.

више личи на симптом него на лек.

It expresses, but it doesn't solve,

Она изражава основни проблем,

an underlying problem.

али га не решава.

But more than a symptom,

Али више од симптома,

constant connection is changing

стална повезаност мења

the way people think of themselves.

начин на који људи мисле о себи.

It's shaping a new way of being.

Обликује нови начин постојања.

The best way to describe it is,

Најбољи начин да се то опише је

I share therefore I am.

"делим, дакле постојим".

We use technology to define ourselves

Користимо технологију да дефинишемо себе,

by sharing our thoughts and feelings

делећи своје мисли и осећања

even as we're having them.

чак и док их доживљавамо.

So before it was:

Раније је било:

I have a feeling,

осећам нешто,

I want to make a call.

желим да позовем некога.

Now it's: I want to have a feeling,

Сада је: желим нешто да осећам,

I need to send a text.

морам да пошаљем поруку.

The problem with this new regime

Проблем са новим режимом

of "I share therefore I am"

"делим, дакле постојим"

is that, if we don't have connection,

је што ако немамо повезаност,

we don't feel like ourselves.

не осећамо себе.

We almost don't feel ourselves.

Скоро да не осећамо себе.

So what do we do? We connect more and more.

Шта онда радимо? Све више се повезујемо.

But in the process,

Али у том процесу

we set ourselves up to be isolated.

се уствари изолујемо.

How do you get from connection to isolation?

Како стижемо од повезаности до изолације?

You end up isolated

Постајете изоловани

if you don't cultivate the capacity for solitude,

ако не негујете капацитет за осамљивањем,

the ability to be separate,

способност да будете одвојени,

to gather yourself.

сами са собом.

Solitude is where you find yourself

Самоћа је место где налазите себе

so that you can reach out to other people

како бисте тражили друге људе

and form real attachments.

и стварали праве везе.

When we don't have the capacity for solitude,

Када не поседујемо тај капациет за самоћу,

we turn to other people in order to feel less anxious

окрећемо се другима како бисмо се осећали мање напето

or in order to feel alive.

да бисмо се осећали живима.

When this happens,

Када се то деси, нисмо у стању

we're not able to appreciate who they are.

да их ценимо због онога ко су.

It's as though we're using them

Као да их користимо

as spare parts

као резервне делове

to support our fragile sense of self.

да бисмо оснажили осетљиви део себе.

We slip into thinking that always being connected

Мислимо да ће стална повезаност

is going to make us feel less alone.

да учини да се осећамо мање усамљеним.

But we're at risk,

Али у опасности смо, јер је

because actually it's the opposite that's true.

управо супротно истина.

If we're not able to be alone,

Ако не умемо да будемо сами,

we're going to be more lonely.

бићемо усамљенији.

And if we don't teach our children to be alone,

И ако не научимо своју децу да буду сама,

they're only going to know

једино што ће она знати

how to be lonely.

је да буду усамљена.

When I spoke at TED in 1996,

Када сам 1996. говорила на TED-у

reporting on my studies

о својим истраживањима

of the early virtual communities,

раних виртуелних заједница,

I said, "Those who make the most

рекла сам: "Они који најбоље

of their lives on the screen

искоришћавају свој живот на екрану,

come to it in a spirit of self-reflection."

то чине у духу интроспекције."

And that's what I'm calling for here, now:

И то тражим овде, сада:

reflection and, more than that, a conversation

интроспекцију и више од тога, разговор

about where our current use of technology

о томе куда нас садашња употреба

may be taking us,

технологије може одвести,

what it might be costing us.

која ће бити цена тога.

We're smitten with technology.

Очарани смо технологијом.

And we're afraid, like young lovers,

И као млади љубавници, бојимо се

that too much talking might spoil the romance.

да превише приче може покварити романтику.

But it's time to talk.

Али време је за разговор.

We grew up with digital technology

Одрасли смо са дигиталном технологијом

and so we see it as all grown up.

и мислимо да је и она одрасла.

But it's not, it's early days.

Али није, још је млада.

There's plenty of time

Имамо довољно времена

for us to reconsider how we use it,

да размислимо о томе како

how we build it.

је користимо и развијамо.

I'm not suggesting

Не позивам да

that we turn away from our devices,

се одрекнемо својих уређаја,

just that we develop a more self-aware relationship

само да развијемо с њима свеснији однос,

with them, with each other

као и једни са другима,

and with ourselves.

али и са собом.

I see some first steps.

Видим неке прве кораке.

Start thinking of solitude

Почните да мислите о самоћи

as a good thing.

као о доброј ствари.

Make room for it.

Направите места за њу.

Find ways to demonstrate this

Нађите начина да је својој деци

as a value to your children.

прикажете као вредност.

Create sacred spaces at home --

Направите света места код куће -

the kitchen, the dining room --

у кухињи, трпезарији -

and reclaim them for conversation.

и у њима водите разговоре.

Do the same thing at work.

Исто урадите и на послу.

At work, we're so busy communicating

На послу смо презаузети комуникацијом

that we often don't have time to think,

да често немамо времена да размислимо,

we don't have time to talk,

да разговарамо о стварима

about the things that really matter.

које су заиста битне.

Change that.

Промените то.

Most important, we all really need to listen to each other,

Најважније, сви морамо да слушамо једни друге,

including to the boring bits.

укључујући и досадне делове.

Because it's when we stumble

Јер другима се откривамо

or hesitate or lose our words

онда кад се збунимо, оклевамо

that we reveal ourselves to each other.

или останемо без речи.

Technology is making a bid

Технологија покушава

to redefine human connection --

да редефинише људску повезаност -

how we care for each other,

како бринемо једни о другима,

how we care for ourselves --

како бринемо о себи -

but it's also giving us the opportunity

али нам даје и могућност

to affirm our values

да потврдимо своје вредности

and our direction.

и свој правац.

I'm optimistic.

Оптимистична сам.

We have everything we need to start.

Имамо све што нам је потребно да почнемо.

We have each other.

Имамо једни друге.

And we have the greatest chance of success

Ако препознамо своју крхкост,

if we recognize our vulnerability.

имамо највеће шансе за успех.

That we listen

Да слушамо

when technology says

када технологија каже

it will take something complicated

да ће узети нешто компликовано

and promises something simpler.

и обећа да ће дати нешто једноставније.

So in my work,

У свом послу

I hear that life is hard,

чујем како је живот тежак,

relationships are filled with risk.

односи су пуни ризика.

And then there's technology --

А онда је ту технологија -

simpler, hopeful,

једноставнија, пуна наде,

optimistic, ever-young.

оптимистична, увек млада.

It's like calling in the cavalry.

Као позивање појачања.

An ad campaign promises

Један оглас обећава

that online and with avatars,

да онлајн, са аватарима,

you can "Finally, love your friends

можете "коначно волети своје пријатеље,

love your body, love your life,

своје тело, свој живот,

online and with avatars."

онлајн и са аватарима."

We're drawn to virtual romance,

Привлачи нас виртуелна романса,

to computer games that seem like worlds,

компјутерске игре које изгледају као светови,

to the idea that robots, robots,

идеја да ће роботи, роботи

will someday be our true companions.

једног дана бити наши прави пријатељи.

We spend an evening on the social network

Вече проводимо на друштвеној мрежи

instead of going to the pub with friends.

уместо да идемо у кафић са пријатељима.

But our fantasies of substitution

Али наше фантазије о замени

have cost us.

нас коштају.

Now we all need to focus

Сада морамо да се фокусирамо

on the many, many ways

на многе, многе начине

technology can lead us back

на које технологија може

to our real lives, our own bodies,

да нас врати нашим животима,

our own communities,

телима, заједницама,

our own politics,

политици,

our own planet.

нашој планети.

They need us.

Потребни смо им.

Let's talk about

Разговарајмо о томе

how we can use digital technology,

како да искористимо дигиталну технологију,

the technology of our dreams,

технологију наших снова,

to make this life

да учинимо да овај живот

the life we can love.

буде живот који волимо.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(аплауз)