Charles Hazlewood: Trusting the ensemble

Prevodilac: Marko Stevanović Lektor: Ivana Korom

I am a conductor,

Ја сам диригент

and I'm here today

и данас сам овде

to talk to you about trust.

да вам говорим о поверењу.

My job depends upon it.

Мој посао зависи од поверења.

There has to be, between me and the orchestra,

Између оркестра и мене мора постојати

an unshakable bond of trust,

нераскидиво поверење

born out of mutual respect,

рођено из обостраног поштовања,

through which we can spin a musical narrative

којим испредамо музички наратив

that we all believe in.

у који верујемо.

Now in the old days, conducting, music making,

У ранија времена, дириговање и музичко стварање је

was less about trust and more, frankly, about coercion.

мање било ствар поверења, а више, искрено, ствар принуде.

Up to and around about the Second World War,

До и око Другог светског рата,

conductors were invariably dictators --

диригенти су, без изузетка, били диктатори;

these tyrannical figures

тирански ликови који су увежбавали,

who would rehearse, not just the orchestra as a whole, but individuals within it,

не само оркестар у целини, већ и појединце у њему,

within an inch of their lives.

целог свог живота.

But I'm happy to say now that the world has moved on,

Срећом, данас могу да кажем да је свет напредовао,

music has moved on with it.

а музика је напредовала са њим.

We now have a more democratic view and way of making music --

Ми данас имамо демократичнији поглед и начин стварања музике --

a two-way street.

двосмеран пут.

I, as the conductor, have to come to the rehearsal with a cast-iron sense

Ја, као диригент, морам на пробу да дођем са чврстим осећајем

of the outer architecture of that music,

за спољну архитектуру те музике,

within which there is then immense personal freedom

у оквиру које онда постоји неизмерна лична слобода

for the members of the orchestra to shine.

како би чланови оркестра засијали.

For myself, of course,

Што се мене тиче, наравно да

I have to completely trust my body language.

морам имати потпуно поверење у свој говор тела.

That's all I have at the point of sale.

Све што у тренутку могу да понудим

It's silent gesture.

јесте нечујан покрет.

I can hardly bark out instructions while we're playing.

Тешко да могу извикавати упутства док свирамо.

(Music)

(Музика)

Ladies and gentlemen, the Scottish Ensemble.

Даме и господо, Шкотски Ансамбл.

(Applause)

(Аплауз)

So in order for all this to work,

Како би све ово функционисало,

obviously I have got to be in a position of trust.

очигледно се морам наћи у ситуацији да верујем.

I have to trust the orchestra,

Морам веровати оркестру,

and, even more crucially, I have to trust myself.

и чак значајније, морам веровати себи.

Think about it: when you're in a position of not trusting,

Размислите: када сте у ситуацији да не верујете

what do you do?

шта тада радите?

You overcompensate.

Надокнађујете.

And in my game, that means you overgesticulate.

У мом послу, то значи да се превише размашете.

You end up like some kind of rabid windmill.

На крају завршите као некаква побеснела ветрењача.

And the bigger your gesture gets,

И што ваш покрет постане већи,

the more ill-defined, blurry

више је недефисинан, замагљен

and, frankly, useless it is to the orchestra.

и заиста, неупотребљив за оркестар.

You become a figure of fun. There's no trust anymore, only ridicule.

Тада постанете предмет спрдње. Нема више поверења, већ само подсмех.

And I remember at the beginning of my career,

И сећам се, на почетку своје каријере,

again and again, on these dismal outings with orchestras,

изнова и изнова, на овим суморним излетима са оркестром,

I would be going completely insane on the podium,

ја бих потпуно полудео на подијуму,

trying to engender a small scale crescendo really,

покушавајући да изазовем мали крешендо -

just a little upsurge in volume.

само мали пораст јачине.

Bugger me, they wouldn't give it to me.

Мучило ме је то што то нисам добијао.

I spent a lot of time in those early years

Много времена сам потрошио, у тим раним годинама,

weeping silently in dressing rooms.

тихо патећи у гардероби.

And how futile seemed the words of advice to me

Како ми је само бескорисно изгледао савет

from great British veteran conductor Sir Colin Davis

великог британског диригентског ветерана: сер Колина Дејвиса

who said, "Conducting, Charles,

који ми је рекао, "Дириговање је, Чарлс,

is like holding a small bird in your hand.

као држање мале птице у руци.

If you hold it too tightly, you crush it.

Ако је превише стегнеш, сломићеш је.

If you hold it too loosely, it flies away."

Ако је држиш лабаво, одлетеће."

I have to say, in those days, I couldn't really even find the bird.

Морам рећи да у то време, нисам могао ни да нађем птицу.

Now a fundamental

Основно

and really viscerally important experience for me, in terms of music,

и заиста суштински значајно искуство за мене, у музичком смислу,

has been my adventures in South Africa,

биле су моје авантуре у Јужној Африци,

the most dizzyingly musical country on the planet in my view,

музички највише збуњујућој земљи, по мом виђењу.

but a country which, through its musical culture,

Али земљи која ме је, својом музичком културом,

has taught me one fundamental lesson:

научила основну лекцију:

that through music making

кроз музичко стварање

can come deep levels

могу доћи дубински нивои

of fundamental life-giving trust.

суштинског, животног поверења.

Back in 2000, I had the opportunity to go to South Africa

Раније, у 2000., имао сам прилику да одем у Јужну Африку,

to form a new opera company.

да оформим ново оперско друштво.

So I went out there, and I auditioned,

Тако сам отишао тамо и вршио аудиције,

mainly in rural township locations, right around the country.

углавном у руралним општинама, на селу.

I heard about 2,000 singers

Чуо сам око 2000 певача,

and pulled together a company

и саставио друштво

of 40 of the most jaw-droppingly amazing young performers,

од 40 најфасцинантнијих младих извођача,

the majority of whom were black,

већину су чинили црнци,

but there were a handful of white performers.

али и шачица белих извођача.

Now it emerged early on in the first rehearsal period

Испоставило се, већ на првим пробама,

that one of those white performers

да је један од белих извођача,

had, in his previous incarnation,

у својој претходној инкарнацији,

been a member of the South African police force.

био припадник јужноафричких полицијских снага.

And in the last years of the old regime,

И у последњим годинама старог режима,

he would routinely be detailed to go into the township

он би рутински добио упутства да оде у општину

to aggress the community.

да угњетава заједницу.

Now you can imagine what this knowledge did to the temperature in the room,

Можете само замислити како је ово сазнање усијавало расположење,

the general atmosphere.

општу атмосферу.

Let's be under no illusions.

Хајде да се не заваравамо.

In South Africa, the relationship most devoid of trust

У Јужној Африци, однос највише лишен поверења

is that between a white policeman

јесте однос између белог полицајца

and the black community.

и заједнице црнаца.

So how do we recover from that, ladies and gentlemen?

Како да се од тога опоравимо, даме и господо?

Simply through singing.

Једноставно кроз певање.

We sang, we sang,

Певали смо, певали,

we sang,

певали...

and amazingly new trust grew,

и задивљујуће ново поверење је расло

and indeed friendship blossomed.

и заиста, пријатељство је процветало.

And that showed me such a fundamental truth,

И то ми је показало фундаменталну истину,

that music making and other forms of creativity

да музицирање и други облици креативности

can so often go to places

често могу да допру до места

where mere words cannot.

где саме речи не могу.

So we got some shows off the ground. We started touring them internationally.

Покренули смо неке програме и почели светску турнеју.

One of them was "Carmen."

Један од њих је био "Кармен".

We then thought we'd make a movie of "Carmen,"

Онда смо размишљали да "Кармен" претворимо у филм

which we recorded and shot outside on location

који смо снимили напољу, на локацији

in the township outside Cape Town called Khayelitsha.

у вароши изван Кејптауна, која се зове Кајелитша.

The piece was sung entirely in Xhosa,

Дело је отпевано у потпуности на коскском

which is a beautifully musical language, if you don't know it.

који је диван музикалан језик, ако то не знате.

It's called "U-Carmen e-Khayelitsha" --

Названо је "U-Carmen e-Khayelitsha" --

literally "Carmen of Khayelitsha."

дословно "Кармен Кајелитшска".

I want to play you a tiny clip of it now

Желим да вам пустим једак мали снимак тога

for no other reason than to give you proof positive

само из разлога да вам докажем

that there is nothing tiny about South African music making.

да ништа није мало у јужноафричком музицирању.

(Music)

(Музика)

(Applause)

(Аплауз)

Something which I find utterly enchanting

Оно што ми је потпуно очаравајуће

about South African music making

у јужноафричком музицирању

is that it's so free.

јесте његова велика слобода.

South Africans just make music really freely.

Јужноафриканци баш музицирају заиста слободно.

And I think, in no small way,

И мислим,

that's due to one fundamental fact:

да је то због једне основне чињенице:

they're not bound to a system of notation.

они нису ограничени системом нотације.

They don't read music.

Они не читају музику.

They trust their ears.

Они верују својим ушима.

You can teach a bunch of South Africans a tune in about five seconds flat.

Можете гомилу јужноафриканаца научити једној мелодији за пет секунди.

And then, as if by magic,

И онда, као магијом,

they will spontaneously improvise a load of harmony around that tune

они ће спонтано да импровизују хармонију за ту мелодију

because they can.

зато што могу.

Now those of us that live in the West, if I can use that term,

Они међу нама који живе на Западу, ако могу да употребим тај израз,

I think have a much more hidebound attitude or sense of music --

мислим да имају много више скучен став или осећај за музику -

that somehow it's all about skill and systems.

да је она сва, некако, у вештинама и системима.

Therefore it's the exclusive preserve

Стога, она је искључиво привилегија

of an elite, talented body.

елитне, талентоване особе.

And yet, ladies and gentlemen, every single one of us on this planet

А опет, даме и господо, баш свако од нас на овој планети се,

probably engages with music on a daily basis.

највероватније, користи музиком на дневном нивоу.

And if I can broaden this out for a second,

И ако могу ово да проширим за тренутак,

I'm willing to bet that every single one of you sitting in this room

могу да се кладим да би свако од вас који седите у овој просторији

would be happy to speak with acuity, with total confidence,

радо говорио жустро и самоуверено,

about movies, probably about literature.

о филмовима или, вероватно, о књижевности.

But how many of you would be able to make a confident assertion

Међутим, колико вас би било у стању да самоуверено говори

about a piece of classical music?

о делу класичне музике?

Why is this?

Зашто је то тако?

And what I'm going to say to you now

И оно што што ћу рећи сада јесте

is I'm just urging you to get over

да вас позивам да превазиђете

this supreme lack of self-confidence,

овај највиши недостатак самопоуздања,

to take the plunge, to believe that you can trust your ears,

да се одважите, да верујете да можете имати поверења у сопствене уши,

you can hear some of the fundamental muscle tissue,

да можете чути основно градивно ткиво,

fiber, DNA,

материјал, ДНК,

what makes a great piece of music great.

оно што велико музичко дело чини великим.

I've got a little experiment I want to try with you.

Спремио сам мали експермент који бих да испробам са вама.

Did you know

Да ли сте знали

that TED is a tune?

да је "TED" мелодија.

A very simple tune based on three notes -- T, E, D.

Веома једноставна мелодија са три ноте у основи - те е де.

Now hang on a minute.

Чекај мало.

I know you're going to say to me, "T doesn't exist in music."

Знам шта ћете ми рећи, "те" не постоји у музици.

Well ladies and gentlemen, there's a time-honored system,

Па даме и господо, постоји традиционалан систем,

which composers have been using for hundreds of years,

који композитори користе стотинама година,

which proves actually that it does.

који доказује да постоји.

If I sing you a musical scale: A, B, C, D, E, F, G --

Ако вам отпевам музчку скалу: а, бе, це, де, е, еф, ге --

and I just carry on with the next set of letters in the alphabet, same scale:

и исту скалу наставим следећим скупом слова алфабета:

H, I, J, K, L, M, N,

ха, и , ј, ка, ел, ем, ен,

O, P, Q, R, S, T -- there you go.

о, пе, кју, ер, ес, ТЕ -- ето.

T, see it's the same as F in music.

Те, видите да је исто што и еф у музици.

So T is F.

Значи, те је еф.

So T, E, D is the same as F, E, D.

Тако је "те - е - де" исто што и "еф - е - де".

Now that piece of music that we played at the start of this session

Музички комад који смо свирали на почетку овог дружења

had enshrined in its heart

у свом језгру садржи

the theme, which is TED.

тему која је "TED".

Have a listen.

Послушајте.

(Music)

(Музика)

Do you hear it?

Чујете ли?

Or do I smell some doubt in the room?

Или осећам неку сумњу у просторији?

Okay, we'll play it for you again now,

У реду. Свираћемо је поново за вас,

and we're going to highlight, we're going to poke out the T, E, D.

и нагласићемо, извући ћемо "те е де".

If you'll pardon the expression.

Опростите на изразу.

(Music)

(Музика)

Oh my goodness me, there it was loud and clear, surely.

О мој боже, то је баш било гласно и јасно, сигурно.

I think we should make this even more explicit.

Мислим да ово треба да још више истакнемо.

Ladies and gentlemen, it's nearly time for tea.

Даме и господо, још мало ће време за чај.

Would you reckon you need to sing for your tea, I think?

Да ли бисте помислили да треба да певате за свој чај?

I think we need to sing for our tea.

Ја мислим да ми треба да певамо за свој чај.

We're going to sing those three wonderful notes: T, E, D.

Певаћемо ове три предивне ноте: те - е - де.

Will you have a go for me?

Да ли бисте то покушали за мене?

Audience: T, E, D.

Публика: те - е - де.

Charles Hazlewood: Yeah, you sound a bit more like cows really than human beings.

Малчице звучи као мукање уместо као људски звук.

Shall we try that one again?

Да пробамо још једном?

And look, if you're adventurous, you go up the octave.

И видите, ако сте авантуриста, отићи ћете за октаву више.

T, E, D.

Те - Е - Де.

Audience: T, E, D.

Публика: те - е - де.

CH: Once more with vim. (Audience: T, E, D.)

Још једном, жестоко. (Публика: те - е - де.)

There I am like a bloody windmill again, you see.

Ето ме, опет попут проклете ветрењаче, видите.

Now we're going to put that in the context of the music.

Сада ћемо све ово ставити у музички контекст.

The music will start, and then at a signal from me, you will sing that.

Музика ће почети и на мој сигнал, ви то запевајте.

(Music)

(Музика)

One more time,

Још једном,

with feeling, ladies and gentlemen.

осећајно, даме и господо.

You won't make the key otherwise.

Другачије нећете заслужити чај.

Well done, ladies and gentlemen.

Врло добро, даме и господо.

It wasn't a bad debut for the TED choir,

Није био лош деби за "TED" хор.

not a bad debut at all.

Уопште није лош деби.

Now there's a project that I'm initiating at the moment

Постоји један пројекат око кога сам веома узбуђен

that I'm very excited about and wanted to share with you,

и који бих волео да поделим са вама,

because it is all about changing perceptions,

зато што је о мењању перцепције,

and, indeed, building a new level of trust.

и заиста, о изградњи поверења на новом нивоу.

The youngest of my children was born with cerebral palsy,

Моје најмлађе дете је рођено са церебралном парализом,

which as you can imagine,

као што можете замислити,

if you don't have an experience of it yourself,

ако са њом немате сопственог искуства

is quite a big thing to take on board.

она је прилично крупна ствар за прихватање.

But the gift that my gorgeous daughter has given me,

Међутим, дар који ми је моја дивна ћерка поклонила,

aside from her very existence,

осим свог постојања,

is that it's opened my eyes to a whole stretch of the community

јесте то што ми је отворила очи за читаву распрострањену заједницу

that was hitherto hidden,

која је била до сада сакривена.

the community of disabled people.

Заједницу људи са инвалидитетом.

And I found myself looking at the Paralympics and thinking how incredible

И затекао сам себе како гледам Параолимпијаду и мислим како је невероватно,

how technology's been harnessed to prove beyond doubt

како је технологија искоришћена да докаже изван сваке сумње

that disability is no barrier

да инвалидитет није препрека

to the highest levels of sporting achievement.

за спортска достигнућа највишег нивоа.

Of course there's a grimmer side to that truth,

Наравно, постоји суморнија страна те истне,

which is that it's actually taken decades for the world at large

а то је: да су, заправо, биле потребне деценије за свет у целини

to come to a position of trust,

да дође у позицију поверења,

to really believe that disability and sports can go together

да заиста верује да инвалидитет и спортови могу ићи заједно

in a convincing and interesting fashion.

на убедљив и занимљив начин.

So I find myself asking:

Тако затекнем себе са питањем:

where is music in all of this?

где је музика у свему томе?

You can't tell me that there aren't millions of disabled people,

Не можете ми рећи да не постоје милиони људи са инвалидитетом,

in the U.K. alone,

само у Уједињеном Краљевству,

with massive musical potential.

са огромним музичким потенцијалом.

So I decided to create a platform for that potential.

Па сам одлучио да направим платформу за тај потенцијал.

It's going to be Britain's first ever

То ће бити први британски

national disabled orchestra.

национални оркестар инвалида.

It's called Paraorchestra.

Зове се - Параоркестар.

I'm going to show you a clip now

Сада ћу вам показати снимак

of the very first improvisation session that we had.

баш првог импровизацијског окупљања.

It was a really extraordinary moment.

Био је то, одиста, изванредан тренутак.

Just me and four astonishingly gifted disabled musicians.

Само ја и четири задивљујуће талентована музичара са инвалидитетом.

Normally when you improvise --

Уобичајено је да када импровизујете,

and I do it all the time around the world --

а ја то радим стално широм света,

there's this initial period of horror,

постоји тај почетни период страха,

like everyone's too frightened to throw the hat into the ring,

као да су сви превише уплашени да први повуку ногу.

an awful pregnant silence.

Страховито мучна тишина.

Then suddenly, as if by magic, bang! We're all in there

Онда изненада, као чаролијом, БЕНГ! Сви смо у томе

and it's complete bedlam. You can't hear anything.

и то је потпуни џумбус. Не можете чути ништа.

No one's listening. No one's trusting.

Нико не слуша. Нико не верује.

No one's responding to each other.

Нико не реагује на оног другог.

Now in this room with these four disabled musicians,

Сада, у овој соби са ова четири музичара са

within five minutes

инвалидитетом, током пет минута биће

a rapt listening, a rapt response

усхићеног слушања, усхићеног реаговања

and some really insanely beautiful music.

и неке врло лудачки лепе музике.

(Video) (Music)

(Видео) (Музика)

Nicholas:: My name's Nicholas McCarthy.

Моје име је Николас Мек Карти.

I'm 22, and I'm a left-handed pianist.

Имам 22 године и ја сам леворуки пијаниста.

And I was born without my left hand -- right hand.

Ја сам рођен без своје леве руке... десне руке.

Can I do that one again?

Могу ли испочетка?

(Music)

(Музика)

Lyn: When I'm making music,

Када правим музику,

I feel like a pilot in the cockpit flying an airplane.

осећам се као пилот у кабини који управља авионом.

I become alive.

Постанем жива.

(Music)

(Музика)

Clarence: I would rather be able to play an instrument again

Пре бих да будем способан да опет свирам инструмент

than walk.

него да шетам.

There's so much joy and things

Има толико радости и ствари

I could get from playing an instrument and performing.

које могу добити од свирања инструмента и извођења.

It's removed some of my paralysis.

Оно је уклонило нешто од моје парализе.

(Music)

(Музика)

(Applause)

(Аплауз)

CH: I only wish that some of those musicians were here with us today,

Волео бих да су неки од ових музичара овде са нама данас

so you could see at firsthand how utterly extraordinary they are.

да можете видети из прве руке како су потпуно изванредни.

Paraorchestra is the name of that project.

Параоркестра је име овог пројекта.

If any of you thinks you want to help me in any way

Ако ико од вас жели да ми помогне на било који начин

to achieve what is a fairly impossible and implausible dream still at this point,

да постигнем овај сасвим немогућ и невероватан сан у овом тренутку,

please let me know.

молим вас, ставите ми до знања.

Now my parting shot

И сада, мој опроштајни снимак

comes courtesy of the great Joseph Haydn,

долази захваљујући великом Јозефу Хајдну,

wonderful Austrian composer in the second half of the 18th century --

дивног аустријског композитора у другој половини 18. века.

spent the bulk of his life

Он је провео највећи део свог живота

in the employ of Prince Nikolaus Esterhazy, along with his orchestra.

у служби принца Николаса Естерхазија, заједно са својим оркестром.

Now this prince loved his music,

Овај принц је обожавао његову музику,

but he also loved the country castle that he tended to reside in most of the time,

али је такође волео и сеоски замак у коме је био склон да проводи највише времена

which is just on the Austro-Hungarian border,

и који је баш на аустроугарској граници.

a place called Esterhazy --

Место се зове Естерхази

a long way from the big city of Vienna.

и далеко је од великог града Беча.

Now one day in 1772,

Једнога дана, 1772. године,

the prince decreed that the musicians' families,

принц је одлучио да породице музичара,

the orchestral musicians' families,

породице оркестарских музичара

were no longer welcome in the castle.

више нису пожељне на двору.

They weren't allowed to stay there anymore; they had to be returned to Vienna --

Њима више није било дозвољено да тамо остану; морали су да се врате у Беч,

as I say, an unfeasibly long way away in those days.

који је, као што рекох, био неподношљиво далек у то време.

You can imagine, the musicians were disconsolate.

Можете само замислити. Музичари су били безнадежни.

Haydn remonstrated with the prince, but to no avail.

Хајдн се успротивио принцу, али безуспешно.

So given the prince loved his music,

Пошто је принц волео његову музику,

Haydn thought he'd write a symphony to make the point.

Хајдн је помислио да би могао да напише симфонију са истом поруком.

And we're going to play just the very tail end of this symphony now.

И ми ћемо сада одсвирати сам крај ове симфоније.

And you'll see the orchestra in a kind of sullen revolt.

И видећете оркестар у некој врсти зловољног бунта.

I'm pleased to say, the prince did take the tip

Драго ми је да кажем да је принц схватио алузију

from the orchestral performance,

оркестарског перформанса

and the musicians were reunited with their families.

и музичари су отишли својим породицама.

But I think it sums up my talk rather well, this,

Мислим да ова симфонија лепо резимира мој говор:

that where there is trust,

тамо где има поверења,

there is music -- by extension life.

има и музике, а самим тим и живота.

Where there is no trust,

Тамо где нема поверења,

the music quite simply withers away.

музика једноставно одумире.

(Music)

(Музика)

(Applause)

(Аплауз)