How to tame your wandering mind | Amishi Jha

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

Consider the following statement:

Размотрите следећу изјаву:

human beings only use 10 percent of their brain capacity.

људска бића користе сaмо 10 посто свог капацитета мозга.

Well, as a neuroscientist, I can tell you

Па, као неуронаучница, могу вам рећи да,

that while Morgan Freeman delivered this line

иако нам је Морган Фриман изрекао ову реченицу

with the gravitas that makes him a great actor,

уз озбиљност која га чини сјајним глумцем,

this statement is entirely false.

ова изјава је потпуно нетачна.

(Laughter)

(Смех)

The truth is, human beings use 100 percent of their brain capacity.

Истина је да људска бића користе 100 посто капацитета свог мозга.

The brain is a highly efficient, energy-demanding organ

Мозак је веома ефикасан орган који захтева пуно енергије

that gets fully utilized

која се у потпуности користи,

and even though it is at full capacity being used,

а иако се користи у пуном капацитету,

it suffers from a problem of information overload.

има проблема са преоптерећењем због информација.

There's far too much in the environment than it can fully process.

Сувише је ствари у окружењу да би могао у потпуности да их обради.

So to solve this problem of overload,

Па, да би се ово преоптерећење решило,

evolution devised a solution,

еволуција је направила решење,

which is the brain's attention system.

а то је систем пажње у мозгу.

Attention allows us

Пажња нам омогућава

to notice, select and direct the brain's computational resources

да приметимо, одаберемо и усмеримо рачунарска мождана средства

to a subset of all that's available.

ка подскупу свих расположивих ствари.

We can think of attention as the leader of the brain.

Пажњу можемо видети као вођу мозга.

Wherever attention goes, the rest of the brain follows.

Где год да се пажња окрене, остатак мозга је прати.

In some sense, it's your brain's boss.

У неку руку, то је шеф вашег мозга.

And over the last 15 years,

А током протеклих 15 година,

I've been studying the human brain's attention system.

проучавам систем пажње људског мозга.

In all of our studies, I've been very interested in one question.

У свим нашим студијама сам била заинтересована за једно питање.

If it is indeed the case that our attention is the brain's boss,

Ако је заиста случај да је наша пажња шеф мозга,

is it a good boss?

да ли је тај шеф добар?

Does it actually guide us well?

Да ли нас добро води?

And to dig in on this big question, I wanted to know three things.

А да бих заронила у ово велико питање, желела сам да знам три ствари.

First, how does attention control our perception?

Као прво, како пажња контролише наше опажање?

Second, why does it fail us,

Као друго, зашто нас издаје,

often leaving us feeling foggy and distracted?

често нас остављајући да се осећамо нејасно и растројено?

And third, can we do anything about this fogginess,

И као треће, да ли ишта можемо да учинимо по питању нејасности,

can we train our brain to pay better attention?

да ли можемо да обучимо мозак да боље обраћа пажњу?

To have more strong and stable attention in the work that we do in our lives.

Да бисмо имали снажнију и стабилнију пажњу током рада који обављамо у свом животу.

So I wanted to give you a brief glimpse

Зато сам пожелела да вам дам кратак увид

into how we're going to look at this.

у то како ћемо ово посматрати.

Веома проницљив пример тога

A very poignant example

of how our attention ends up getting utilized.

како се наша пажња на крају користи.

And I want to do it using the example of somebody that I know quite well.

А желим да то учиним тако што ћу користити пример некога кога познајем доста добро.

He ends up being part of a very large group of people that we work with,

Завршио је тако што је постао део веома велике групе људи са којима радимо,

for whom attention is a matter of life and death.

за које је пажња питање живота или смрти.

Think of medical professionals

Помислите на медицинске раднике,

or firefighters

или ватрогасце,

or soldiers or marines.

војнике или поморце.

This is the story of a marine captain, Captain Jeff Davis.

Ово је прича о поморском капетану, капетану Џефу Дејвису.

And the scene that I'm going to share with you, as you can see,

А приказ који ћу поделити са вама, као што видите,

is not about his time in the battlefield.

не тиче се његовог времена проведеног на бојном пољу.

He was actually on a bridge, in Florida.

Заправо је био на мосту у Флориди.

But instead of looking at the scenery around him,

Али уместо да посматра пејзаж око себе,

seeing the beautiful vistas

да има прелепи поглед

and noticing the cool ocean breezes,

и примећује прохладне океанске поветарце,

he was driving fast and contemplating driving off that bridge.

возио је брзо и размишљао о томе да колима слети са тог моста.

And he would later tell me that it took all of everything he had not to do so.

Касније ми је рекао да је било потребно све што има да то и не учини.

You see, he'd just returned from Iraq.

Видите, само што се вратио из Ирака.

And while his body was on that bridge,

И док му је тело било на том мосту,

his mind, his attention, was thousands of miles away.

његов ум и пажња били су удаљени хиљаде километара.

He was gripped with suffering.

Обузела га је патња.

His mind was worried and preoccupied

Његов ум је био забринут и преплављен,

and had stressful memories and, really, dread for his future.

памтио је стресне ствари и, заправо, био ужаснут од будућности.

And I'm really glad that he didn't take his life.

И стварно ми је драго да није одузео себи живот.

Because he, as a leader, knew that he wasn't the only one

Јер, као вођа, знао је да није једини

that was probably suffering;

који вероватно пати;

many of his fellow marines probably were, too.

и многе његове колеге поморци су вероватно патили.

And in the year 2008, he partnered with me in the first-of-its-kind project

А 2008. године се удружио са мном у пројекту који је био први тог типа,

that actually allowed us to test and offer something called mindfulness training

а који нам је омогућио да испробамо и понудимо

нешто под именом обука о свесном управљању умом

to active-duty military personnel.

активним војним лицима.

But before I tell you about what mindfulness training is,

Али пре него што вам испричам шта је обука о свесном управљању умом

or the results of that study,

или о резултатима те студије,

I think it's important to understand how attention works in the brain.

мислим да је важно да разумемо како пажња функционише у мозгу.

So what we do in the laboratory

Тако, оно што ми радимо у лабораторији

is that many of our studies of attention involve brain-wave recordings.

јесте да многе наше студије о пажњи укључују записе можданих таласа.

In these brain wave recordings, people wear funny-looking caps

При овим снимањима можданих таласа људи носе смешне капе

that are sort of like swimming caps, that have electrodes embedded in them.

налик капама за пливање које имају уграђене електроде.

These electrodes pick up the ongoing brain electrical activity.

Ове електроде бележе тренутне електричне мождане активности.

And they do it with millisecond temporal precision.

А то чине са временском прецизношћу од милисекунде.

So we can see these small yet detectable voltage fluctuations over time.

Тако можемо видети ове мајушне, али уочљиве флуктуације волтаже.

And doing this, we can very precisely plot the timing of the brain's activity.

А док чинимо то, можемо врло прецизно предвидети

време трајања мождане активности.

About 170 milliseconds

Око 170 милисекунди

after we show our research participants a face on the screen,

након што учесницима у истраживању покажемо лице на екрану,

we see a very reliable, detectable brain signature.

видимо поуздане, уочљиве мождане сигнале.

It happens right at the back of the scalp,

Дешавају се тачно у задњем делу лобање,

above the regions of the brain that are involved in face processing.

изнад подручја у мозгу која су задужена за обрађивање података о лицима.

Now, this happens so reliably and so on cue,

Ово се дешава врло поуздано и тачно на време које смо предвидели,

as the brain's face detector,

као мождани детектор лица,

that we've even given this brain-wave component a name.

да смо овој компоненти можданог таласа дали име.

We call it the N170 component.

Зовемо је компонента N170.

And we use this component in many of our studies.

А ову компоненту користимо у многим нашим студијама.

It allows us to see the impact that attention may have on our perception.

Омогућава нам да видимо утицај који пажња може имати на наше опажање.

I'm going to give you a sense of the kind of experiments

Представићу вам отприлике какви су експерименти

that we actually do in the lab.

које заправо спроводимо у лабораторији.

We would show participants images like this one.

Показујемо учесницима слике као што је ова.

You should see a face and a scene overlaid on each other.

Требало би да видите лице и приказ који се преклапају.

And what we do is we ask our participants

А ми замолимо наше учеснике

as they're viewing a series of these types of overlaid images,

док прегледају низове оваквих слика које се преклапају

to do something with their attention.

да учине нешто са својом пажњом.

On some trials, we'll ask them to pay attention to the face.

На неким пробама их замолимо да обрате пажњу на лице.

And to make sure they're doing that,

А да будемо сигурни да то раде,

we ask them to tell us, by pressing a button,

замолимо их да нас обавесте тако што ће притиснути дугме

if the face appeared to be male or female.

да ли је лице које се јавља мушко или женско.

On other trials,

На другим пробама,

we ask them to tell what the scene was -- was it indoor or outdoor?

питамо их да нам кажу какав је приказ - да ли је унутра или вани.

And in this way, we can manipulate attention

Тако можемо да манипулишемо пажњом

and confirm that the participants were actually doing what we said.

и потврдимо да учесници заправо раде оно што смо им рекли.

Our hypotheses about attention were as follows:

Наше хипотезе везане за пажњу биле су следеће:

if attention is indeed doing its job and affecting perception,

ако пажња заиста ради свој посао и утиче на перцепцију,

maybe it works like an amplifier.

можда ради као појачивач.

And what I mean by this

Под овим подразумевам да,

is that when we direct attention to the face,

када усмеримо пажњу на лице,

it becomes clearer and more salient,

оно постаје јасније и истакнутије,

it's easier to see.

лакше га је видети.

But when we direct it to the scene, the face becomes barely perceptible

Али, када је усмеримо на приказ, лице постаје једва уочљиво

as we process the scene information.

док обрађујемо информације о приказу.

So what we wanted to do

Тако смо пожелели

is look at this brain-wave component of face detection, the N170,

да погледамо компоненту можданог таласа за детекцију лица, N170,

and see if it changed at all

и да видимо да ли се уопште променила

as a function of where our participants were paying attention --

као функција места на које наши учесници обраћају пажњу -

to the scene or the face.

на приказ или лице.

And here's what we found.

И ево шта смо открили.

We found that when they paid attention to the face,

Открили смо да, када су обраћали пажњу на лице,

the N170 was larger.

N170 је био већи.

And when they paid attention to the scene, as you can see in red, it was smaller.

А када су обраћали пажњу на приказ,

као што видите означено црвеном бојом, био је мањи.

And that gap you see between the blue and red lines

А празнина коју видите између плаве и црвене линије

is pretty powerful.

је прилично моћна.

What it tells us is that attention,

Она нам говори да пажња,

што је заправо једина ствар која се променила,

which is really the only thing that changed,

since the images they viewed were identical in both cases --

пошто су слике које су гледали биле идентичне у оба случаја -

attention changes perception.

пажња мења перцепцију.

And it does so very fast.

И чини то веома брзо.

Within 170 milliseconds of actually seeing a face.

За 170 милисекунди откако се угледа лице.

In our follow-up studies, we wanted to see what would happen,

У студијама које су следиле, желели смо да видимо шта ће се десити,

how could we perturb or diminish this effect.

како можемо да ометемо или умањимо овај ефекат.

And our hunch was that if you put people in a very stressful environment,

Слутили смо да, ако људе сместите у веома стресну средину,

if you distract them with disturbing, negative images,

ако им одвлачимо пажњу кроз узнемирујуће, негативне слике,

images of suffering and violence --

слике патње и насиља -

sort of like what you might see on the news, unfortunately --

налик онима које можете видети у вестима, нажалост -

that doing this might actually affect their attention.

да би то заправо могло да утиче на њихову пажњу.

And that's indeed what we found.

И заиста смо то и открили.

If we present stressful images while they're doing this experiment,

Ако представимо стресне слике док учествују у овом експерименту,

this gap of attention shrinks, its power diminishes.

овај празнина у пажњи се смањује, њена моћ опада.

So in some of our other studies,

Тако смо у неким нашим студијама

we wanted to see, OK, great --

желели да видимо, добро, супер -

not great, actually, bad news that stress does this to the brain --

не супер, заправо, већ лоше вести да стрес ово ради мозгу -

but if it is the case that stress has this powerful influence on attention

али ако је случај да стрес има овај снажан утицај на пажњу

through external distraction,

кроз ометање које долази споља,

what if we don't need external distraction,

шта ако нам није потребно спољашње ометање,

what if we distract ourselves?

шта ако сами себе ометамо?

And to do this,

А да бисмо то учинили,

we had to basically come up with an experiment

морали смо, у суштини, да осмислимо експеримент

in which we could have people generate their own mind-wandering.

у ком би људи изазивали лутање сопствених мисли.

This is having off-task thoughts

То је када имате мисли које се не односе на задатак

while we're engaged in an ongoing task of some sort.

док радимо на некаквом тренутном задатку.

And the trick to mind-wandering is that essentially, you bore people.

А трик код мисли које лутају је да, у бити, досађујете људима.

So hopefully there's not a lot of mind-wandering happening right now.

Зато се надам да вам тренутно мисли пуно не лутају.

When we bore people,

Када досађујемо људима,

people happily generate all kinds of internal content to occupy themselves.

људи радо стварају различите унутрашње садржаје да се окупирају тиме.

So we devised what might be considered

Осмислили смо нешто што би се могло сматрати

one of the world's most boring experiments.

једним од најдосаднијих експеримената на свету.

All the participants saw were a series of faces on the screen,

Учесници су само гледали у низове лица на екрану,

one after another.

један за другим.

They pressed the button every time they saw the face.

Притиснули би дугме сваки пут када спазе лице.

That was pretty much it.

То је у основи било то.

Well, one trick was that sometimes, the face would be upside down,

Заправо, понекад је постојао трик да је лице било окренуто наопачке,

and it would happen very infrequently.

а то се дешавало врло ретко.

On those trials they were told just to withhold the response.

У овим ситуацијама им је речено да само не реагују.

Pretty soon, we could tell that they were successfully mind-wandering,

Ускоро сте могли видети да су успели да одлутају у мислима,

јер су притискали дугме када је то лице било окренуто наопачке,

because they pressed the button when that face was upside down.

иако је врло једноставно уочити да је окренуто наопачке.

Even though it's quite plain to see that it was upside down.

So we wanted to know what happens when people have mind-wandering.

Зато смо пожелели да сазнамо шта се дешава када људима одлутају мисли.

And what we found was that,

А открили смо да,

very similar to external stress

слично као и код спољашњег стреса

and external distraction in the environment,

и спољашњег одвлачења пажње у околини,

internal distraction, our own mind wandering,

унутрашње одвлачење пажње, наше мисли које лутају,

also shrinks the gap of attention.

такође смањују празнину пажње.

It diminishes attention's power.

Умањују снагу пажње.

So what do all of these studies tell us?

Па шта нам то ове студије говоре?

They tell us that attention is very powerful

Говоре нам да је пажња веома моћна

in terms of affecting our perception.

у смислу утицаја на наше опажање.

Even though it's so powerful, it's also fragile and vulnerable.

Иако је моћна, такође је крхка и слаба.

And things like stress and mind-wandering diminish its power.

А ствари као што су стрес и лутање мисли умањују њену снагу.

But that's all in the context of these very controlled laboratory settings.

Али све се то дешава у контексту контролисаних услова у лабораторији.

What about in the real world?

А шта је са стварним светом?

What about in our actual day-to-day life?

Шта је са стварним свакодневним животом?

What about now?

Шта је са садашњошћу?

Where is your attention right now?

На шта је усмерена ваша пажња сада?

To kind of bring it back,

Да бисмо је повратили,

I'd like to make a prediction about your attention

желела бих да предвидим нешто везано за вашу пажњу

for the remainder of my talk.

до краја мог говора.

Да ли сте за то?

Are you up for it?

Here's the prediction.

Ево предвиђања.

You will be unaware of what I'm saying for four out of the next eight minutes.

Нећете бити свесни тога шта причам четири од следећих осам минута.

(Laughter)

(Смех)

It's a challenge, so pay attention, please.

То је изазов, па обратите пажњу, молим вас.

Now, why am I saying this?

Па, зашто то говорим?

I'm surely going to assume that you're going to remain seated

Сигурно ћу претпоставити да ћете остати у седећем положају

and, you know, graciously keep your eyes on me as I speak.

и, знате, љубазно задржати поглед на мени док говорим.

But a growing body of literature suggests that we mind-wander,

Али све више истраживачке литературе наговештава да нам мисли лутају,

we take our mind away from the task at hand,

да мозак преусмеравамо са задатка који је пред нама,

about 50 percent of our waking moments.

око 50 посто времена док смо будни.

These might be small, little trips that we take away,

Ово могу бити мала, мајушна путовања на која одемо,

private thoughts that we have.

личне мисли које имамо.

And when this mind-wandering happens,

А када нам мисли одлутају, то може бити проблематично.

it can be problematic.

Now I don't think there will be any dire consequences

Не мислим да ће бити тешких последица са вама док данас овде седите,

with you all sitting here today,

али замислите војног вођу који пропусти четири минута војног обавештавања

but imagine a military leader missing four minutes of a military briefing,

or a judge missing four minutes of testimony.

или судију који пропусти четири минута сведочења.

Or a surgeon or firefighter missing any time.

Или хирурга или ватрогасца који пропусте нешто.

The consequences in those cases could be dire.

Последице у овим случајевима могу бити тешке.

So we might ask why do we do this?

Можемо се запитати зашто ово радимо.

Why do we mind-wander so much?

Зашто нам мисли толико лутају?

Well, part of the answer is that our mind is an exquisite time-traveling master.

Па, делимичан одговор је да је наш ум изузетан мајстор путовања кроз време.

It can actually time travel very easily.

Заправо може веома лако путовати у времену.

If we think of the mind as the metaphor of the music player, we see this.

Ако ум видимо као метафору за музички уређај, видимо ово.

We can rewind the mind to the past

Можемо да премотамо ум на прошлост

to reflect on events that have already happened, right?

да бисмо размислили о догађајима који су се већ десили, зар не?

Or we can go and fast-future, to plan for the next thing that we want to do.

Или можемо да премотамо на будућност, да испланирамо следеће што ћемо учинити.

And we land in this mental time-travel mode of the past or the future

А улазимо у ово стање менталног путовања кроз време, у прошлост или будућност,

very frequently.

веома често.

And we land there often without our awareness,

А често се нађемо у њему несвесно,

most times without our awareness,

већину времена несвесно,

even if we want to be paying attention.

чак и када желимо да обраћамо пажњу.

Think of just the last time you were trying to read a book,

Само помислите на задњи пут када сте покушавали да читате књигу,

got to the bottom of the page with no idea what the words were saying.

дошли до краја стране и појма нисте имали шта речи говоре.

This happens to us.

Ово нам се дешава.

And when this happens, when we mind-wander without an awareness that we're doing it,

А када се ово деси, када нам мисли несвесно одлутају, а да то не знамо,

there are consequences.

постоје последице.

We make errors.

Правимо грешке.

We miss critical information, sometimes.

Понекада пропустимо најважније информације.

And we have difficulty making decisions.

И тешко нам је да донесемо одлуке.

What's worse is when we experience stress.

Још је горе када смо под стресом.

When we're in a moment of overwhelm.

Када нам се деси да смо преплављени.

We don't just reflect on the past when we rewind,

Не само да размишљамо о прошлости када премотавамо,

we end up being in the past ruminating, reliving or regretting

већ завршимо у прошлости,

размишљајући, поново проживљавајући или жалећи

events that have already happened.

због нечега што се већ десило.

Or under stress, we fast-forward the mind.

Или, када смо под стресом, брзо премотамо у уму.

Not just to productively plan.

Не само да бисмо продуктивно испланирали,

But we end up catastrophizing or worrying

већ завршимо тако што видимо катастрофу или бринемо

about events that haven't happened yet

о догађајима који се још увек нису десили

and frankly may never happen.

и, искрено, можда се никада и неће.

So at this point, you might be thinking to yourself, OK,

Тако, овде можете помислити у себи: „Добро,

mind-wandering's happening a lot.

мисли нам често лутају.

Often, it happens without our awareness.

То се често деси несвесно.

And under stress, it's even worse --

А када смо под стресом, још је горе -

we mind-wander more powerfully and more often.

мисли нам више и чешће лутају.

Is there anything we can possibly do about this?

Да ли постоји ишта што можемо да урадимо поводом овога?“

And I'm happy to say the answer is yes.

Задовољсто ми је да кажем да постоји.

From our work, we're learning

Из нашег рада учимо

that the opposite of a stressed and wandering mind is a mindful one.

да је супротност лутајућим мислима свесно управљање умом.

Mindfulness has to do with paying attention

Свесно управљање умом је везано за обраћање пажње

to our present-moment experience with awareness.

на наше свесно искуство у садашњости.

And without any kind of emotional reactivity of what's happening.

И без икакве емоционалне реакције на оно што се дешава.

It's about keeping that button right on play

Ради се о томе да притиснете дугме „плеј“

to experience the moment-to-moment unfolding of our lives.

да осетите како се живот одвија из тренутка у тренутак.

And mindfulness is not just a concept.

А свесно управљање умом није само концепт.

It's more like practice,

Више је вежба;

you have to embody this mindful mode of being to have any benefits.

морате да отелотворите ово стање свесног управљања да би вам донело користи.

And a lot of the work that we're doing, we're offering people programs

А много ствари на којима радимо укључује да нудимо људима програме

that give our participants a suite of exercises

који нашим учесницима пружају низ вежби

that they should do daily

које треба да ураде дневно

in order to cultivate more moments of mindfulness in their life.

да би неговали ове тренутке свесног управљања умом у свом животу.

And for many of the groups that we work with, high-stress groups,

По многе групе са којима радимо, које су под великим стресом,

like I said -- soldiers, medical professionals --

као што рекох - војници, медицински радници -

for them, as we know, mind-wandering can be really dire.

по њих, као што знамо, лутање мисли може имати тешке последице.

So we want to make sure we offer them very accessible,

Зато желимо да будемо сигурни да смо им понудили приступачнe,

low time constraints to optimize the training,

дуже временске рокове ради оптимизације обуке,

so they can benefit from it.

да би могли да имају користи од тога.

And when we do this, what we can do is track to see what happens,

А када то чинимо, можемо да пратимо и видимо шта се дешава

not just in their regular lives

не само у њиховим животима,

but in the most demanding circumstances that they may have.

већ и у најзахтевнијим околностима у којима се могу наћи.

Why do we want to do this?

Зашто желимо ово?

Well, we want to, for example, give it to students right around finals season.

Желимо, рецимо, да обезбедимо ово ученицима одмах након последњег семестра.

Or we want to give the training to accountants during tax season.

Или, желимо да одржимо обуку за рачуновође током периода обраде пореза.

Or soldiers and marines while they're deploying.

Или војницима и морнарима док се стационирају.

Why is that?

Због чега?

Because those are the moments

Јер су то тренуци

in which their attention is most likely to be vulnerable,

у којима ће њихова пажња највероватније бити ослабљена

because of stress and mind-wandering.

због стреса или лутања мисли.

And those are also the moments

А то су и тренуци

in which we want their attention to be in peak shape

у којима желимо да их пажња најбоље служи

so they can perform well.

да би могли да имају добру изведбу.

So what we do in our research

Тако, ми их у нашем истраживању

is we have them take a series of attention tests.

подвргавамо низу различитих тестова.

We track their attention at the beginning of some kind of high-stress interval,

Пратимо њихову пажњу на почетку некаквог периода који носи много стреса

and then two months later, we track them again,

и затим их, два месеца касније, поново пратимо

and we want to see if there's a difference.

и желимо да видимо да ли је дошло до промене.

Is there any benefit of offering them mindfulness training?

Да ли има икакве користи од обуке о свесном управљању умом?

Can we protect against the lapses in attention

Да ли их можемо заштитити од попуштања пажње

that might arise over high stress?

које се може јавити због великог стреса?

So here's what we find.

Ево шта смо открили.

Over a high-stress interval,

Током веома стресног периода,

unfortunately, the reality is if we don't do anything at all,

нажалост, стварност је, ако не учинимо ништа,

attention declines,

да пажња опада;

people are worse at the end of this high-stress interval than before.

људима је горе на крају овог стресног периода него раније.

But if we offer mindfulness training, we can protect against this.

Али, ако понудимо обуку о свесном управљању умом, можемо пружити заштиту.

They stay stable, even though just like the other groups,

Они остају стабилни, иако су, као и у другим групама,

they were experiencing high stress.

доживљавали велики стрес.

And perhaps even more impressive

А можда је још импресивније то да,

is that if people take our training programs

ако људи учествују у нашим програмима обуке

over, let's say, eight weeks,

током, рецимо, осам недеља,

and they fully commit to doing the daily mindfulness exercises

и потпуно се посвете свакодневним вежбама за свесно управљање умом

that allow them to learn how to be in the present moment,

које ће им омогућити да науче како да буду присутни у садашњем тренутку,

well, they actually get better over time, even though they're in high stress.

па, заправо постају бољи у томе временом, иако су под великим стресом.

And this last point is actually important to realize,

А ову последњу тачку је заправо важно разумети,

because of what it suggests to us

јер она нам сугерише

is that mindfulness exercises are very much like physical exercise:

да су вежбе свесног управљања умом прилично сличне физичком вежбању:

if you don't do it, you don't benefit.

ако их не радите, немате користи од њих.

But if you do engage in mindfulness practice,

Али, ако се укључите у вежбање свесног управљања умом,

the more you do, the more you benefit.

што више вежбате, више ћете користи имати.

And I want to just bring it back to Captain Jeff Davis.

Желим поново да се вратим на капетана Џефа Дејвиса.

As I mentioned to you at the beginning,

Као што сам вам поменула на почетку,

his marines were involved in the very first project

његови морнари су били укључени у први пројекат

that we ever did, offering mindfulness training.

који смо икада спровели, а који је нудио обуку о свесном управљању умом.

And they showed this exact pattern, which was very heartening.

А показали су исти образац, што је било охрабрујуће.

We had offered them the mindfulness training

Понудили смо им обуку о свесном управљању умом

right before they were deployed to Iraq.

пре саме прекоманде у Ирак.

And upon their return, Captain Davis shared with us

А након њиховог повратка, капетан Дејвис је поделио са нама

what he was feeling was the benefit of this program.

оно за шта је мислио да је корист од овог програма.

He said that unlike last time,

Рекао је да, супротно ономе што се десило прошлог пута,

after this deployment, they were much more present.

након ове прекоманде су били много присутнији.

They were discerning.

Били су проницљивији.

They were not as reactive.

Нису реаговали толико.

And in some cases, they were really more compassionate

А у неким случајевима су заиста више саосећали

with the people they were engaging with and each other.

са људима са којима су били у додиру, као и једни са другима.

He said in many ways,

Рекао је да је на много начина

he felt that the mindfulness training program we offered

осећао да им је ова обука коју смо им понудили

gave them a really important tool

дала заиста важна средства

to protect against developing post-traumatic stress disorder

да се заштите од јављања посттрауматског стресног поремећаја

and even allowing it to turn into post-traumatic growth.

и чак им омогућила да то претворе у посттрауматски развој.

To us, this was very compelling.

За нас је то било веома занимљиво.

And it ended up that Captain Davis and I --

Завршило се тако да смо капетан Дејвис и ја -

you know, this was about a decade ago, in 2008 --

а ово се десило пре десет година, 2008. године -

we've kept in touch all these years.

остали у контакту све ове године.

And he himself has gone on to continue practicing mindfulness

А он је наставио да користи вежбе свесног управљања умом

in a daily way.

свакога дана.

He was promoted to major,

Унапређен је у мајора,

he actually then ended up retiring from the Marine Corps.

а затим је завршио тако што се пензионисао после рада у морнарици.

He went on to get a divorce, to get remarried,

Касније је добио развод, поново се оженио,

to have a child, to get an MBA.

добио дете, магистрирао.

And through all of these challenges and transitions and joys of his life,

А кроз све ове животне изазове, транзиције и радости

he kept up with his mindfulness practice.

наставио је са упражњавањем свесног управљања умом.

And as fate would have it, just a few months ago,

И, као што се обично дешава, само пре неколико месеци,

Captain Davis suffered a massive heart attack, at the age of 46.

капетан Дејвис је имао веома снажан инфаркт са 46. година.

And he ended up calling me a few weeks ago.

И на крају ме је позвао пре неколико недеља.

And he said, "I want to tell you something.

Рекао је: „Желим нешто да ти кажем.

I know that the doctors who worked on me, they saved my heart,

Знам да су доктори који су ме оперисали спасили моје срце,

but mindfulness saved my life.

али ми је свесно управљање умом спасило живот.

The presence of mind I had to stop the ambulance

Присебност коју сам имао да зауставим амбулантна кола

that ended up taking me to the hospital," -- himself,

која су ме на крају одвела у болницу“ - сам,

the clarity of mind he had to notice when there was fear and anxiety happening

разборитост коју је имао да примети док су страх и нервоза били присутни,

but not be gripped by it --

а да га нису обузели -

he said, "For me, these were the gifts of mindfulness."

рекао је: „За мене су ово били дарови свесног управљања умом.“

And I was so relieved to hear that he was OK.

Одахнула сам када сам чула да је био добро.

But really heartened to see that he had transformed his own attention.

Али ме је и охрабрило то што сам видела да је променио своју пажњу.

He went from having a really bad boss --

Прешао је пут од тога да је имао веома лошег шефа -

an attention system that nearly drove him off a bridge --

систем пажње који га је замало одвукао са моста -

to one that was an exquisite leader and guide,

до шефа који је био изузетан вођа и водич

and saved his life.

и који му је спасио живот.

So I want to actually end by sharing my call to action to all of you.

Желим да закључим тако што ћу поделити свој позив на акцију упућен свима вама.

And here it is.

И ево га.

Pay attention to your attention.

Обратите пажњу на своју пажњу.

Alright?

У реду?

Pay attention to your attention

Обратите пажњу на своју пажњу

and incorporate mindfulness training as part of your daily wellness toolkit,

и укључите вежбе свесног управљања умом у свој свакодневни програм заштите здравља

in order to tame your own wandering mind

да бисте припитомили своје лутајуће мисли

and to allow your attention to be a trusted guide in your own life.

и омогућили својој пажњи да постане ваш животни водич од поверења.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)