I survived a terrorist attack. Here's what I learned | Gill Hicks

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

I could never have imagined

Никада нисам могла ни да замислим

that a 19-year-old suicide bomber

да ће ми 19-годишњи бомбаш самоубица

would actually teach me a valuable lesson.

заправо дати драгоцену лекцију,

But he did.

али јесте било тако.

He taught me to never presume anything

Научио ме је да никада не претпостављам ништа

about anyone you don't know.

ни о коме кога не познајем.

On a Thursday morning in July 2005,

У четвртак ујутру јула 2005. године,

the bomber and I, unknowingly,

бомбаш и ја смо, не знајући,

boarded the same train carriage at the same time,

ушли у исти вагон у исто време

standing, apparently, just feet apart.

и стајали смо, изгледа, на удаљености од само неколико корака.

I didn't see him.

Нисам га видела.

Actually, I didn't see anyone.

Заправо, нисам видела никога.

You know not to look at anyone on the Tube,

Знате да не треба да гледате ни у кога у метроу,

but I guess he saw me.

али претпостављам да је он видео мене.

I guess he looked at all of us,

Претпостављам да је гледао у све нас

as his hand hovered over the detonation switch.

док му је рука лебдела изнад прекидача за детонацију.

I've often wondered: What was he thinking?

Често сам се питала о чему је размишљао,

Especially in those final seconds.

посебно у тим последњим секундама.

I know it wasn't personal.

Знам да није била лична ствар.

He didn't set out to kill or maim me, Gill Hicks.

Није кренуо да убије или осакати баш мене, Џил Хикс.

Мислим, није ме познавао.

I mean -- he didn't know me.

No.

Не.

Instead, he gave me

Уместо тога, обележио ме је

an unwarranted and an unwanted label.

као неодобрену и нежељену.

I had become the enemy.

Постала сам непријатељ.

To him, I was the "other,"

За њега сам била „други“,

the "them," as opposed to "us."

„они“, супротно од „нас“.

The label "enemy" allowed him to dehumanize us.

Ознака „непријатељ“ му је дозволила да нас дехуманизује.

It allowed him to push that button.

Дозволила му је да притисне то дугме.

And he wasn't selective.

Није био селективан.

Twenty-six precious lives were taken in my carriage alone,

Само у мом вагону одузео је 26 драгоцених живота,

and I was almost one of them.

а умало се и ја нисам нашла међу њима.

In the time it takes to draw a breath,

У тренутку потребном да се удахне,

we were plunged into a darkness so immense

зароњени смо у толико велики мрак

that it was almost tangible;

да га је било скоро могуће додирнути;

what I imagine wading through tar might be like.

тако замишљам гацање по катрану.

We didn't know we were the enemy.

Нисамо знали да смо непријатељи.

We were just a bunch of commuters who, minutes earlier,

Били смо само гомила путника који су, неколико минута раније,

had followed the Tube etiquette:

пратили правила понашања у метроу -

no direct eye contact,

нема директог контакта очима,

no talking

нема приче

and absolutely no conversation.

и апсолутно никаквог разговора.

But in the lifting of the darkness,

Међутим, док се тама подизала,

we were reaching out.

посезали смо ка другима.

We were helping each other.

Помагали смо једни другима.

We were calling out our names,

Дозивали смо наша имена,

a little bit like a roll call,

помало налик прозивци,

waiting for responses.

очекујући одговоре.

"I'm Gill. I'm here.

„Зовем се Џил. Овде сам.

I'm alive.

Жива сам.

OK."

Океј.“

"I'm Gill.

„Зовем се Џил.

Here.

Овде.

Alive.

Жива.

OK."

Океј.“

I didn't know Alison.

Нисам познавала Алисон,

But I listened for her check-ins every few minutes.

али сам слушала њено јављање на сваких неколико минута.

I didn't know Richard.

Нисам познавала Ричарда,

But it mattered to me that he survived.

али ми је било битно што је преживео.

All I shared with them

Све што су сазнали од мене

was my first name.

је моје име.

They didn't know

Нису знали

да сам директор одељења у „Већу за дизајн“.

that I was a head of a department at the Design Council.

And here is my beloved briefcase,

Ево и моје драге ташне,

also rescued from that morning.

такође спашене тог јутра.

They didn't know that I published architecture and design journals,

Нису знали да објављујем часописе за архитектуру и дизајн,

that I was a Fellow of the Royal Society of Arts,

да сам члан Краљевског удружења уметника,

that I wore black --

да сам обукла црно,

still do --

а и даље то радим,

that I smoked cigarillos.

да пушим цигарилосе.

I don't smoke cigarillos anymore.

Не пушим више цигарилосе.

I drank gin and I watched TED Talks,

Пила сам џин и гледала говоре на TED-у

of course, never dreaming that one day I would be standing,

и наравно, ни у сну нисам помислила да ћу једнога дана стајати овде,

balancing on prosthetic legs,

балансирајући на простетичким ногама,

giving a talk.

држећи говор.

I was a young Australian woman doing extraordinary things in London.

Била сам млада жена из Аустралије која је радила изузетне ствари у Лондону

And I wasn't ready for that all to end.

и нисам била спремна да се све то оконча.

I was so determined to survive

Толико сам била одлучна у томе да преживим

that I used my scarf to tie tourniquets around the tops of my legs,

да сам искористила своју мараму као стезач за горњи део својих ногу

and I just shut everything and everyone out,

и једноставно сам све и свакога потпуно искључила

to focus, to listen to myself,

да бих се усредсредила, ослушкивала себе,

to be guided by instinct alone.

да би ме водили само инстинкти.

I lowered my breathing rate.

Удисала сам плиће.

I elevated my thighs.

Подигла сам бутине.

I held myself upright

Држала сам се у усправном положају

and I fought the urge to close my eyes.

и борила против порива да затворим очи.

I held on for almost an hour,

Издржала сам скоро један сат,

an hour to contemplate the whole of my life

сат времена за размишљање о мом целокупном животу

up until this point.

до те тачке.

Perhaps I should have done more.

Можда је требало да урадим више ствари.

Perhaps I could have lived more, seen more.

Можда је требало да живим више, видим више.

Maybe I should have gone running, dancing, taken up yoga.

Можда је требало да идем на трчање, плес, упишем јогу.

But my priority and my focus was always my work.

Међутим, мој приоритет и фокус увек је био мој посао.

I lived to work.

Живела сам да бих радила.

Who I was on my business card

Оно ко сам била на визит карти

mattered to me.

било ми је важно.

But it didn't matter down in that tunnel.

Међутим, то није било важно и доле, у том тунелу.

By the time I felt that first touch

До тренутка када сам осетила први додир

from one of my rescuers,

једног од мојих спасилаца,

I was unable to speak,

нисам могла да причам,

unable to say even a small word, like "Gill."

нисам могла да кажем ни малену реч, као што је „Џил“.

I surrendered my body to them.

Предала сам им своје тело.

I had done all I possibly could,

Учинила сам све што сам могла

and now I was in their hands.

и сада сам била у њиховим рукама.

I understood

Схватила сам

just who and what humanity really is,

ко и шта је заиста људскост

when I first saw the ID tag

када сам први пут видела идентификациону картицу

that was given to me when I was admitted to hospital.

коју су ми дали када су ме примили у болницу.

And it read:

На њој је писало:

"One unknown estimated female."

„Непозната особа, по процени женског пола“.

One unknown estimated female.

Непозната особа, по процени женског пола.

Those four words were my gift.

Ове четири речи биле су мој дар.

What they told me very clearly

Рекле су ми веома јасно

was that my life was saved,

да ми је живот спашен

purely because I was a human being.

само због тога што сам људско биће.

Difference of any kind made no difference

Било какве разлике нису чиниле разлику

to the extraordinary lengths that the rescuers were prepared to go

за невероватне ствари које су спасиоци били спремни да ураде

to save my life,

да би ми спасили живот,

to save as many unknowns as they could,

да би спасили колико је год могуће непознатих људи

and putting their own lives at risk.

и ризикујући сопствене животе.

To them, it didn't matter if I was rich or poor,

Њима није било важно да ли сам богата или сиромашна,

the color of my skin,

боја моје коже,

whether I was male or female,

да ли сам жена или мушкарац,

my sexual orientation,

моја сексуална оријентација,

who I voted for,

за кога сам гласала,

whether I was educated,

да ли сам образована,

if I had a faith or no faith at all.

да ли сам верник или нисам.

Nothing mattered

Ништа није било важно

other than I was a precious human life.

осим драгоценог људског живота.

I see myself as a living fact.

Себе видим као живу чињеницу.

I am proof

Ја сам доказ

that unconditional love and respect can not only save,

да безусловна љубав и поштовање не само да могу спасити,

but it can transform lives.

већ могу и променити животе.

Here is a wonderful image of one of my rescuers, Andy, and I

Ево сјајне слике једног од мојих спасилаца, Ендија, и мене

taken just last year.

од прошле године.

Ten years after the event,

Десет година након тог догађаја

and here we are, arm in arm.

и ево нас, руку под руку.

Throughout all the chaos,

Кроз цео хаос,

my hand was held tightly.

чврсто су ми држали руку.

My face was stroked gently.

Нежно су ме миловали по лицу.

What did I feel?

Шта сам осећала?

I felt loved.

Осећала сам се вољено.

What's shielded me from hatred and wanting retribution,

Оно што ме је заштитило од мржње и жеље за осветом,

what's given me the courage to say:

што ми је улило храбрости да кажем

this ends with me

да се то са мном завршава

is love.

је љубав.

I was loved.

Била сам вољена.

I believe the potential for widespread positive change

Верујем да је потенцијал за општу позитивну промену

is absolutely enormous

заиста огроман

because I know what we're capable of.

јер знам за шта смо способни.

I know the brilliance of humanity.

Знам колико је човечанство сјајно.

So this leaves me with some pretty big things to ponder

Тако ме ово оставља са неким прилично великим стварима за размишљање

and some questions for us all to consider:

и питањима које сви ми треба да размотримо.

Is what unites us not far greater than what can ever divide?

Да ли оно је што нас уједињује далеко веће од онога што нас може раздвојити?

Does it have to take a tragedy or a disaster

Да ли треба да се деси трагедија или катастрофа

for us to feel deeply connected as one species,

да бисмо се осетили дубоко повезани као врста,

as human beings?

као људска бића?

And when will we embrace the wisdom of our era

Када ћемо пригрлити мудрост свог доба

to rise above mere tolerance

да бисмо се издигли изнад пуке толеранције

and move to an acceptance

и кренули ка прихватању

for all who are only a label until we know them?

свих оних који су само етикета док их не упознамо?

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)