Feats of memory anyone can do | Joshua Foer

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Tatjana Jevdjic

Позивам вас да затворите очи.

I'd like to invite you to close your eyes.

Замислите да стојите

Imagine yourself standing outside the front door of your home.

пред улазним вратима своје куће.

Обратите пажњу на боју врата,

I'd like you to notice the color of the door,

the material that it's made out of.

материјал од ког су направљена.

Now visualize a pack of overweight nudists on bicycles.

Сада замислите групу гојазних нудиста на бициклима.

(Laughter)

Такмиче се у голишавој бициклистичкој трци

They are competing in a naked bicycle race,

и кренули су право на ваша врата.

and they are headed straight for your front door.

I need you to actually see this.

Морате то стварно да видите.

They are pedaling really hard, they're sweaty,

Напорно окрећу предале, знојави су,

много се тресу.

they're bouncing around a lot.

И ударе право у улазна врата ваше куће.

And they crash straight into the front door of your home.

Бицикли лете на све стране, точкови се котрљају поред вас,

Bicycles fly everywhere, wheels roll past you,

жбице завршавају на незгодним местима.

spokes end up in awkward places.

Step over the threshold of your door into your foyer, your hallway,

Пређите преко кућног прага

у ходник или шта се већ ту налази,

whatever's on the other side,

and appreciate the quality of the light.

и обратите пажњу на светло.

The light is shining down on Cookie Monster.

Светло обасјава Чудовиште Куки.

Он вам маше

Cookie Monster is waving at you from his perch on top of a tan horse.

са свог седла на тамном коњу.

It's a talking horse.

То је коњ који прича.

You can practically feel his blue fur tickling your nose.

Можете осетити плаво Кукијево крзно како вас голица по носу.

You can smell the oatmeal raisin cookie that he's about to shovel into his mouth.

Осетите мирис колачића са сувим грожђем који ће гурнути у уста.

Walk past him.

Прођите поред њега и уђите у дневну собу.

Walk past him into your living room.

In your living room, in full imaginative broadband,

У дневној соби, свим капацитетом маште

picture Britney Spears.

замислите Бритни Спирс.

She is scantily clad, she's dancing on your coffee table,

Скромно је обучена, игра на сточићу за кафу

and she's singing "Hit Me Baby One More Time."

и пева "Hit Me Baby One More Time".

And then, follow me into your kitchen.

А онда пођите за мном у кухињу.

У кухињи је под покривен жутом циглом

In your kitchen, the floor has been paved over with a yellow brick road,

and out of your oven are coming towards you Dorothy, the Tin Man,

и из рерне ка вама иду

Дороти, Лимени,

the Scarecrow and the Lion from "The Wizard of Oz,"

Страшило и Лав из "Чаробњака из Оза",

hand-in-hand, skipping straight towards you.

држећи се за руке, скакућу право ка вама.

Okay. Open your eyes.

Океј. Отворите очи.

Желим да вам испричам о једном веома бизарном такмичењу

I want to tell you about a very bizarre contest

that is held every spring in New York City.

које се сваког пролећа одржава у Њујорку.

It's called the United States Memory Championship.

Зове се Америчко такмичење у памћењу.

And I had gone to cover this contest a few years back

Пре неколико година сам ишао да извештавам о томе,

as a science journalist,

као научни новинар,

expecting, I guess, that this was going to be like the Superbowl of savants.

вероватно са очекивањем да ће то бити

нешто као "Супербол" за саванте.

То је била група типова и неколико дама,

This was a bunch of guys and a few ladies,

widely varying in both age and hygienic upkeep.

веома различитих година и хигијенских навика.

(Laughter)

(Смех)

Памтили су стотине насумичних бројева,

They were memorizing hundreds of random numbers,

looking at them just once.

пошто би их само једном погледали.

They were memorizing the names of dozens and dozens and dozens of strangers.

Памтили су имена десетина и десетина незнанаца.

Памтили су читаве песме за само неколико минута.

They were memorizing entire poems in just a few minutes.

Такмичили су се у томе ко може најбрже

They were competing to see who could memorize

the order of a shuffled pack of playing cards the fastest.

да запамти редослед промешаног шпила карата.

I was like, this is unbelievable.

Помислио сам: "Ово је невероватно.

Мора да су ови људи чудо природе."

These people must be freaks of nature.

And I started talking to a few of the competitors.

Почео са да разговарам са неким такмичарима.

This is a guy called Ed Cook, who had come over from England,

Овај момак се зове Ед Кук

и дошао је из Енглеске,

where he had one of the best-trained memories.

где је познат по најбоље утренираном памћењу.

Питао сам га: "Ед, када сте схватили

And I said to him, "Ed, when did you realize

that you were a savant?"

да сте савант?"

А он је рекао: "Нисам савант.

And Ed was like, "I'm not a savant.

In fact, I have just an average memory.

Заправо, имам прилично просечно памћење.

Everybody who competes in this contest will tell you

Свако ко учествује у овом такмичењу

ће Вам рећи да има просечно памћење.

that they have just an average memory.

We've all trained ourselves to perform these utterly miraculous feats of memory

Сви смо вежбали

да бисмо постигли ова изузетна достигнућа у памћењу

using a set of ancient techniques,

користећи старе технике,

techniques invented 2,500 years ago in Greece,

које су измишљене пре 2 500 година у Грчкој,

the same techniques that Cicero had used to memorize his speeches,

исте технике које је Цицерон користио

да запамти своје говоре,

that medieval scholars had used to memorize entire books."

које су средњевековни учењаци користили да запамте целе књиге."

Рекао сам: "Опа. Како то да никад нисам чуо за ово?"

And I said, "Whoa. How come I never heard of this before?"

Стајали смо испред такмичарске сале,

And we were standing outside the competition hall,

and Ed, who is a wonderful, brilliant, but somewhat eccentric English guy,

а Ед, који је сјајан, бриљантан,

али помало ексцентричан Енглез,

says to me, "Josh, you're an American journalist.

каже ми: "Џош, ти си амерички новинар.

Do you know Britney Spears?"

Је л' познајеш Бритни Спирс?"

Одговарам: "Шта? Не. Зашто?"

I'm like, "What? No. Why?"

"Јер стварно желим да је научим да запамти

"Because I really want to teach Britney Spears

how to memorize the order of a shuffled pack of playing cards

редослед промешаног шпила карата

on U.S. national television.

на америчкој националној телевизији.

It will prove to the world that anybody can do this."

То ће свету доказати да било ко то може."

(Laughter)

(Смех)

I was like, "Well, I'm not Britney Spears,

Рекао сам: "Па, ја нисам Бритни Спирс,

али можда можеш мене да научиш.

but maybe you could teach me.

I mean, you've got to start somewhere, right?"

Мислим, мораш негде почети, зар не?"

То је за мене био почетак веома чудног путовања.

And that was the beginning of a very strange journey for me.

Већи део наредне године провео сам

I ended up spending the better part of the next year

not only training my memory,

не само тренирајући памћење,

but also investigating it,

него и истражујући га,

trying to understand how it works,

покушавајући да разумем како функционише,

why it sometimes doesn't work,

зашто некада не ради

and what its potential might be.

и какав његов потенцијал може да буде.

And I met a host of really interesting people.

Упознао сам много заиста занимљивих људи.

This is a guy called E.P.

Ово је човек кога зову Е.П.

He's an amnesic who had, very possibly,

Има амнезију и највероватније

the worst memory in the world.

најгоре памћење на свету.

His memory was so bad,

Памћење му је толико лоше,

that he didn't even remember he had a memory problem,

да се чак ни не сећа да има проблем са памћењем,

што је невероватно.

which is amazing.

And he was this incredibly tragic figure,

Он је тај изузетно трагичан лик,

but he was a window into the extent to which our memories make us who we are.

који нам даје увид колико нас наше

памћење чини оним што јесмо.

На другом крају спектра: упознао сам овог човека.

At the other end of the spectrum, I met this guy.

This is Kim Peek, he was the basis for Dustin Hoffman's character

То је Ким Пик.

Он је био основа за лик који је Дастин Хофман играо у филму "Кишни човек".

in the movie "Rain Man."

Провели смо једно поподне заједно

We spent an afternoon together in the Salt Lake City Public Library

у Градској библиотеци Солт Лејк Ситија, памтећи телефонске именике,

memorizing phone books,

што је било узбудљиво.

which was scintillating.

(Laughter)

(Смех)

And I went back and I read a whole host of memory treatises,

Вратио сам се и прочитао гомилу радова о памћењу,

радове који су написани пре више од 2 000 година

treatises written 2,000-plus years ago in Latin,

на латинском у старом веку

in antiquity, and then later, in the Middle Ages.

и касније у Средњем веку.

And I learned a whole bunch of really interesting stuff.

Научио сам гомилу веома занимљивих ствари.

One of the really interesting things that I learned

Једна од занимљивих ствари које сам научио је

is that once upon a time,

да некада

this idea of having a trained, disciplined, cultivated memory

идеја да имате тренирано, дисиплиновано памћење

није била тако страна као што би нама данас била.

was not nearly so alien as it would seem to us to be today.

Некада су људи улагали у памћење,

Once upon a time, people invested in their memories,

in laboriously furnishing their minds.

напорно су опремали своје умове.

Over the last few millenia,

Последњих неколико хиљада година

we've invented a series of technologies --

улажемо у разне технологије -

from the alphabet, to the scroll,

од писма до свитка

to the codex, the printing press, photography,

и кодекса, штампарске пресе, фотографије,

the computer, the smartphone --

рачунара до паметног телефона -

које су нам умногоме олакшале

that have made it progressively easier and easier

for us to externalize our memories,

екстернализацију памћења и

for us to essentially outsource this fundamental human capacity.

преношење овог основног

људског капацитета споља.

These technologies have made our modern world possible,

Ове технологије су омогућиле наш савремен свет,

али су нас исто тако промениле.

but they've also changed us.

Промениле су нас културно,

They've changed us culturally,

а тврдим и когнитивно.

and I would argue that they've changed us cognitively.

Having little need to remember anymore,

Више немамо много потребе да памтимо,

it sometimes seems like we've forgotten how.

па понекад изгледа да смо заборавили како се то ради.

One of the last places on Earth where you still find

Једно од последњих места на свету

где ћете пронаћи људе који су страствени у вези с идејом

people passionate about this idea of a trained, disciplined, cultivated memory,

тренираног, дисциплинованог, одржаваног памћења

is at this totally singular memory contest.

је то потпуно јединствено такмичење у памћењу.

It's actually not that singular,

У ствари није толико јединствено,

такмичења се одржавају широм света.

there are contests held all over the world.

And I was fascinated, I wanted to know how do these guys do it.

Био сам опчињен, желео сам да сазнам како они то раде.

Пре неколико година група истраживача на Универзитетском колеџу у Лондону

A few years back a group of researchers at University College London

brought a bunch of memory champions into the lab.

довела је гомилу шампиона у памћењу у лабораторију.

Желели су да сазнају

They wanted to know:

Do these guys have brains that are somehow structurally,

да ли се мозгови ових људи

структурно, анатомски разликују од наших.

anatomically different from the rest of ours?

The answer was no.

Одговор је био не.

Are they smarter than the rest of us?

Да ли су паметнији од нас осталих?

They gave them a bunch of cognitive tests, and the answer was: not really.

Дали су им хрпу когнитивних тестова,

а одговор је био да нису.

There was, however, one really interesting and telling difference

Међутим, постојала је једна занимљива и очигледна разлика

between the brains of the memory champions

између мозгова шампиона у памћењу

and the control subjects that they were comparing them to.

и контролне групе са којом су упоређивани.

When they put these guys in an fMRI machine,

Када их подвргнете магнетној резонанци,

скенирате њихове мозгове

scanned their brains while they were memorizing numbers

док памте бројеве и лица људи и слике пахуљица,

and people's faces and pictures of snowflakes,

they found that the memory champions were lighting up different parts of the brain

откривено је да се код шампиона у памћењу

активирају различити делови мозга

than everyone else.

него код свих других.

Of note, they were using, or they seemed to be using,

Важно је приметити да користе, или изгледа да користе,

a part of the brain that's involved in spatial memory and navigation.

део мозга који је задужен за спацијалну меморију и навигацију.

Why?

Зашто? И да ли ми остали можемо из тога нешто да научимо?

And is there something that the rest of us can learn from this?

Овај спорт такмичарског памћења

The sport of competitive memorizing is driven by a kind of arms race where,

покреће једна врста конкуренције,

every year, somebody comes up with a new way to remember more stuff more quickly,

где сваке године неко смисли

нов начин за брже памћење већег броја ствари

and then the rest of the field has to play catch-up.

и онда остали морају да га достигну.

Ово је мој пријатељ Бен Придмор,

This is my friend Ben Pridmore,

троструки светски шампион у памћењу.

three-time world memory champion.

На столу испред њега

On his desk in front of him are 36 shuffled packs of playing cards

налази се 36 измешаних шпилова карата

that he is about to try to memorize in one hour,

које ће он покушати да запамти за сат времена,

користећи технику коју је сам смислио и којом је овладао.

using a technique that he invented and he alone has mastered.

He used a similar technique

Сличну технику је користио

да запамти тачан редослед

to memorize the precise order of 4,140 random binary digits

4 140 насумичних цифара бинарног кода

in half an hour.

за пола сата.

(Laughter)

Yeah.

Да.

And while there are a whole host of ways

И док у овим такмичењима

of remembering stuff in these competitions,

постоји читав низ техника за памћење ствари,

everything, all of the techniques that are being used,

све, укључујући и технике које се користе,

ultimately come down to a concept

се своди на идеју

that psychologists refer to as "elaborative encoding."

коју психолози називају детаљно кодирање.

And it's well-illustrated by a nifty paradox

Један одличан парадокс, познат као

known as the Baker/baker paradox, which goes like this:

Пекар/пекар то добро илуструје,

а он гласи овако:

If I tell two people to remember the same word,

ако од двоје људи тражим да упамте исту реч,

if I say to you,

ако вам кажем:

"Remember that there is a guy named Baker."

"Запамтите да постоји момак који се презива Пекар".

That's his name.

То је његово презиме.

And I say to you, "Remember that there is a guy who is a baker."

А онда вама кажем: "Запамтите да постоји један момак који је пекар."

Okay?

And I come back to you at some point later on,

Касније се вратим и питам вас:

and I say, "Do you remember that word that I told you a while back?

"Да ли се сећате оне речи

коју сам вам рекао пре неког времена?

Do you remember what it was?"

Да ли се сећате која је?"

The person who was told his name is Baker

Мања је вероватноћа да особа којој је речено

is less likely to remember the same word

презиме Пекар запамти ту реч,

than the person was told his job is a baker.

него особа којој је речено занимање пекар.

Иста реч, другачија количина памћења; то је чудно.

Same word, different amount of remembering; that's weird.

What's going on here?

Шта се овде догађа?

Well, the name Baker doesn't actually mean anything to you.

Па, име Пекар не значи вам много.

It is entirely untethered from all of the other memories

Нема никакве везе

са осталим сећањима која вам се мотају по глави.

floating around in your skull.

Али заједничка именица пекар -

But the common noun "baker" -- we know bakers.

познати су нам пекари.

Bakers wear funny white hats.

Пекари носе смешне шешире.

Bakers have flour on their hands.

Пекарима су брашњаве руке.

Bakers smell good when they come home from work.

Пекари лепо миришу кад дођу кући са посла.

Maybe we even know a baker.

Можда неко познаје неког пекара.

And when we first hear that word,

И када први пут чујемо ту реч

почињемо да на њу додајемо асоцијације

we start putting these associational hooks into it,

that make it easier to fish it back out at some later date.

које олакшавају да је се касније сетимо.

Читава уметност онога

The entire art of what is going on in these memory contests,

што се дешава на овим такмичењима

and the entire art of remembering stuff better in everyday life,

и уметност бољег памћења ствари у свакодневном животу

је тражење начина да се Пекари са великим П

is figuring out ways to transform capital B Bakers

претворе у пекаре са малим п--

into lower-case B bakers --

да се узму информације којима недостаје контекст,

to take information that is lacking in context,

in significance, in meaning,

значај, значење

and transform it in some way,

и да се на неки начин трансформишу

so that it becomes meaningful in the light of all the other things

како би постале смислене

у светлу свих ствари које имате у глави.

that you have in your mind.

One of the more elaborate techniques for doing this

Једна од разрађенијих техника

потиче из Старе Грчке, пре 2 500 година.

dates back 2,500 years to Ancient Greece.

It came to be known as the memory palace.

Постала је позната као палата памћења.

Прича у позадини њеног настанка је следећа:

The story behind its creation goes like this:

There was a poet called Simonides, who was attending a banquet.

постојао је песник по имену Симонид

који је био на банкету.

Он је био унајмљени забављач,

He was actually the hired entertainment,

because back then, if you wanted to throw a really slamming party,

јер у то време, ако сте хтели да приредите супер забаву,

you didn't hire a D.J., you hired a poet.

нисте унајмљивали диск џокеја, него песника.

And he stands up, delivers his poem from memory, walks out the door,

Он је устао, изрецитовао песму из главе, изашао

and at the moment he does,

и у том тренутку сала се урушила,

the banquet hall collapses.

убивши све присутне.

Kills everybody inside.

Не само да их је убила,

It doesn't just kill everybody,

it mangles the bodies beyond all recognition.

него је унаказила тела до непрепознатљивости.

Нико није могао да каже ко је био унутра,

Nobody can say who was inside,

нити где је ко седео.

nobody can say where they were sitting.

The bodies can't be properly buried.

Тела нису могла прописно да се сахране.

It's one tragedy compounding another.

Једна трагедија пратила је другу.

Simonides, standing outside,

Симонид, стојећи напољу

the sole survivor amid the wreckage,

као једини који је преживео рушење,

closes his eyes and has this realization,

затвара очи и схвата

да у свом уму

which is that in his mind's eye,

he can see where each of the guests at the banquet had been sitting.

може да види где је сваки од гостију банкета седео.

And he takes the relatives by the hand,

Повео је њихове рођаке за руку

and guides them each to their loved ones amid the wreckage.

и водио их до сваке вољене особе усред тог крша.

Он је у том тренутку схватио

What Simonides figured out at that moment,

оно што, по мом мишљењу, сви интуитивно знамо,

is something that I think we all kind of intuitively know,

which is that, as bad as we are at remembering names and phone numbers,

а то је да, колико год смо лоши

у памћењу имена и бројева телефона,

and word-for-word instructions from our colleagues,

као и буквалних упутстава од колега,

we have really exceptional visual and spatial memories.

имамо изузетно визуелно и спацијално памћење.

Кад бих вас питао да поновите првих 10 речи

If I asked you to recount the first 10 words of the story

that I just told you about Simonides,

приче о Симониду коју сам вам управо испричао,

велика је вероватноћа да би вам било тешко.

chances are you would have a tough time with it.

Али кладим се

But, I would wager that if I asked you to recall

да кад бих вас питао да се сетите

who is sitting on top of a talking tan horse

ко седи на леђима коња који прича

у вашем предсобљу,

in your foyer right now,

могли бисте то да видите.

you would be able to see that.

The idea behind the memory palace

Идеја у основи палате сећања

is to create this imagined edifice in your mind's eye,

је да направите замишљену зграду у мислима

and populate it with images of the things that you want to remember --

и населите је сликама

ствари које желите да запамтите -

the crazier, weirder, more bizarre,

што је слика луђа, чуднија, бизарнија,

funnier, raunchier, stinkier the image is,

смешнија, експлицитнија, смрдљивија,

the more unforgettable it's likely to be.

то је незаборавнија.

This is advice that goes back 2,000-plus years

Овај савет датира пре више од 2 000 година,

из најранијих латинских докумената.

to the earliest Latin memory treatises.

So how does this work?

И како то функционише?

Let's say that you've been invited to TED center stage to give a speech,

Рецимо да сте позвани

да говорите на TED-у

и желите да говорите из главе

and you want to do it from memory,

и то на начин на који би Цицерон говорио,

and you want to do it the way that Cicero would have done it,

if he had been invited to TEDxRome 2,000 years ago.

да је био позван на TEDxRome пре 2 000 година.

(Laughter)

What you might do

Можете да се замислите

is picture yourself at the front door of your house.

испред улазних врата своје куће.

И смислите неку врсту

And you'd come up with some sort of crazy, ridiculous, unforgettable image,

потпуно луде, смешне, незаборавне слике

to remind you that the first thing you want to talk about

да вас подсети да је прва ствар о којој ћете говорити

is this totally bizarre contest.

оно потпуно бизарно такмичење.

(Laughter)

Потом бисте ушли у кућу

And then you'd go inside your house,

and you would see an image of Cookie Monster on top of Mister Ed.

и видели бисте чудовиште Куки

на леђима Господина Еда.

And that would remind you

И то би вас подсетило

that you would want to then introduce your friend Ed Cook.

да желите да у причу уведете пријатеља Еда Кука.

Потом бисте видели слику Бритни Спирс,

And then you'd see an image of Britney Spears

to remind you of this funny anecdote you want to tell.

да вас подсети на ону смешну анегдоту коју желите да испричате.

And you'd go into your kitchen,

Улазите у кухињу

and the fourth topic you were going to talk about

и четврта слика о којој ћете говорити

је чудно путовање на ком сте били годину дана

was this strange journey that you went on for a year,

and you'd have some friends to help you remember that.

и имате неке пријатеље који ће вам помоћи да се тога сетите.

Овако су римски говорници памтили своје говоре -

This is how Roman orators memorized their speeches --

not word-for-word, which is just going to screw you up,

не реч по реч, што ће вас само зезнути,

but topic-for-topic.

него тему-по-тему.

У ствари, фраза "уводна реченица",

In fact, the phrase "topic sentence" --

долази од грчке речи "topos",

that comes from the Greek word "topos,"

which means "place."

значи "место".

That's a vestige of when people used to think about oratory and rhetoric

То су трагови времена

када су људи о говорништву и реторици

размишљали у терминима места.

in these sorts of spatial terms.

The phrase "in the first place,"

Фраза "на првом месту"

значи на првом месту у палати памћења.

that's like "in the first place of your memory palace."

I thought this was just fascinating,

Мени је ово било фантастично

and I got really into it.

и баш сам се заинтересовао.

And I went to a few more of these memory contests,

Отишао сам на још неколико такмичења у памћењу.

and I had this notion that I might write something longer

Имао сам идеју да напишем нешто дуже

about this subculture of competitive memorizers.

о овој субкултури такмичарског памћења.

Али постојао је један проблем.

But there was a problem.

The problem was that a memory contest

А то је да је ово такмичење

is a pathologically boring event.

патолошки досадан догађај.

(Laughter)

(Смех)

Стварно, као да гомила људи полаже пријемне испите.

Truly, it is like a bunch of people sitting around taking the SATs --

I mean, the most dramatic it gets

Мислим, најдраматичније постаје

is when somebody starts massaging their temples.

кад неко почне да масира слепоочнице.

А ја сам новинар, потребно ми је да пишем о нечему.

And I'm a journalist, I need something to write about.

Знам да се у главама тих људи дешавају невероватне ствари,

I know that there's incredible stuff happening in these people's minds,

but I don't have access to it.

али ја њима немам приступ.

And I realized, if I was going to tell this story,

Схватио сам да, ако желим да испричам ову причу,

I needed to walk in their shoes a little bit.

потребно је да се нађем у њиховој кожи.

Почео сам с покушајима да проведем 15 или 20 минута

And so I started trying to spend 15 or 20 minutes

every morning, before I sat down with my New York Times,

сваког јутра пре читања новина,

just trying to remember something.

само у покушају да запамтим нешто.

Можда песму.

Maybe it was a poem,

maybe it was names from an old yearbook that I bought at a flea market.

Можда имена из старог годишњака

који сам купио на бувљаку.

Схватио сам да је то изненађујуће забавно.

And I found that this was shockingly fun.

I never would have expected that.

То никада нисам очекивао.

It was fun because this is actually not about training your memory.

Забавно је, јер се ту не ради о тренирању памћења.

Ви уствари покушавате да постанете бољи

What you're doing, is you're trying to get better and better

у стварању, измишљању

at creating, at dreaming up,

these utterly ludicrous, raunchy, hilarious,

тих потпуно лудих, експлицитних, смешних

and hopefully unforgettable images in your mind's eye.

и незаборавних слика у вашој глави.

And I got pretty into it.

Прилично сам се посветио томе.

This is me wearing my standard competitive memorizer's training kit.

Овде носим стандардну тренинг опрему за такмичарско памћење.

(Laughter)

Ово је пар слушалица

It's a pair of earmuffs

and a set of safety goggles that have been masked over

и пар заштитних наочара које су прекривене,

осим две мале рупе

except for two small pinholes,

because distraction is the competitive memorizer's greatest enemy.

јер је ометање највећи непријатељ такмичара у памћењу.

На крају сам се вратио на исто такмичње о ком сам писао годину дана раније.

I ended up coming back to that same contest

that I had covered a year earlier,

and I had this notion that I might enter it,

Мислио сам да се пријавим,

sort of as an experiment in participatory journalism.

ради експеримента из новинарства.

It'd make, I thought, maybe a nice epilogue to all my research.

Мислио сам да би то био леп епилог свом мом истраживању.

Problem was, the experiment went haywire.

Проблем је био што се експеримент отргао контроли.

I won the contest --

Победио сам на такмичењу,

(Laughter)

which really wasn't supposed to happen.

што стварно није требало да се деси.

(Applause)

(Аплауз)

Now, it is nice to be able to memorize speeches

Лепо је умети

да запамтиш говоре

and phone numbers and shopping lists,

и бројеве телефона и листе за куповину,

али то баш и није поента.

but it's actually kind of beside the point.

То су само трикови.

These are just tricks.

Трикови који раде

They work because they're based on some pretty basic principles

јер су засновани на неким основним принципима

about how our brains work.

о функционисању нашег мозга.

Не морате да градите палате памћења

And you don't have to be building memory palaces

or memorizing packs of playing cards

или да памтите шпилове карата

to benefit from a little bit of insight about how your mind works.

да бисте имали користи од увида

у то како ваш ум функционише.

We often talk about people with great memories

Често говоримо о људима са одличним памћењем

као да је то неки дар,

as though it were some sort of an innate gift,

but that is not the case.

али то није тако.

Great memories are learned.

Одлично памћење се учи.

На најосновнијем нивоу - памтимо када обраћамо пажњу.

At the most basic level, we remember when we pay attention.

Памтимо кад смо дубоко укључени.

We remember when we are deeply engaged.

We remember when we are able to take a piece of information and experience,

Памтимо кад смо способни

да схватимо зашто нека информација или искуство

and figure out why it is meaningful to us,

има смисла за нас,

why it is significant, why it's colorful,

зашто је значајна, зашто живописна,

when we're able to transform it in some way that makes sense

када можемо некако да је трансформишемо

да има смисла

in the light of all of the other things floating around in our minds,

у светлу свих осталих ствари у нашем уму,

when we're able to transform Bakers into bakers.

кад можемо да претворимо Пекаре у пекаре.

Палата памћења, технике памћења,

The memory palace, these memory techniques --

то су само пречице.

they're just shortcuts.

In fact, they're not even really shortcuts.

Заправо, нису стварно чак ни то.

They work because they make you work.

Функционишу јер нас терају да радимо.

Намећу дубоку обраду података,

They force a kind of depth of processing,

a kind of mindfulness,

обраћање пажње

that most of us don't normally walk around exercising.

које иначе не практикујемо.

But there actually are no shortcuts.

Али заправо не постоје пречице.

Овако ствари постају незаборавне.

This is how stuff is made memorable.

Ако желим да вас оставим са једном ствари,

And I think if there's one thing that I want to leave you with,

то је она са којом је

it's what E.P., the amnesic who couldn't even remember he had a memory problem,

Е.П., амнестичар који се не сећа да има проблем са памћењем,

left me with,

оставио мене,

which is the notion that our lives are the sum of our memories.

а то је идеја

да су наши животи скуп наших успомена.

How much are we willing to lose

Колико њих смо вољни да изгубимо

из наших кратких живота

from our already short lives,

by losing ourselves in our Blackberries, our iPhones,

губећи се у Блекберијима, Ајфоновима,

by not paying attention to the human being across from us

не обраћајући пажњу на људско биће прекопута

who is talking with us,

које са нама разговара,

by being so lazy that we're not willing to process deeply?

зато што смо лењи и не желимо

да дубље обрађујемо?

Из прве руке сам научио

I learned firsthand

that there are incredible memory capacities

да у сваком од нас постоје

latent in all of us.

невероватни капацитети памћења.

Али ако желите да живите незабораван живот,

But if you want to live a memorable life,

морате да будете особа

you have to be the kind of person

who remembers to remember.

која се сети да запамти.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)