Barat Ali Batoor: My desperate journey with a human smuggler

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Mile Živković

I am a Hazara,

Ја сам Хазарејац,

and the homeland of my people is Afghanistan.

а домовина мојих људи је Авганистан.

Like hundreds of thousands of other Hazara kids,

Попут стотина хиљада друге хазарејске деце,

I was born in exile.

рођен сам у изгнанству.

The ongoing persecution and operation against the Hazaras

Стални прогон и операције против Хазара

forced my parents to leave Afghanistan.

натерали су моје родитеље да напусте Авганистан.

This persecution has had a long history going back to the late 1800s,

Ово прогонство има дугу историју почевши од касних 1800-их година

and the rule of King Abdur Rahman.

и владавине краља Абдура Рахмана.

He killed 63 percent of the Hazara population.

Он је убио 63 процената популације Хазарејаца.

He built minarets with their heads.

Градио је минарете са њиховим главама.

Many Hazaras were sold into slavery,

Многи Хазарејци продати су у ропство,

and many others fled the country for neighboring Iran and Pakistan.

а многи други су пребегли из земље у суседни Иран и Пакистан.

My parents also fled to Pakistan,

Моји родитељи су такође отишли у Пакистан

and settled in Quetta, where I was born.

и сместили се у Квети, где сам рођен.

After the September 11 attack on the Twin Towers,

Након напада на куле близнакиње 11. септембра,

I got a chance to go to Afghanistan

добио сам прилику да одем у Авганистан

for the first time, with foreign journalists.

по први пут са страним новинарима.

I was only 18, and I got a job working as an interpreter.

Имао сам само 18 година и почео сам да радим као преводилац.

After four years,

Након четири године,

I felt it was safe enough to move to Afghanistan permanently,

осетио сам да је довољно сигурно да се заувек преселим у Авганистан,

and I was working there as a documentary photographer,

а тамо сам радио као документарни фотограф

and I worked on many stories.

и радио сам на многим причама.

One of the most important stories that I did

Једна од најважнијих на којима сам радио

was the dancing boys of Afghanistan.

била је о авганистанским дечацима плесачима.

It is a tragic story about an appalling tradition.

То је трагична прича о језивој традицији.

It involves young kids dancing for warlords

Укључује дечицу која играју за војне заповеднике

and powerful men in the society.

и утицајне људе у друштву.

These boys are often abducted or bought from their poor parents,

Ови дечаци су често киднаповани или откупљени од сиромашних родитеља,

and they are put to work as sex slaves.

а затим радили као сексуални робови.

This is Shukur.

Ово је Шукур.

He was kidnapped from Kabul by a warlord.

Из Кабула га је киднаповао командант.

He was taken to another province,

Одведен је у другу провинцију,

where he was forced to work as a sex slave for the warlord and his friends.

где је присиљен да ради као сексуални роб за команданта и његове пријатеље.

When this story was published in the Washington Post,

Када је ова прича објављена у „Вашингтон посту”,

I started receiving death threats,

почео сам да добијам претње смрћу

and I was forced to leave Afghanistan,

и био сам принуђен да напустим Авганистан,

as my parents were.

као и моји родитељи некада.

Along with my family, I returned back to Quetta.

Заједно са породицом, вратио сам се у Кету.

The situation in Quetta had changed dramatically since I left in 2005.

Ситуација у Квети драстично се променила од како сам је напустио 2005. године.

Once a peaceful haven for the Hazaras,

Некадашње мирно уточиште за Хазарејце

it had now turned into the most dangerous city in Pakistan.

претворило се у најопаснији град у Пакистану.

Hazaras are confined into two small areas,

Хазарејци су подељени у две мале области

and they are marginalized socially, educationally, and financially.

и маргинализовани у друштвеном, образовном и финансијском смислу.

This is Nadir.

Ово је Надир.

I had known him since my childhood.

Познајем га од детињства.

He was injured when his van was ambushed by terrorists in Quetta.

Повређен је када је његов комби опкољен терористима из Квете.

He later died of his injuries.

Касније је подлегао повредама.

Around 1,600 Hazara members

Око 1600 припадника хазарејске националности

had been killed in various attacks,

убијено је у различитим нападима,

and around 3,000 of them were injured,

а око 3000 је повређено,

and many of them permanently disabled.

а многи од њих су трајно онеспособљени.

The attacks on the Hazara community would only get worse,

Напади на хазарејску заједницу само би могли да се погоршају,

so it was not surprising that many wanted to flee.

па није било изненађујуће да су многи желели да пребегну.

After Afghanistan, Iran, Pakistan,

После Авганистана, Ирана, Пакистана,

Australia is home to the fourth largest population of Hazaras in the world.

Аустралија је дом четвртој најбројнијој светској хазарејској популацији.

When it came time to leave Pakistan,

Када је дошло време за напуштање Пакистана,

Аустралија је деловала као очигледан избор.

Australia seemed the obvious choice.

Financially, only one of us could leave,

Финансијски, један од нас је могао отићи

and it was decided that I would go,

и одлучено је да ћу ја ићи,

in the hope that if I arrived at my destination safely,

уз наду да, ако стигнем на своју дестинацију безбедно,

I could work to get the rest of my family to join me later.

могу да радим на томе да ми се остатак породице придружи касније.

We all knew about the risks,

Сви смо били упознати са ризицима

and how terrifying the journey is,

и са тим колико је путовање страшно,

and I met many people who lost loved ones at sea.

а упознао сам много људи који су изгубили вољене на мору.

It was a desperate decision to take, to leave everything behind,

Била је то очајничка одлука коју треба донети -

оставити све иза себе,

and no one makes this decision easily.

а нико ту одлуку не доноси лако.

If I had been able to simply fly to Australia,

Да сам могао да једноставно одлетим за Аустралију,

it would have taken me less than 24 hours.

требало би ми мање од 24 сата,

But getting a visa was impossible.

али је добијање визе било немогуће.

My journey was much longer,

Моје путовање је трајало много дуже,

much more complicated,

било је много компликованије

and certainly more dangerous,

и засигурно опасније -

traveling to Thailand by air,

путовање до Тајланда ваздухом,

and then by road and boat to Malaysia and into Indonesia,

затим копном и чамцем до Малезије и у Индонезију,

paying people and smugglers all the way

плаћање људима и кријумчарима током целог пута

and spending a lot of time hiding

и провођење пуно времена у скривању

and a lot of time in fear of being caught.

и у страху да ћу бити ухваћен.

In Indonesia, I joined a group of seven asylum seekers.

У Индонезији сам се придружио групи од седморице азиланата.

We all shared a bedroom

Делили смо спаваћу собу

in a town outside of Jakarta called Bogor.

у граду ван Џакарте под именом Богор.

After spending a week in Bogor,

После недеље проведене у Богору,

three of my roommates left for the perilous journey,

тројица мојих цимера кренула су у опасно путовање

and we got the news two days later

и добили смо вести два дана касније

that a distressed boat sank in the sea en route to Christmas Island.

да је несрећни брод потонуо у море на путу за Божићно Острво.

We found out that our three roommates -- Nawroz, Jaffar and Shabbir --

Сазнали смо да су тројица наших цимера - Навроз, Џафар и Шабир -

were also among those.

такође били међу њима.

Only Jaffar was rescued.

Само је Џафар спашен.

Shabbir and Nawroz were never seen again.

Шабир и Навроз више нису виђени.

It made me think,

То ме је натерало да се замислим -

am I doing the right thing?

да ли радим праву ствар?

I concluded I really had no other choice but to go on.

Закључио сам да немам другог избора осим да наставим.

A few weeks later, we got the call from the people smuggler

Неколико недеља касније, позвао нас је кријумчар људи

to alert us that the boat is ready for us to commence our sea journey.

да нас обавести да је брод за нас спреман да започнемо наше путовање по мору.

Taken in the night towards the main vessel

Одведени у току ноћи према главном броду

on a motorboat,

на моторном чамцу,

we boarded an old fishing boat that was already overloaded.

укрцали смо се на стари рибарски чамац који је већ био пренатрпан.

There were 93 of us,

Било нас је деведесет троје

and we were all below deck.

и сви смо били испод палубе.

No one was allowed up on the top.

Никоме није било дозвољено да буде на врху.

We all paid 6,000 dollars each

Свако од нас је платио 6 000 долара

for this part of the trip.

за овај део путовања.

The first night and day went smoothly,

Прва ноћ и дан су глатко протекли,

but by the second night, the weather turned.

али се до почетка друге ноћи време променило.

Waves tossed the boat around, and the timbers groaned.

Таласи су бацакали чамац около, а дрво је шкрипало.

People below deck were crying, praying, recalling their loved ones.

Људи испод палубе су плакали, молили се, присећали се својих вољених.

They were screaming.

Вриштали су.

It was a terrible moment.

Био је то ужасан тренутак.

It was like a scene from doomsday,

Подсећало је на сцену из Судњег дана,

or maybe like one of those scenes from those Hollywood movies

или на једну од оних сцена из холивудских филмова

that shows that everything is breaking apart

које приказују да се све распада

and the world is just ending.

и да је дошао крај света.

It was happening to us for real.

Нама се то заиста дешавало.

We didn't have any hope.

Нисмо имали никакве наде.

Our boat was floating like a matchbox on the water

Наш брод је плутао као кутија шибица на води,

without any control.

без икакве контроле.

The waves were much higher than our boat,

Таласи су били много виши од нашег брода,

and the water poured in faster than the motor pumps could take it out.

а вода је улазила унутра много брже

него што су моторне пумпе могле да је избаце.

We all lost hope.

Сви смо изгубили наду.

We thought, this is the end.

Мислили смо да је то крај.

We were watching our deaths,

Гледали смо у своју смрт,

and I was documenting it.

а ја сам то бележио.

The captain told us

Капетан нам је рекао

that we are not going to make it,

да нећемо успети;

we have to turn back the boat.

морали смо да окренемо брод натраг.

We went on the deck

Отишли смо на палубу

and turned our torches on and off

и палили и гасили бакље

to attract the attention of any passing boat.

да бисмо привукли пажњу неког брода у пролазу.

We kept trying to attract their attention by waving our life jackets and whistling.

Наставили смо да им привлачимо пажњу махањем јакнама за спасавање и звиждуцима.

Eventually, we made it to a small island.

На крају смо некако стигли до малог острва.

Our boat crashing onto the rocks,

Наш брод се сударио са стенама.

I slipped into the water

Склизнуо сам у воду

and destroyed my camera, whatever I had documented.

и уништио свој фотоапарат, све што сам уснимио.

But luckily, the memory card survived.

Срећом, меморијска картица је преживела.

It was a thick forest.

Била је то густа шума.

We all split up into many groups as we argued over what to do next.

Сви смо се раздвојили у много група

и расправљали смо око тога шта треба следеће урадити.

We were all scared and confused.

Сви смо били уплашени и збуњени.

Then, after spending the night on the beach,

Затим , после проведене ноћи на плажи,

we found a jetty and coconuts.

нашли смо пристаниште и кокос.

We hailed a boat from a nearby resort,

Махнули смо броду из оближњег одмаралишта,

and then were quickly handed over to Indonesian water police.

а затим су нас убрзо предали индонежанској морској полицији.

At Serang Detention Center,

У казненом притвору у Серангу,

an immigration officer came and furtively strip-searched us.

имиграциони службеник је дошао и кришом нас све претресао до голе коже.

He took our mobile, my $300 cash,

Узео је наше мобилне, мојих 300 долара,

our shoes that we should not be able to escape,

наше ципеле да не бисмо могли да побегнемо,

but we kept watching the guards, checking their movements,

али смо наставили да посматрамо чуваре, пратећи њихове покрете

and around 4 a.m. when they sat around a fire,

и око 4 ујутру, док су седели око ватре,

we removed two glass layers from an outside facing window

отклонили смо два стаклена дела на прозору која су гледала према споља

and slipped through.

и провукли се кроз то.

We climbed a tree next to an outer wall that was topped with the shards of glass.

Попели смо се на дрво поред спољашњег зида који је био прекривен крхотинама стакла.

We put the pillow on that

Ставили смо јастук на то,

and wrapped our forearms with bedsheets

умотали подлактице постељином,

and climbed the wall,

прекочили зид

and we ran away with bare feet.

и побегли боси.

I was free,

Био сам слободан,

with an uncertain future,

са несигурном будућношћу,

no money.

без новца.

The only thing I had was the memory card with the pictures and footage.

Једина ствар коју сам имао била је меморијска картица

са сликама и снимцима.

When my documentary was aired on SBS Dateline,

Када је мој документарац емитован на СБС-овом „Дејтлајну”,

many of my friends came to know about my situation,

многи од мојих пријатеља чули су за моју ситуацију

and they tried to help me.

и покушали да ми помогну.

They did not allow me to take any other boat to risk my life.

Нису ми дозволили да више путујем бродом и ризикујем свој живот.

I also decided to stay in Indonesia and process my case through UNHCR,

Одлучио сам и да останем у Индонезији и предам свој случај

Високом комесаријату ОУН-а за избеглице,

but I was really afraid that I would end up in Indonesia

али сам се заиста плашио да ћу завршити у Индонезији,

for many years doing nothing and unable to work,

не радећи ништа, без могућности да радим пуно година,

like every other asylum seeker.

као и сваки други азилант.

But it had happened to be a little bit different with me.

Међутим, десило се да је са мном било мало другачије.

I was lucky.

Имао сам среће.

My contacts worked to expedite my case through UNHCR,

Моји контакти су радили на томе да убрзају мој случај кроз Комесаријат

and I got resettled in Australia in May 2013.

и пребачен сам у Аустралију маја 2013. године.

Not every asylum seeker is lucky like me.

Није сваки азилант те среће.

It is really difficult to live a life with an uncertain fate, in limbo.

Било је веома тешко живети са несигурном судбином, у лимбу.

The issue of asylum seekers in Australia

Питање азиланата у Аустралији

has been so extremely politicized

је изузетно политизовано,

that it has lost its human face.

толико да је изгубило људско лице.

The asylum seekers have been demonized and then presented to the people.

Азиланти се демонизују, а затим представљају људима.

I hope my story and the story of other Hazaras

Надам се да ће моја прича, као и прича других Хазарејаца

could shed some light to show the people

расветлити неке ствари и показати људима

how these people are suffering in their countries of origin,

како ови људи пате у земљама из којих потичу,

and how they suffer,

и како пате,

why they risk their lives to seek asylum.

зашто ризикују животе да би затражили азил.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)