Glenn Greenwald: Why privacy matters

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Mile Živković

There is an entire genre of YouTube videos

На Јутјубу постоји читав жанр снимака

devoted to an experience which

посвећених искуству за које сам сигуран

I am certain that everyone in this room has had.

да је већина у овој просторији доживела.

It entails an individual who,

Укључује особу која,

thinking they're alone,

мислећи да је сама,

engages in some expressive behavior —

почиње изражајно да се понаша -

wild singing, gyrating dancing,

пева на сав глас, игра у круг,

some mild sexual activity —

упушта се у благу сексуалну активност -

only to discover that, in fact, they are not alone,

само да би открила да заправо није сама,

that there is a person watching and lurking,

да је нека особа посматра из прикрајка,

the discovery of which causes them

и то откриће чини да особа,

to immediately cease what they were doing

у ужасу,

in horror.

моментално прекине оно што ради.

The sense of shame and humiliation

Осећај срама и понижења на њеном лицу

in their face is palpable.

је опипљив.

It's the sense of,

То је осећај:

"This is something I'm willing to do

”Ово је нешто што бих радио

only if no one else is watching."

само ако ме нико не гледа”.

This is the crux of the work

Ово се налази у основи рада

on which I have been singularly focused

на који сам искључиво фокусиран

for the last 16 months,

у последњих 16 месеци,

the question of why privacy matters,

питање зашто је приватност важна,

a question that has arisen

питање које је постављено

in the context of a global debate,

у контексту глобалне дебате,

enabled by the revelations of Edward Snowden

коју су омогућила открића Едварда Сноудена,

that the United States and its partners,

да су Сједињене Државе и њени партнери,

unbeknownst to the entire world,

у тајности од целог света,

has converted the Internet,

претвориле интернет,

once heralded as an unprecedented tool

који је некада важио за неприкосновени алат

of liberation and democratization,

ослобођења и демократизације,

into an unprecedented zone

у неприкосновену зону

of mass, indiscriminate surveillance.

масовног, насумичног надзора.

There is a very common sentiment

Кроз ову дебату

that arises in this debate,

се провлачи један заједнички утисак,

even among people who are uncomfortable

чак и међу људима

with mass surveillance, which says

којима је масовни надзор непријатан,

that there is no real harm

а он гласи да се масовним угрожавањем

that comes from this large-scale invasion

не наноси реална штета,

because only people who are engaged in bad acts

јер разлог за скривање

have a reason to want to hide

и бригу о приватности

and to care about their privacy.

имају само они који се баве лошим стварима.

This worldview is implicitly grounded

Овај поглед је имплицитно утемељен

in the proposition that there are two kinds of people in the world,

у схватању да на свету постоје две врсте људи,

good people and bad people.

добри и лоши људи.

Bad people are those who plot terrorist attacks

Лоши су они који планирају терористичке нападе

or who engage in violent criminality

или се упуштају у насилни криминал,

and therefore have reasons to want to hide what they're doing,

и зато имају разлога да крију оно што раде,

have reasons to care about their privacy.

да брину о својој приватности.

But by contrast, good people

Насупрот њима,

are people who go to work,

добри људи су они који иду на посао,

come home, raise their children, watch television.

долазе кући, подижу децу, гледају телевизију.

They use the Internet not to plot bombing attacks

Они не користе интернет да планирају бомбашке нападе,

but to read the news or exchange recipes

него да читају вести или размењују рецепте

or to plan their kids' Little League games,

или да планирају тренинге своје деце,

and those people are doing nothing wrong

и такви људи не раде ништа лоше

and therefore have nothing to hide

и зато немају шта да крију

and no reason to fear

и немају разлога да страхују

the government monitoring them.

да их влада посматра.

The people who are actually saying that

Људи који овако говоре,

are engaged in a very extreme act

на веома екстреман начин

of self-deprecation.

ниподаштавају себе.

What they're really saying is,

Оно што заправо говоре је:

"I have agreed to make myself

”Пристао сам да будем

such a harmless and unthreatening

толико безопасна, незанимљива особа,

and uninteresting person that I actually don't fear

да се не плашим

having the government know what it is that I'm doing."

да влада сазна шта радим.”

This mindset has found what I think

Овакав начин размишљања је,

is its purest expression

по мом мишљењу, најјасније изражен

in a 2009 interview with

у изјави дугогодишњег председника Гугла, Ерика Шмита,

the longtime CEO of Google, Eric Schmidt, who,

у једном интервјуу 2009. године.

when asked about all the different ways his company

Упитан о разним начинима на које његова компанија

is causing invasions of privacy

угрожава приватност

for hundreds of millions of people around the world,

стотина милиона људи широм света,

said this: He said,

рекао је:

"If you're doing something that you don't want

”Ако радите нешто за шта не желите

other people to know,

да други знају,

maybe you shouldn't be doing it in the first place."

можда уопште то не би требало ни да радите.”

Now, there's all kinds of things to say about

О таквом менталитету

that mentality,

се може свашта рећи.

the first of which is that the people who say that,

Прво, да људи који тако говоре,

who say that privacy isn't really important,

који кажу да приватност није важна,

they don't actually believe it,

у ствари у то не верују,

and the way you know that they don't actually believe it

а знате да они у то не верују,

is that while they say with their words that privacy doesn't matter,

јер док својим речима говоре да приватност није важна,

with their actions, they take all kinds of steps

својим понашањем предузимају свакакве кораке

to safeguard their privacy.

да би своју приватност заштитили.

They put passwords on their email

Постављају шифре на имејл

and their social media accounts,

и налоге на друштвеним мрежама,

they put locks on their bedroom

стављају браве на врата спаваће собе

and bathroom doors,

и купатила,

all steps designed to prevent other people

што су све кораци који спречавају друге

from entering what they consider their private realm

да уђу у оно што сматрају својим приватним простором,

and knowing what it is that they don't want other people to know.

и да сазнају оно што не желе да други сазнају.

The very same Eric Schmidt, the CEO of Google,

Тај исти Ерик Шмит, директор Гугла,

ordered his employees at Google

наредио је својим запосленима у Гуглу

to cease speaking with the online

да прекину комуникацију

Internet magazine CNET

са интернет магазином ”CNET”,

after CNET published an article

након што је тај магазин објавио чланак

full of personal, private information

пун личних информација

about Eric Schmidt,

о Ерику Шмиту,

which it obtained exclusively through Google searches

које је добио искључиво путем Гугл претраге,

and using other Google products. (Laughter)

и коришћењем других Гугл производа. (Смех)

This same division can be seen

Ова иста подела може се видети

with the CEO of Facebook, Mark Zuckerberg,

и код директора Фејсбука, Марка Цукерберга,

who in an infamous interview in 2010

који је, у озлоглашеном интервјуу 2010.

pronounced that privacy is no longer

објавио да приватност више није

a "social norm."

”друштвена норма”.

Last year, Mark Zuckerberg and his new wife

Прошле године, Марк Цукерберг и његова жена

purchased not only their own house

су купили не само своју кућу,

but also all four adjacent houses in Palo Alto

него и четири суседне, у Пало Алту,

for a total of 30 million dollars

за укупно 30 милиона долара,

in order to ensure that they enjoyed a zone of privacy

како би били сигурни да имају зону приватности

that prevented other people from monitoring

која спречава друге људе да гледају

what they do in their personal lives.

шта они раде у својим личним животима.

Over the last 16 months, as I've debated this issue around the world,

Током последњих 16 месеци, како разговарам о овоме по свету,

every single time somebody has said to me,

сваки пут ми је неко рекао:

"I don't really worry about invasions of privacy

”Ја не бринем о нарушавању приватности

because I don't have anything to hide."

јер немам шта да кријем”.

I always say the same thing to them.

Увек им одговорим на исти начин.

I get out a pen, I write down my email address.

Извадим оловку и запишем свој имејл.

I say, "Here's my email address.

Кажем им: ”Ово је мој имејл.

What I want you to do when you get home

Кад дођете кући,

is email me the passwords

желим да ми пошаљете шифре

to all of your email accounts,

свих својих имејл налога,

not just the nice, respectable work one in your name,

не само оног културног, пословног који је на Ваше име,

but all of them,

него свих,

because I want to be able to just troll through

јер желим да прекопам

what it is you're doing online,

кроз све што радите на интернету,

read what I want to read and publish whatever I find interesting.

прочитам оно што желим и објавим оно што ми буде занимљиво.

After all, if you're not a bad person,

На крају крајева, ако нисте лоша особа,

if you're doing nothing wrong,

ако не радите ништа лоше,

you should have nothing to hide."

немате ништа да кријете.”

Not a single person has taken me up on that offer.

Ниједна особа није прихватила ту понуду.

I check and — (Applause)

Проверавам - (Аплауз)

I check that email account religiously all the time.

предано проверавам тај имејл.

It's a very desolate place.

Веома је пуст.

And there's a reason for that,

Постоји разлог за то,

which is that we as human beings,

а то је да ми, као људи,

even those of us who in words

чак и они међу нама

disclaim the importance of our own privacy,

који речима умањују важност приватности,

instinctively understand

инстинктивно разумемо

the profound importance of it.

њен дубок значај.

It is true that as human beings, we're social animals,

Истина је да смо ми људи друштвене животиње,

which means we have a need for other people

што значи да имамо потребу да други

to know what we're doing and saying and thinking,

знају шта радимо, говоримо, мислимо,

which is why we voluntarily publish information about ourselves online.

и зато добровољно објављујемо информације о себи на интернету.

But equally essential to what it means

Колико је важно

to be a free and fulfilled human being

да смо слободно и испуњено биће,

is to have a place that we can go

толико је важно да имамо неко место

and be free of the judgmental eyes of other people.

где смо ослобођени осуђујућих погледа других.

There's a reason why we seek that out,

Постоји разлог због којег то тражимо,

and our reason is that all of us —

а то је да сви ми

not just terrorists and criminals, all of us —

- не само терористи и криминалци, него сви

have things to hide.

- имамо нешто да сакријемо.

There are all sorts of things that we do and think

Радимо и мислимо свакакве ствари

that we're willing to tell our physician

које смо вољни да кажемо свом лекару

or our lawyer or our psychologist or our spouse

или адвокату или психологу или супружнику, најбољем пријатељу,

or our best friend that we would be mortified

а били бисмо ужаснути

for the rest of the world to learn.

да их остатак света сазна.

We make judgments every single day

Сваки дан просуђујемо

about the kinds of things that we say and think and do

о врстама ствари које говоримо и мислимо и радимо,

that we're willing to have other people know,

а које смо вољни да поделимо са другима,

and the kinds of things that we say and think and do

и о стварима које кажемо, мислимо и радимо,

that we don't want anyone else to know about.

а које не желимо да поделимо са другима.

People can very easily in words claim

Људи веома лако могу да тврде

that they don't value their privacy,

да не вреднују своју приватност,

but their actions negate the authenticity of that belief.

али њихови поступци негирају аутентичност тог уверења.

Now, there's a reason why privacy is so craved

Жеља за приватношћу је универзална и инстинктивна

universally and instinctively.

из једног разлога.

It isn't just a reflexive movement

То није само рефлексна радња,

like breathing air or drinking water.

као дисање или пијење воде.

The reason is that when we're in a state

Разлог је тај што, кад смо у ситуацији

where we can be monitored, where we can be watched,

да можемо бити посматрани,

our behavior changes dramatically.

наше понашање се драматично мења.

The range of behavioral options that we consider

Опсег понашања која узимамо у обзир

when we think we're being watched

када мислимо да нас неко посматра,

severely reduce.

изузетно се смањује.

This is just a fact of human nature

Ово је чињеница људске природе

that has been recognized in social science

која је препозната у социологији,

and in literature and in religion

књижевности, религији

and in virtually every field of discipline.

и у скоро сваком пољу и дисциплини.

There are dozens of psychological studies

Постоје десетине психолошких студија

that prove that when somebody knows

које доказују да,

када неко зна да је посматран,

that they might be watched,

the behavior they engage in

понаша се много послушније

is vastly more conformist and compliant.

и конформистички.

Human shame is a very powerful motivator,

Срамота је веома моћан мотиватор,

as is the desire to avoid it,

као и жеља да се она избегне,

and that's the reason why people,

и то је разлог зашто људи,

when they're in a state of being watched, make decisions

када их неко посматра, доносе одлуке

not that are the byproduct of their own agency

које нису производ њихове воље,

but that are about the expectations

него очекивања

that others have of them

која други имају од њих

or the mandates of societal orthodoxy.

или захтева друштвених норми.

This realization was exploited most powerfully

Ово схватање је најснажније, у прагматичне сврхе,

for pragmatic ends by the 18th- century philosopher Jeremy Bentham,

искористио филозоф 18. века, Џереми Бентам,

who set out to resolve an important problem

који је одлучио да реши важан проблем

ushered in by the industrial age,

који је настао због индустријског доба,

where, for the first time, institutions had become

где су, по први пут, институције постале

so large and centralized

толико велике и централизоване,

that they were no longer able to monitor

да нису више могле да надгледају

and therefore control each one of their individual members,

и контролишу сваког појединог члана,

and the solution that he devised

а решење које је он смислио

was an architectural design

је архитектонски пројекат,

originally intended to be implemented in prisons

у основи смишљен за примену у затворима,

that he called the panopticon,

који је назвао паноптикон,

the primary attribute of which was the construction

чији је главни атрибут

of an enormous tower in the center of the institution

контрукција огромног торња у центру институције,

where whoever controlled the institution

где онај ко контролише институцију

could at any moment watch any of the inmates,

може у сваком тренутку да посматра било ког затвореника,

although they couldn't watch all of them at all times.

али не све затворенике сво време.

And crucial to this design

У овом пројекту је важно

was that the inmates could not actually

то да затвореници не могу да виде

see into the panopticon, into the tower,

унутар паноптиокона, у торањ,

and so they never knew

и тако никада не знају

if they were being watched or even when.

да ли их неко посматра и када.

And what made him so excited about this discovery

Бентама је овде узбуђивало то,

was that that would mean that the prisoners

што би затвореници

would have to assume that they were being watched

морали да претпоставе да су посматрани

at any given moment,

у сваком тренутку,

which would be the ultimate enforcer

што би био највећи мотиватор

for obedience and compliance.

за послушност.

The 20th-century French philosopher Michel Foucault

Француски филозоф 20. века, Мишел Фуко,

realized that that model could be used

схватио је да овај модел може да се користи

not just for prisons but for every institution

не само у затворима, него у свакој институцији

that seeks to control human behavior:

која жели да контролише људско понашање:

schools, hospitals, factories, workplaces.

у школама, болницама, фабрикама, на радним местима.

And what he said was that this mindset,

Он је рекао да је овај начин размишљања,

this framework discovered by Bentham,

овај референтни оквир који је Бентам открио,

was the key means of societal control

кључан за друштвену контролу

for modern, Western societies,

модерних, западних друштава,

which no longer need

којима више нису потребна

the overt weapons of tyranny —

јавна оруђа тираније -

punishing or imprisoning or killing dissidents,

кажњавање, затварање или убијање дисидената,

or legally compelling loyalty to a particular party —

или легално приморавање на лојалност некој партији -

because mass surveillance creates

јер масовни надзор

a prison in the mind

ствара затвор у уму

that is a much more subtle

који је много суптилније,

though much more effective means

али много ефективније средство

of fostering compliance with social norms

подстицања поштовања друштвених норми

or with social orthodoxy,

или друштвених правила,

much more effective

много ефикасније

than brute force could ever be.

него што би чиста сила могла икад да буде.

The most iconic work of literature about surveillance

Најпознатије књижевно дело о надзору и приватности

and privacy is the George Orwell novel "1984,"

је роман Џорџа Орвела, ”1984”,

which we all learn in school, and therefore it's almost become a cliche.

о ком сви учимо у школи и који је зато скоро постао клише.

In fact, whenever you bring it up in a debate about surveillance,

Заправо, кад год га поменете у разговору о надзирању,

people instantaneously dismiss it

људи га истог тренутка одбаце,

as inapplicable, and what they say is,

као неприменљивог, говорећи

"Oh, well in '1984,' there were monitors in people's homes,

да се, у роману, у свакој кући налазе монитори,

they were being watched at every given moment,

људи се посматрају у сваком тренутку,

and that has nothing to do with the surveillance state that we face."

а то нема никакве везе са државом надзора са каквом се ми суочавамо.

That is an actual fundamental misapprehension

Ово је заправо фундаментално несхватање

of the warnings that Orwell issued in "1984."

упозорења која је Орвел дао у ”1984”.

The warning that he was issuing

Он није упозоравао

was about a surveillance state

о држави надзора

not that monitored everybody at all times,

која посматра сваког у сваком тренутку,

but where people were aware that they could

него оној где су људи свесни

be monitored at any given moment.

да могу бити посматрани у сваком тренутку.

Here is how Orwell's narrator, Winston Smith,

Ево како је Орвелов наратор, Винстон Смит,

described the surveillance system

описао систем надзирања

that they faced:

с којим су били суочени:

"There was, of course, no way of knowing

”Наравно, нико није могао знати

whether you were being watched at any given moment."

да ли га у овом или оном тренутку надзиру или не.”

He went on to say,

Рекао је и:

"At any rate, they could plug in your wire

”У сваком случају, могли су се укључивати

whenever they wanted to.

на свачији канал кад год зажеле.

You had to live, did live,

Морало се живети, и живело се,

from habit that became instinct,

по навици која је прерасла у инстинкт,

in the assumption that every sound you made

- претпостављајући да се сваки звук чуо,

was overheard and except in darkness

и, сем у мраку,

every movement scrutinized."

сваки покрет видео.”

The Abrahamic religions similarly posit

На сличан начин аврамовске религије

that there's an invisible, all-knowing authority

говоре да постоји невидљив, свезнајући ауторитет,

who, because of its omniscience,

који, због своје свеприсутности,

always watches whatever you're doing,

увек посматра шта радите,

which means you never have a private moment,

што значи да никада немате ниједан приватни тренутак,

the ultimate enforcer

и он је коначни спроводилац

for obedience to its dictates.

послушности коју диктира.

What all of these seemingly disparate works

Сва ова, наизглед различита, дела

recognize, the conclusion that they all reach,

долазе до истог закључка,

is that a society in which people

а то је да је друштво

can be monitored at all times

у ком је могуће посматрати људе нон стоп,

is a society that breeds conformity

друштво које рађа конформизам,

and obedience and submission,

послушност и подређивање,

which is why every tyrant,

и зато сваки тиранин,

the most overt to the most subtle,

од најочигледнијих до најсуптилнијих,

craves that system.

жуди за таквим системом.

Conversely, even more importantly,

Насупрот томе, чак и важније,

it is a realm of privacy,

зона приватности,

the ability to go somewhere where we can think

могућност да одемо негде где можемо да мислимо,

and reason and interact and speak

говоримо, и контактирамо људе,

without the judgmental eyes of others being cast upon us,

без осуђујућих погледа других,

in which creativity and exploration

је место где скоро искључиво живе

and dissent exclusively reside,

креативност, испитивање и неслагање,

and that is the reason why,

и зато,

when we allow a society to exist

кад дозволимо да постоји друштво

in which we're subject to constant monitoring,

у ком смо стално посматрани,

we allow the essence of human freedom

дозвољавамо да суштина људске слободе

to be severely crippled.

буде озбиљно оштећена.

The last point I want to observe about this mindset,

Последњи део овог погледа,

the idea that only people who are doing something wrong

идеја да само људи који чине нешто лоше

have things to hide and therefore reasons to care about privacy,

имају нешто да крију, дакле имају и разлога да брину о приватности,

is that it entrenches two very destructive messages,

доноси две веома деструктивне поруке,

two destructive lessons,

две деструктивне лекције,

the first of which is that

прва је та да су једини људи

the only people who care about privacy,

којима је стало до приватности,

the only people who will seek out privacy,

који траже приватност,

are by definition bad people.

по дефиницији лоши људи.

This is a conclusion that we should have

Овај закључак

all kinds of reasons for avoiding,

би требало избегавати из разних разлога,

the most important of which is that when you say,

а најважнији је тај, да када кажете

"somebody who is doing bad things,"

”неко ко ради лоше ствари”,

you probably mean things like plotting a terrorist attack

вероватно мислите на планирање терористичког напада

or engaging in violent criminality,

или извршење насилног злочина,

a much narrower conception

што је много уже схватање

of what people who wield power mean

од оног које имају људи на власти,

when they say, "doing bad things."

кад кажу ”чињење лоших ствари”.

For them, "doing bad things" typically means

За њих су ”лоше активности” обично

doing something that poses meaningful challenges

нешто што представља значајне изазове

to the exercise of our own power.

спровођењу наше сопствене моћи.

The other really destructive

Друга веома деструктивна,

and, I think, even more insidious lesson

и пом мишљењу, подмуклија лекција

that comes from accepting this mindset

која долази са прихватањем оваквог погледа

is there's an implicit bargain

је имплицитно разумевање

that people who accept this mindset have accepted,

које прихватају они који прихвате тај поглед,

and that bargain is this:

а то је следеће:

If you're willing to render yourself

ако сте спремни да будете

sufficiently harmless,

довољно безопасни

sufficiently unthreatening

и да не представљате претњу

to those who wield political power,

онима који имају политичку моћ,

then and only then can you be free

само тада можете бити ослобођени

of the dangers of surveillance.

опасности од надзора.

It's only those who are dissidents,

Само дисиденти

who challenge power,

и они који изазивају власт

who have something to worry about.

морају да се брину.

There are all kinds of reasons why we should want to avoid that lesson as well.

И ту лекцију би требало да избегавамо из многих разлога.

You may be a person who, right now,

Можда сте особа која

doesn't want to engage in that behavior,

тренутно не жели да се упушта у такво понашање,

but at some point in the future you might.

али можда ћете се упустити у неком тренутку у будућности.

Even if you're somebody who decides

Чак и ако сте неко ко одлучи

that you never want to,

да никада неће,

the fact that there are other people

чињеница да постоје други

who are willing to and able to resist

који желе и могу да се одупру

and be adversarial to those in power —

и контрирају онима на власти -

dissidents and journalists

дисиденти и новинари

and activists and a whole range of others —

и активисти и разни други -

is something that brings us all collective good

је нешто што доноси колективно добро

that we should want to preserve.

које би требало да желимо да сачувамо.

Equally critical is that the measure

Подједнако је важно да мера

of how free a society is

слободе неког друштва,

is not how it treats its good,

није то како третира добре,

obedient, compliant citizens,

послушне грађане,

but how it treats its dissidents

него како третира дисиденте

and those who resist orthodoxy.

и оне који се опиру догмама.

But the most important reason

Али најважнији разлог

is that a system of mass surveillance

је да систем масовног надзора

suppresses our own freedom in all sorts of ways.

на свакакве начине угрожава нашу слободу.

It renders off-limits

Свакаква понашања

all kinds of behavioral choices

постају забрањена,

without our even knowing that it's happened.

а да ни не знамо да се то догађа.

The renowned socialist activist Rosa Luxemburg

Чувена социјалистичка активисткиња, Роза Луксембург,

once said, "He who does not move

једном је рекла:

”Онај ко се не помера, не примећује своје ланце.”

does not notice his chains."

We can try and render the chains

Можемо да се потрудимо

of mass surveillance invisible or undetectable,

и учинимо ланце масовног надзора невидљивим или неприметним,

but the constraints that it imposes on us

али ограничења која нам намеће

do not become any less potent.

неће постати ништа мање снажна.

Thank you very much.

Много вам хвала.

(Applause)

(Аплауз)

Thank you.

Хвала.

(Applause)

(Аплауз)

Thank you.

Хвала.

(Applause)

(Аплауз)

Bruno Giussani: Glenn, thank you.

Бруно Ђузани: Глен, хвала ти.

The case is rather convincing, I have to say,

Морам да кажем да је прилично убедљиво,

but I want to bring you back

али желим да те вратим

to the last 16 months and to Edward Snowden

на последњих 16 месеци и на Едварда Сноудена,

for a few questions, if you don't mind.

имам неколико питања, ако немаш ништа против.

The first one is personal to you.

Прво је лично.

We have all read about the arrest of your partner,

Читали смо о хапшењу твог партнера,

David Miranda in London, and other difficulties,

Дејвида Миранде у Лондону, и другим тешкоћама,

but I assume that

али претпостављам

in terms of personal engagement and risk,

да у смислу личног ангажовања и ризика,

that the pressure on you is not that easy

и притиска на тебе, није лако

to take on the biggest sovereign organizations in the world.

суочити се са највећим организацијама за присмотру на свету.

Tell us a little bit about that.

Реци нам нешто о томе.

Glenn Greenwald: You know, I think one of the things that happens

Глен Гринвалд: Знаш, мислим да се дешава то

is that people's courage in this regard

да људска храброст у овим стварима

gets contagious,

постаје заразна,

and so although I and the other journalists with whom I was working

и иако смо ја и други новинари са којима сам радио

were certainly aware of the risk —

свакако били свесни ризика -

the United States continues to be the most powerful country in the world

Сједињене Државе су и даље најмоћнија држава на свету

and doesn't appreciate it when you

и не цени када слободно разоткријете

disclose thousands of their secrets

хиљаде њених тајни

on the Internet at will —

на интернету -

seeing somebody who is a 29-year-old

видевши да једна особа од 29 година,

ordinary person who grew up in

обична особа која је одрасла

a very ordinary environment

у веома обичној средини,

exercise the degree of principled courage that Edward Snowden risked,

испољи такву храброст као што је то учинио Едвард Сноуден,

knowing that he was going to go to prison for the rest of his life

знајући да ће отићи у затвор до краја живота,

or that his life would unravel,

или да ће му се живот променити,

inspired me and inspired other journalists

инспирисало је мене и друге новинаре

and inspired, I think, people around the world,

и мислим и људе широм света,

including future whistleblowers,

укључујући и будуће узбуњиваче,

to realize that they can engage in that kind of behavior as well.

да схвате да могу и они то да ураде.

BG: I'm curious about your relationship with Ed Snowden,

БЂ: Занима ме твоја веза са Едом Сноуденом,

because you have spoken with him a lot,

јер си много разговарао с њим,

and you certainly continue doing so,

и наравно то и настављаш да чиниш,

but in your book, you never call him Edward,

али у својој књизи га никад не зовеш Едвард или Ед,

nor Ed, you say "Snowden." How come?

кажеш ”Сноуден”. Откуд то?

GG: You know, I'm sure that's something

ГГ: Знаш, сигуран сам

for a team of psychologists to examine. (Laughter)

да то треба да испита тим психолога. (Смех)

I don't really know. The reason I think that,

Не знам тачно. Мислим да је разлог

one of the important objectives that he actually had,

у једном од његових најважнијих циљева,

one of his, I think, most important tactics,

најважнијих тактика,

was that he knew that one of the ways

а то је да је знао да је један од начина

to distract attention from the substance of the revelations

да се скрене пажња са значаја тих открића,

would be to try and personalize the focus on him,

тај да се скрене пажња на њега,

and for that reason, he stayed out of the media.

и због тога се није појављивао у медијима.

He tried not to ever have his personal life

Покушао је да свој лични живот

subject to examination,

не изложи погледима,

and so I think calling him Snowden

и мислим да је ословљавање са Сноуден,

is a way of just identifying him as this important historical actor

један од начина да се он обележи као важан историјски чинилац,

rather than trying to personalize him in a way

а не покушај да се персонализује на начин

that might distract attention from the substance.

који би скренуо пажњу са суштине.

Moderator: So his revelations, your analysis,

БЂ: Дакле, његова открића, твоја анализа,

the work of other journalists,

рад других новинара,

have really developed the debate,

заста су покренули дебату,

and many governments, for example, have reacted,

и многе владе, укључујући и Бразил,

including in Brazil, with projects and programs

су реаговале пројектима и програмима

to reshape a little bit the design of the Internet, etc.

за преобликовање интернета, и слично.

There are a lot of things going on in that sense.

На ту тему се дешава много ствари.

But I'm wondering, for you personally,

Али питам се, шта је циљ,

what is the endgame?

за тебе лично?

At what point will you think,

У ком тренутку ћеш мислити

well, actually, we've succeeded in moving the dial?

да сте успели да промените ствари?

GG: Well, I mean, the endgame for me as a journalist

ГГ: Па, за мене као новинара,

is very simple, which is to make sure

циљ је веома једноставан,

that every single document that's newsworthy

а то је да осигурамо да сваки документ

and that ought to be disclosed

који је вредан пажње и објављивања,

ends up being disclosed,

буде и објављен,

and that secrets that should never have been kept in the first place

и да тајне, које није требало да су чуване,

end up uncovered.

буду откривене.

To me, that's the essence of journalism

По мом мишљењу, то је суштина новинарства

and that's what I'm committed to doing.

и ја сам томе посвећен.

As somebody who finds mass surveillance odious

Као неко ко масовни надзор сматра ужасним,

for all the reasons I just talked about and a lot more,

због свих разлога које сам навео, и многих других,

I mean, I look at this as work that will never end

на ово гледам као на рад који неће бити завршен

until governments around the world

док владе широм света

are no longer able to subject entire populations

више нису у могућности да читаве популације изложе

to monitoring and surveillance

посматрању и надзору,

unless they convince some court or some entity

осим ако убеде неки суд или неко тело

that the person they've targeted

да је особа коју циљају

has actually done something wrong.

заиста учинила нешто лоше.

To me, that's the way that privacy can be rejuvenated.

За мене је то начин на који приватност може да се обнови.

BG: So Snowden is very, as we've seen at TED,

БЂ: Као што смо видели на TED-у,

is very articulate in presenting and portraying himself

Сноуден је веома способан да се прикаже као бранилац

as a defender of democratic values

демократских вредности

and democratic principles.

и демократских принципа.

But then, many people really find it difficult to believe

Али многи и даље не верују

that those are his only motivations.

да су му то једини мотиви.

They find it difficult to believe

Не верују

that there was no money involved,

да није укључен новац,

that he didn't sell some of those secrets,

да није продао неке од тих тајни,

even to China and to Russia,

Кини или Русији,

which are clearly not the best friends

које тренутно

of the United States right now.

очигледно нису најбољи пријатељ САД-а.

And I'm sure many people in the room

Сигуран сам да се и многи овде

are wondering the same question.

питају исто.

Do you consider it possible there is

Да ли мислиш да је могуће

that part of Snowden we've not seen yet?

да постоји тај део Сноудена који још нисмо видели?

GG: No, I consider that absurd and idiotic.

ГГ: Не, то сматрам апсурдним и идиотским.

(Laughter) If you wanted to,

(Смех) Да желиш,

and I know you're just playing devil's advocate,

а знам да само глумиш ђавољег адвоката,

but if you wanted to sell

али да желиш да продаш тајне

secrets to another country,

другој земљи,

which he could have done and become

а он је то могао да учини

extremely rich doing so,

и притом се веома обогати,

the last thing you would do is take those secrets

последња ствар коју би учинио је да те тајне

and give them to journalists and ask journalists to publish them,

однесеш новинарима и тражиш да их објаве,

because it makes those secrets worthless.

јер тада оне постају безвредне.

People who want to enrich themselves

Људи који желе да се обогате,

do it secretly by selling secrets to the government,

то раде тајно, продајући тајне влади,

but I think there's one important point worth making,

али мислим да је важно напоменути следеће:

which is, that accusation comes from

та оптужба

долази од људи из америчке владе,

people in the U.S. government,

from people in the media who are loyalists

од људи у медијима

to these various governments,

који су лојални тим разним владама,

and I think a lot of times when people make accusations like that about other people —

и мислим да кад људи тако оптужују друге:

"Oh, he can't really be doing this

”Ох, немогуће да то ради

for principled reasons,

из принципа,

he must have some corrupt, nefarious reason" —

сигурно има неки покварен мотив” -

they're saying a lot more about themselves

много више говоре о себи

than they are the target of their accusations,

него о предмету својих оптужби

because — (Applause) —

(Аплауз)

those people, the ones who make that accusation,

јер ти људи, који оптужују,

they themselves never act

они сами не чине ништа

for any reason other than corrupt reasons,

из алтруистичких разлога,

so they assume

па претпостављају

that everybody else is plagued by the same disease

да су и сви остали

заражени истим вирусом бездушности као и они,

of soullessness as they are,

and so that's the assumption.

то је претпоставка.

(Applause)

(Аплауз)

BG: Glenn, thank you very much. GG: Thank you very much.

БЂ: Глен, много ти хвала. ГГ: Хвала вама.

BG: Glenn Greenwald.

БЂ: Глен Гринвалд.

(Applause)

(Аплауз)