How My Mind Came Back to Life — and No One Knew | Martin Pistorius | TED Talks

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

Imagine being unable to say, "I am hungry," "I am in pain,"

Замислите да не можете да кажете „гладан сам“, „боли ме“,

"thank you," or "I love you."

„хвала“ или „волим те“,

Being trapped inside your body,

да сте заробљени у сопственом телу,

a body that doesn't respond to commands.

телу које не реагује на команде,

Surrounded by people,

окружени људима,

yet utterly alone.

а ипак потпуно сами,

Wishing you could reach out,

да желите да допрете ван,

to connect, to comfort, to participate.

да се повежете, утешите, учествујете.

For 13 long years, that was my reality.

Током дугих 13 година, то је била моја реалност.

Most of us never think twice about talking, about communicating.

Већина нас и не размишља о причању, о комуникацији.

I've thought a lot about it.

Ја сам размишљао пуно о томе.

I've had a lot of time to think.

Имао сам пуно времена за размишљање.

For the first 12 years of my life,

У току првих 12 година свог живота,

I was a normal, happy, healthy little boy.

био сам нормалан, срећан, здрав дечак.

Then everything changed.

Онда се све променило.

I contracted a brain infection.

Добио сам мождану инфекцију.

The doctors weren't sure what it was,

Доктори нису били сигурни шта је у питању,

but they treated me the best they could.

али су ме лечили најбоље што су знали.

However, I progressively got worse.

Ипак, постепено ми је било све горе.

Eventually, I lost my ability to control my movements,

На крају сам изгубио способност да контролишем покрете,

make eye contact,

гледам људе у очи

and finally, my ability to speak.

и, коначно, своју способност говора.

While in hospital,

Док сам био у болници,

I desperately wanted to go home.

очајнички сам желео да одем кући.

I said to my mother, "When home?"

Рекао сам мајци: „Када кући?“

Those were the last words I ever spoke with my own voice.

То су биле последње речи које сам изговорио сопственим гласом.

I would eventually fail every test for mental awareness.

На крају нисам прошао ниједан тест за менталну свесност.

My parents were told I was as good as not there.

Мојим родитељима је речено да је ово исто као да ме нема.

A vegetable, having the intelligence of a three-month-old baby.

Биљка са интелигенцијом тромесечне бебе.

They were told to take me home and try to keep me comfortable

Речено им је да ме одведу кући и покушају да уреде да ми је удобно

until I died.

док не умрем.

My parents, in fact my entire family's lives,

Моји родитељи, заправо целокупна породица,

became consumed by taking care of me the best they knew how.

проводили су живот бринући о мени најбоље што су умели.

Their friends drifted away.

Њихови пријатељи су се удаљили од њих.

One year turned to two,

Година се претворила у две,

two turned to three.

две у три.

It seemed like the person I once was began to disappear.

Чинило се да је особа која сам некада био почела да нестаје.

The Lego blocks and electronic circuits I'd loved as a boy were put away.

Лего коцкице и електрична кола која сам волео као дечак су склоњени.

I had been moved out of my bedroom into another more practical one.

Премештен сам из своје собе у другу, практичнију.

I had become a ghost,

Постао сам дух,

a faded memory of a boy people once knew and loved.

избледело сећање на дечака кога су људи некада познавали и волели.

Meanwhile, my mind began knitting itself back together.

У међувремену, мој мозак је почео да се обнавља.

Gradually, my awareness started to return.

Постепено, моја свесност се враћала.

But no one realized that I had come back to life.

Међутим, нико није схватио да сам се вратио у живот.

I was aware of everything,

Био сам свестан свега,

just like any normal person.

као и свака друга нормална особа.

I could see and understand everything,

Могао сам све да видим и разумем,

but I couldn't find a way to let anybody know.

али нисам могао да нађем начин да обавестим о томе друге.

My personality was entombed within a seemingly silent body,

Моја личност је била у гробници наизглед немог тела,

a vibrant mind hidden in plain sight within a chrysalis.

жив ум невидљив на видљивом месту, унутар лептирове лутке.

The stark reality hit me that I was going to spend

Погодила ме је сурова реалност да ћу провести

the rest of my life locked inside myself,

остатак живота заробљен у сопственом телу,

totally alone.

сасвим сам.

I was trapped with only my thoughts for company.

Био сам заробљен, са мислима као јединим друштвом.

I would never be rescued.

Никада нећу бити избављен.

No one would ever show me tenderness.

Никада ми нико неће пружити нежност.

I would never talk to a friend.

Никада нећу разговарати са пријатељем.

No one would ever love me.

Никада ме нико неће волети.

I had no dreams, no hope, nothing to look forward to.

Нисам имао снове, наду, ништа чему бих се радовао,

Well, nothing pleasant.

бар ништа пријатно.

I lived in fear,

Живео сам у страху

and, to put it bluntly,

и, искрено,

was waiting for death to finally release me,

чекао сам да ме смрт ослободи,

expecting to die all alone in a care home.

очекујући да ћу умрети сам у дому за негу.

I don't know if it's truly possible to express in words

Не знам да ли је уопште могуће изразити речима

what it's like not to be able to communicate.

какав је осећај да не можете да комуницирате;

Your personality appears to vanish into a heavy fog

као да ваша личност нестаје у густој магли,

and all of your emotions and desires are constricted, stifled and muted within you.

а све ваше емоције и жеље спутане су, угушене и утишане у вама.

For me, the worst was the feeling of utter powerlessness.

За мене је најгори осећај била потпуна беспомоћност.

I simply existed.

Само сам постојао.

It's a very dark place to find yourself

Налазите се на превише мрачном месту

because in a sense, you have vanished.

јер сте, у неку руку, нестали.

Other people controlled every aspect of my life.

Други људи су контролисали сваки аспект мог живота.

They decided what I ate and when.

Одлучивали су шта ћу јести и када,

Whether I was laid on my side or strapped into my wheelchair.

да ли сам окренут на страну или привезан у инвалидским колицима.

I often spent my days positioned in front of the TV

Често сам проводио дане постављен испред телевизора,

watching Barney reruns.

гледајући репризе „Барнија“.

I think because Barney is so happy and jolly,

Мислим да је то што је Барни толико срећан и весео,

and I absolutely wasn't,

док сам ја био потпуно несрећан,

it made it so much worse.

учинило да будем још горе.

I was completely powerless to change anything in my life

Био сам потпуно немоћан да променим ишта у свом животу

or people's perceptions of me.

или то како ме људи гледају.

I was a silent, invisible observer of how people behaved

Био сам нем, невидљиви посматрач људског понашања

when they thought no one was watching.

када су мислили да их нико не гледа.

Unfortunately, I wasn't only an observer.

Нажалост, нисам био само посматрач.

With no way to communicate, I became the perfect victim:

Без начина да остварим комуникацију, постао сам савршена жртва -

a defenseless object, seemingly devoid of feelings

беспомоћан предмет, наизглед лишен осећања

that people used to play out their darkest desires.

који су људи користили да испуњавају своје најмрачније жеље.

For more than 10 years, people who were charged with my care

Више од десет година, људи који су били задужени за моју негу

abused me physically, verbally and sexually.

злостављали су ме физички, вербално и сексуално.

Despite what they thought, I did feel.

Без обзира на то шта су мислили, ја сам ипак осећао.

The first time it happened,

Први пут када се то догодило,

I was shocked and filled with disbelief.

био сам шокиран и испуњен неверицом.

How could they do this to me?

Како су то могли да ми ураде?

I was confused.

Био сам збуњен.

What had I done to deserve this?

Шта сам урадио да заслужим тако нешто?

Part of me wanted to cry and another part wanted to fight.

Један део мене је желео да плаче, а други је желео да се супротстави.

Hurt, sadness and anger flooded through me.

Преплавили су ме бол, туга и бес.

I felt worthless.

Осећао сам се безвредно.

There was no one to comfort me.

Није било никога да ме утеши.

But neither of my parents knew this was happening.

Моји родитељи нису знали да се ово дешава.

I lived in terror, knowing it would happen again and again.

Живео сам у страху, са сазнањем да ће се ово дешавати изнова и изнова,

I just never knew when.

само никада нисам знао и када.

All I knew was that I would never be the same.

Све што сам знао је да никада нећу бити исти.

I remember once listening to Whitney Houston singing,

Сећам се да сам једном слушао Витни Хјустон како пева:

"No matter what they take from me, they can't take away my dignity."

„Шта год да ми узму, не могу ми одузети достојанство“,

And I thought to myself, "You want to bet?"

а ја сам мислио: „Хоћеш да се кладиш?“

Perhaps my parents could have found out and could have helped.

Можда су моји родитељи могли да открију и помогну,

But the years of constant caretaking,

али су године константне неге,

having to wake up every two hours to turn me,

буђења на свака два сата да ме окрену

combined with them essentially grieving the loss of their son,

у комбинацији са њиховим туговањем над губитком сина,

had taken a toll on my mother and father.

узели данак.

Following yet another heated argument between my parents,

У току једне у низу жучних расправа између мојих родитеља,

in a moment of despair and desperation,

у тренутку очаја и безнађа,

my mother turned to me and told me that I should die.

моја мајка се окренула према мени и рекла да треба да умрем.

I was shocked, but as I thought about what she had said,

Био сам шокиран, али док сам размишљао о томе што је рекла,

I was filled with enormous compassion and love for my mother,

био сам испуњен огромним саосећањем и љубављу према својој мајци,

yet I could do nothing about it.

а ипак, нисам могао ништа да урадим поводом тога.

There were many moments when I gave up,

Било је пуно тренутака када сам одустајао

sinking into a dark abyss.

и тонуо у тамни амбис.

I remember one particularly low moment.

Посебно ми је остао у сећању један моменат.

My dad left me alone in the car

Отац ме је оставио самог у колима

while he quickly went to buy something from the store.

док је на брзину отишао да купи нешто из продавнице.

A random stranger walked past,

Случајни пролазник је шетао поред,

looked at me and he smiled.

погледао ме и насмешио се.

I may never know why, but that simple act,

Никада нећу сазнати зашто, али тај једноставни чин,

the fleeting moment of human connection,

пролазни тренутак људске повезаности,

transformed how I was feeling,

променио је то како сам се осећао,

making me want to keep going.

дајући ми снагу да наставим.

My existence was tortured by monotony,

Мучила ме је досада,

a reality that was often too much to bear.

реалност која је често била претешка да бих је поднео.

Alone with my thoughts, I constructed intricate fantasies

Сам са својим мислима, градио сам компликоване маштарије

about ants running across the floor.

о мравима који трче по поду.

I taught myself to tell the time by noticing where the shadows were.

Научио сам да одредим колико је сати кроз посматрање положаја сенки.

As I learned how the shadows moved as the hours of the day passed,

Када сам научио како се сенке померају током откуцавања дневних часова

I understood how long it would be before I was picked up and taken home.

знао сам колико ће времена проћи пре него што ме покупе и одведу кући.

Seeing my father walk through the door to collect me

Тренутак када угледам оца како улази да би ме покупио

was the best moment of the day.

био је најбољи моменат у току дана.

My mind became a tool that I could use

Мој ум је постао средство које сам користио

to either close down to retreat from my reality

или да се искључим да бих се повукао из реалности,

or enlarge into a gigantic space that I could fill with fantasies.

или да повећам огроман простор који бих испуњавао маштањем.

I hoped that my reality would change

Надао сам се да ће ми се стварност променити

and someone would see that I had come back to life.

и да ће неко приметити да сам се вратио у живот.

But I had been washed away like a sand castle

Међутим, био сам избрисан као пешчани замак

built too close to the waves,

изграђен превише близу таласа,

and in my place was the person people expected me to be.

а на мом месту била је особа коју су људи од мене очекивали.

To some I was Martin, a vacant shell, the vegetable,

За неке сам био Мартин, празна љуштура, биљка,

deserving of harsh words, dismissal and even abuse.

која заслужује оштре речи, одбацивање, па чак и злостављање.

To others, I was the tragically brain-damaged boy

За друге сам био дечак трагично оштећеног мозга

who had grown to become a man.

који је израстао у мушкарца,

Someone they were kind to and cared for.

неко према коме су били добри и до кога им је стало.

Good or bad, I was a blank canvas

Добро или лоше, био сам празно платно

onto which different versions of myself were projected.

на које су се пројектовале моје различите верзије.

It took someone new to see me in a different way.

Био је потребан неко нов да би ме видео у другачијем светлу.

An aromatherapist began coming to the care home about once a week.

Жена ароматерапеут је почела да посећује дом за негу отприлике једном недељно.

Whether through intuition or her attention to details

Због интуиције или њене способности да опажа детаље

that others failed to notice,

које други нису успели да примете,

she became convinced that I could understand what was being said.

била је убеђена да могу да разумем изговорене речи.

She urged my parents to have me tested by experts

Наговорила је моје родитеље да ме одведу на тестирање код стручњака

in augmentative and alternative communication.

за аугментативну и алтернативну комуникацију

And within a year,

и у току годину дана,

I was beginning to use a computer program to communicate.

почео сам да користим компјутерски програм да комуницирам.

It was exhilarating, but frustrating at times.

Било је веома узбудљиво, али и фрустрирајуће с времена на време.

I had so many words in my mind,

Толико ми је речи било у глави

that I couldn't wait to be able to share them.

да нисам могао да дочекам да их поделим.

Sometimes, I would say things to myself simply because I could.

Понекад бих изговорио речи упућене себи само зато што сам могао.

In myself, I had a ready audience,

У себи сам већ имао публику

and I believed that by expressing my thoughts and wishes,

и веровао сам да ће ме, ако изразим мисли и жеље,

others would listen, too.

и други људи послушати.

But as I began to communicate more,

Ипак, када сам почео више да комуницирам,

I realized that it was in fact only just the beginning

схватио сам да је то заправо само почетак

of creating a new voice for myself.

стварања мог новог гласа.

I was thrust into a world I didn't quite know how to function in.

Бачен сам у свет у ком нисам био сигуран како да функционишем.

I stopped going to the care home

Престао сам да одлазим у дом за негу

and managed to get my first job making photocopies.

и успео да добијем свој први посао - да фотокопирам.

As simple as this may sound, it was amazing.

Иако можда звучи једноставно, било је невероватно.

My new world was really exciting

Мој нови свет је заиста био узбудљив,

but often quite overwhelming and frightening.

али и прилично често поражавајући и застрашујући.

I was like a man-child,

Био сам човек-дете

and as liberating as it often was,

и иако је ово често било ослобађајуће,

I struggled.

водио сам борбу.

I also learned that many of those who had known me for a long time

Такође сам схватио да је за многе људе који су ме дуго познавали

found it impossible to abandon the idea of Martin they had in their heads.

било немогуће да напусте представу о Мартину коју су имали у својим главама,

While those I had only just met

а они које сам управо упознао

struggled to look past the image of a silent man in a wheelchair.

имали проблема да превазиђу слику о тихом човеку у инвалидским колицима.

I realized that some people would only listen to me

Схватио сам да су неки људи хтели да ме саслушају

if what I said was in line with what they expected.

само ако бих говорио оно што се уклапало у њихова очекивања.

Otherwise, it was disregarded

У супротном, занемарили би то

and they did what they felt was best.

и радили оно што мисле да је најбоље.

I discovered that true communication

Открио сам да је суштина праве комуникације

is about more than merely physically conveying a message.

више од пуког физичког преношења поруке.

It is about getting the message heard and respected.

Ради се о слушању, али и поштовању поруке.

Still, things were going well.

Ипак, ствари су се добро одвијале.

My body was slowly getting stronger.

Моје тело је полако постајало снажније.

I had a job in computing that I loved,

Радио сам посао везан за компјутере који сам волео

and had even got Kojak, the dog I had been dreaming about for years.

и чак сам купио Коџака, пса о коме сам маштао годинама.

However, I longed to share my life with someone.

Ипак, жудео сам да поделим живот са неким.

I remember staring out the window as my dad drove me home from work,

Сећам се да сам гледао кроз прозор док ме је отац возио кући с посла,

thinking I have so much love inside of me and nobody to give it to.

размишљајући о много љубави у себи и о томе да немам никога коме бих је дао.

Just as I had resigned myself to being single for the rest of my life,

У тренутку када сам се помирио са тим да ћу остати сам до краја живота,

I met Joan.

срео сам Џоан.

Not only is she the best thing that has ever happened to me,

Она је не само најбоља ствар која ми се икада догодила,

but Joan helped me to challenge my own misconceptions about myself.

већ ми је Џоан помогла да променим погрешне представе о себи.

Joan said it was through my words that she fell in love with me.

Џоан је рекла да се заљубила у мене због мојих речи.

However, after all I had been through,

Међутим, после свега кроз шта сам прошао,

I still couldn't shake the belief

још увек нисам могао да престанем да верујем

that nobody could truly see beyond my disability

да нико не може да сагледа ствари и да не види мој инвалидитет

and accept me for who I am.

и да ме прихвати онаквог какав јесам.

I also really struggled to comprehend that I was a man.

Било ми је тешко и да схватим да сам мушкарац.

The first time someone referred to me as a man,

Први пут када ми се неко обратио као мушкарцу,

it stopped me in my tracks.

био сам избачен из колосека.

I felt like looking around and asking, "Who, me?"

Осећао сам потребу да зверам около и питам: „Ко, ја?“

That all changed with Joan.

Све се то променило са Џоан.

We have an amazing connection

Имамо невероватну везу

and I learned how important it is to communicate openly and honestly.

и схватио сам колико је важна отворена и искрена комуникација.

I felt safe, and it gave me the confidence to truly say what I thought.

Био сам сигуран, што ми је улило самопоуздање да отворено причам.

I started to feel whole again, a man worthy of love.

Почео сам опет да се осећам потпуно, као човек вредан љубави.

I began to reshape my destiny.

Почео сам да поново обликујем своју судбину.

I spoke up a little more at work.

Мало сам више причао на послу.

I asserted my need for independence to the people around me.

Изнео сам своју потребу за независношћу људима око себе.

Being given a means of communication changed everything.

То што сам добио средства за комуникацију је све променило.

I used the power of words and will to challenge the preconceptions

Користио сам моћ речи да променим погрешне представе

of those around me and those I had of myself.

људи из моје околине, али и оне које сам имао о себи.

Communication is what makes us human,

Комуникација нас чини људима,

enabling us to connect on the deepest level

омогућава нам да остваримо дубље везе

with those around us --

са људима из наше околине -

telling our own stories,

кроз приповедање наших прича,

expressing wants, needs and desires,

изражавање хтења, потреба и жеља,

or hearing those of others by really listening.

или кроз слушање других, али истинско слушање.

All this is how the world knows who we are.

Све ове ствари чине да свет препознаје ко смо.

So who are we without it?

Па, ко смо ми без тога?

True communication increases understanding

Истинска комуникација побољшава разумевање

and creates a more caring and compassionate world.

и ствара брижнији и саосећајнији свет.

Once, I was perceived to be an inanimate object,

Некада су на мене гледали као на неживи предмет,

a mindless phantom of a boy in a wheelchair.

као на фантома-дечака без мисли у инвалидским колицима.

Today, I am so much more.

Данас сам много више од тога -

A husband, a son, a friend,

муж, син, пријатељ,

a brother, a business owner, a first-class honors graduate,

брат, власник бизниса, дипломац са највишим успехом,

a keen amateur photographer.

страствени аматерски фотограф.

It is my ability to communicate that has given me all this.

Способност комуникације ми је пружила све ово.

We are told that actions speak louder than words.

Речено нам је да дела говоре јасније од речи.

But I wonder,

Ипак, питам се

do they?

да ли је стварно тако.

Our words, however we communicate them,

Наше речи, како год да их износимо,

are just as powerful.

су једнако моћне.

Whether we speak the words with our own voices,

Било да изговарамо речи гласом,

type them with our eyes,

куцамо их очима

or communicate them non-verbally to someone who speaks them for us,

или их преносимо невербално некоме ко их изговара уместо нас,

words are among our most powerful tools.

речи су међу најснажнијим средствима.

I have come to you through a terrible darkness,

Дошао сам до вас кроз језиву таму

pulled from it by caring souls

из које су ме извукле брижне душе

and by language itself.

и сам језик.

The act of you listening to me today brings me farther into the light.

То што ме данас слушате додатно ме износи на светлост дана.

We are shining here together.

Овде сијамо заједно.

If there is one most difficult obstacle to my way of communicating,

Ако постоји најтежа препрека мом начину комуникације,

it is that sometimes I want to shout

то је онда жеља да понекад викнем,

and other times simply to whisper a word of love or gratitude.

а некада да само тихо шапнем реч љубави и захвалности.

It all sounds the same.

Оба звуче исто.

But if you will,

Ипак, ако желите,

please imagine these next two words as warmly as you can:

молим вас да замислите следеће две речи најтоплије што можете -

Thank you.

хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)