Leslie T. Chang: The voices of China's workers

Translator: Joseph Geni Reviewer: Morton Bast

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Mile Živković

Hi. So I'd like to talk a little bit about the people

Здраво. Волела бих да мало говорим о људима

who make the things we use every day:

који праве ствари које користимо сваки дан:

our shoes, our handbags, our computers and cell phones.

ципеле, ташне, рачунаре и мобилне телефоне.

Now, this is a conversation that often calls up a lot of guilt.

Овај разговор често изазива много осећаја кривице.

Imagine the teenage farm girl who makes less than

Замислите тинејџерку са фарме која зарађује

a dollar an hour stitching your running shoes,

мање од долара на сат, штепајући ваше патике за трчање

or the young Chinese man who jumps off a rooftop

или младог Кинеза који скаче с крова

after working overtime assembling your iPad.

пошто је радио прековремено како би саставио ваш Ајпед.

We, the beneficiaries of globalization, seem to exploit

Ми, уживаоци глобализације, наизглед искоришћавамо

these victims with every purchase we make,

ове жртве сваком куповином,

and the injustice

а неправда

feels embedded in the products themselves.

као да је утиснута у саме производе.

After all, what's wrong with a world in which a worker

На крају крајева, шта није у реду са светом у коме

on an iPhone assembly line can't even afford to buy one?

радник који склапа Ајфон не може ни да га приушти?

It's taken for granted that Chinese factories are oppressive,

Узима се здраво за готово да су кинеске фабрике окрутне

and that it's our desire for cheap goods

и да их таквима чини

that makes them so.

наша жеља за јефтином робом.

So, this simple narrative equating Western demand

Ова једноставна прича, која изједначава западњачку потражњу

and Chinese suffering is appealing,

и кинеску патњу, је привлачна,

especially at a time when many of us already feel guilty

посебно у временима када већина нас осећа кривицу

about our impact on the world,

због утицаја који имамо на свет,

but it's also inaccurate and disrespectful.

али је и нетачна и без поштовања.

We must be peculiarly self-obsessed to imagine that we

Мора да смо чудно опседнути собом кад замишљамо

have the power to drive tens of millions of people

да можемо натерати десетине милиона људи

on the other side of the world to migrate and suffer

на другом крају света да мигрирају и пате

in such terrible ways.

у таквим ужасним условима.

In fact, China makes goods for markets all over the world,

У ствари, Кина производи за тржишта широм света,

including its own, thanks to a combination of factors:

укључујући и своје, захваљујући комбинацији фактора:

its low costs, its large and educated workforce,

ниским трошковима, великој и образованој радној снази

and a flexible manufacturing system

и флексибилном систему производње,

that responds quickly to market demands.

који брзо одговара на захтеве тржишта.

By focusing so much on ourselves and our gadgets,

Фокусирајући се толико на себе и наше справице,

we have rendered the individuals on the other end

особе на другом крају смо учинили невидљивим,

into invisibility, as tiny and interchangeable

малим и заменљивим

as the parts of a mobile phone.

као што су делови мобилног телефона.

Chinese workers are not forced into factories

Није наша жеља за Ајфонима

because of our insatiable desire for iPods.

та која тера кинеске раднике у фабрике.

They choose to leave their homes in order to earn money,

Они бирају да напусте своје домове да би зарадили новац,

to learn new skills, and to see the world.

научили нове вештине и видели свет.

In the ongoing debate about globalization, what's

У дебати о глобализацији

been missing is the voices of the workers themselves.

недостају гласови самих радника.

Here are a few.

Ево неколико њих.

Bao Yongxiu: "My mother tells me to come home

Бао Јунгсју: "Мајка ми говори да дођем кући и удам се,

and get married, but if I marry now, before I have fully

али ако се удам сада, пре него што се потпуно развијем,

developed myself, I can only marry an ordinary worker,

могу да се удам само за обичног радника,

so I'm not in a rush."

тако да не журим."

Chen Ying: "When I went home for the new year,

Чен Јинг: "Када сам отишла кући за Нову годину,

everyone said I had changed. They asked me,

сви су рекли да сам се променила. Питали су ме

what did you do that you have changed so much?

шта сам урадила да се толико променим.

I told them that I studied and worked hard. If you tell them

Рекла сам им да сам учила и напорно радила.

more, they won't understand anyway."

Више ионако не би разумели."

Wu Chunming: "Even if I make a lot of money,

Ву Чунминг: "Чак и ако зарадим много новца,

it won't satisfy me.

то ме неће задовољити.

Just to make money is not enough meaning in life."

Зарађивање новца ми није довољан смисао у животу."

Xiao Jin: "Now, after I get off work, I study English,

Сјао Лин: "Сада, кад изађем са посла, учим енглески,

because in the future, our customers won't

јер у будућности наши купци неће бити

be only Chinese, so we must learn more languages."

само Кинези, па морамо да научимо више језика."

All of these speakers, by the way, are young women,

Све ово су рекле младе жене,

18 or 19 years old.

које имају 18 или 19 година.

So I spent two years getting to know assembly line workers

Провела сам две године упознајући раднице у фабрикама

like these in the south China factory city called Dongguan.

као што је Донгуан фабрика на југу Кине.

Certain subjects came up over and over:

Одређене теме се понављају:

how much money they made,

колико зарађују,

what kind of husband they hoped to marry,

за каквог човека желе да се удају,

whether they should jump to another factory

да ли да пређу у другу фабрику

or stay where they were.

или остану где су.

Other subjects came up almost never, including

О неким темама скоро никада нису говориле, укључујући

living conditions that to me looked close to prison life:

услове живота, који су мени деловали као затворски:

10 or 15 workers in one room,

10 до 15 радница у једној просторији,

50 people sharing a single bathroom,

50 људи дели једно купатило,

days and nights ruled by the factory clock.

данима и ноћима управља радно време у фабрици.

Everyone they knew lived in similar circumstances,

Сви које они познају слично живе,

and it was still better than the dormitories and homes

а то је и даље боље од спаваоница и домова

of rural China.

у руралним деловима Кине.

The workers rarely spoke about the products they made,

Раднице су ретко говориле о производима које праве

and they often had great difficulty explaining

и често су са тешкоћама објашњавале

what exactly they did.

шта тачно раде.

When I asked Lu Qingmin,

Када сам питала Лу Ћингмин,

the young woman I got to know best,

младу жену коју сам најбоље упознала,

what exactly she did on the factory floor,

шта она тачно ради у фабрици,

she said something to me in Chinese that sounded like

рекла ми је нешто што је на кинеском звучало као

"qiu xi."

"ћу сји".

Only much later did I realize that she had been saying

Тек сам касније схватила да је говорила

"QC," or quality control.

"ку си" (QC) - контрола квалитета.

She couldn't even tell me what she did on the factory floor.

Није знала ни да ми каже шта ради у фабрици.

All she could do was parrot a garbled abbreviation

Знала је само да понавља нејасну скраћеницу

in a language she didn't even understand.

на језику који није чак ни разумела.

Karl Marx saw this as the tragedy of capitalism,

Карл Маркс је ово схватао као трагедију капитализма,

the alienation of the worker from the product of his labor.

отуђеност радника од производа.

Unlike, say, a traditional maker of shoes or cabinets,

За разлику од, рецимо, старог произвођача ципела или намештаја,

the worker in an industrial factory has no control,

радник на индустријској линији нема никакву контролу,

no pleasure, and no true satisfaction or understanding

уживање, истинско задовољство или разумевање

in her own work.

сопственог рада.

But like so many theories that Marx arrived at

Као и код многих теорија које је смислио

sitting in the reading room of the British Museum,

седећи у читаоници Британског музеја,

he got this one wrong.

Маркс је и код ове погрешио.

Just because a person spends her time

Само зато што нека особа проводи време

making a piece of something does not mean

правећи комад нечега, не значи

that she becomes that, a piece of something.

да она то и постаје - комад нечега.

What she does with the money she earns,

Важно је то шта она ради са новцем који заради,

what she learns in that place, and how it changes her,

шта научи на том месту

these are the things that matter.

и како је то мења.

What a factory makes is never the point, and

Поента није у производима те фабрике,

the workers could not care less who buys their products.

а радницима није стало ко купује њихове производе.

Journalistic coverage of Chinese factories,

С друге стране, новинарска извештавања

on the other hand, plays up this relationship

о кинеским фабрикама наглашавају ову везу

between the workers and the products they make.

између радника и производа које праве.

Many articles calculate: How long would it take

Многи чланци калкулишу: колико би радник требало да ради

for this worker to work in order to earn enough money

како би зарадио довољно новца

to buy what he's making?

да купи ту ствар коју прави?

For example, an entry-level-line assembly line worker

На пример, радник на најнижој позицији на траци

in China in an iPhone plant would have to shell out

у кинеској фабрици Ајфона, морао би да потроши

two and a half months' wages for an iPhone.

двоипомесечну плату на један Ајфон.

But how meaningful is this calculation, really?

Али колико заправо ова рачуница има смисла?

For example, I recently wrote an article

На пример, недавно сам написала чланак

in The New Yorker magazine,

за магазин "Њујоркер"

but I can't afford to buy an ad in it.

али не могу да платим оглас у том магазину.

But, who cares? I don't want an ad in The New Yorker,

Али кога брига? Не желим оглас у "Њујоркеру",

and most of these workers don't really want iPhones.

као што већина ових радника заправо не жели Ајфон.

Their calculations are different.

Њихова рачуница је другачија.

How long should I stay in this factory?

Колико дуго би требало да останем у овој фабрици?

How much money can I save?

Колико могу да уштедим?

How much will it take to buy an apartment or a car,

Колико ће ми бити потребно да купим стан или ауто,

to get married, or to put my child through school?

да се венчам или ишколујем дете?

The workers I got to know had a curiously abstract

Раднице које сам упознала имале су необично

relationship with the product of their labor.

апстрактну везу са производима свог рада.

About a year after I met Lu Qingmin, or Min,

Годину дана пошто сам упознала, Лу Ћингмин, или Мин,

she invited me home to her family village

она ме је позвала у родно село

for the Chinese New Year.

за кинеску Нову годину.

On the train home, she gave me a present:

У возу до куће ми је дала поклон:

a Coach brand change purse with brown leather trim.

ташницу марке "Coach", са кожним браон каишем.

I thanked her, assuming it was fake,

Захвалила сам јој, претпостављајући да је лажна,

like almost everything else for sale in Dongguan.

као скоро све што се продаје у Донгуану.

After we got home, Min gave her mother another present:

Кад смо стигле кући, и мајци је дала поклон:

a pink Dooney & Bourke handbag,

ружичасту ташну марке "Dooney & Bourke",

and a few nights later, her sister was showing off

а неколико ноћи касније, њена сестра се хвалила

a maroon LeSportsac shoulder bag.

бордо руксаком марке "LeSportsac".

Slowly it was dawning on me that these handbags

Полако сам укапирала да се ове ташне

were made by their factory,

производе у њиховој фабрици

and every single one of them was authentic.

и да је свака аутентична.

Min's sister said to her parents,

Минина сестра је родитељима рекла

"In America, this bag sells for 320 dollars."

да се таква ташна у Америци продаје за 320 долара.

Her parents, who are both farmers, looked on, speechless.

Њени родитељи, сељаци, остали су без текста.

"And that's not all -- Coach is coming out with a new line,

"И то није све - "Coach" избацује нову колекцију, 2191.

2191," she said. "One bag will sell for 6,000."

Једна ташна ће коштати 6000."

She paused and said, "I don't know if that's 6,000 yuan or

Застала је, па рекла: "Не знам да ли 6000 јуана

6,000 American dollars, but anyway, it's 6,000." (Laughter)

или 6000 америчких долара, али биће 6000." (Смех)

Min's sister's boyfriend, who had traveled home with her

Момак од Минине сестре, који је дошао кући са њом

for the new year, said,

за Нову годину, рекао је:

"It doesn't look like it's worth that much."

"Не изгледа као да толико вреди."

Min's sister turned to him and said, "Some people actually

Минина сестра му је рекла: "Неки људи се разумеју

understand these things. You don't understand shit."

у ове ствари. Ти немаш појма".

(Laughter) (Applause)

(Смех) (Аплауз)

In Min's world, the Coach bags had a curious currency.

У Минином свету, "Coach" ташне имају занимљиву вредност.

They weren't exactly worthless, but they were nothing

Нису потпуно безвредне, али не вреде ни близу

close to the actual value, because almost no one they knew

толико колико коштају, јер нико кога она зна

wanted to buy one, or knew how much it was worth.

није хтео да их купи или није знао колико вреде.

Once, when Min's older sister's friend got married,

Једном, кад се пријатељица Минине сестре удавала,

she brought a handbag along as a wedding present.

Мин је на поклон донела ташну.

Another time, after Min had already left

Другом приликом, кад је Мин већ напустила

the handbag factory, her younger sister came to visit,

фабрику ташни, њена млађа сестра је дошла у посету

bringing two Coach Signature handbags as gifts.

и донела две "Coach Signature" ташне на поклон.

I looked in the zippered pocket of one,

Погледала сам у џеп једне од њих

and I found a printed card in English, which read,

и пронашла цедуљу на енглеском:

"An American classic.

"Амерички класик.

In 1941, the burnished patina

1941. глатка површина

of an all-American baseball glove

једне америчке бејзбол рукавице

inspired the founder of Coach to create

испирисала је оснивача "Coach"-а да направи

a new collection of handbags from the same

нову колекцију ташни

luxuriously soft gloved-hand leather.

од исте луксузно меке коже за рукавице.

Six skilled leatherworkers crafted 12 Signature handbags

Шест вештих радника израдило је 12 торби модела "Signature",

with perfect proportions and a timeless flair.

савршених пропорција и вечног стила.

They were fresh, functional, and women everywhere

Биле су нове, функционалне и жене су их обожавале.

adored them. A new American classic was born."

Рођен је нови амерички класик."

I wonder what Karl Marx would have made of Min

Питам се шта би Карл Маркс мислио о Мин

and her sisters.

и њеним сестрама.

Their relationship with the product of their labor

Њихова веза са производом њиховог рада

was more complicated, surprising and funny

је компликованија, више изненађујућа и смешнија

than he could have imagined.

него што је он могао да замисли.

And yet, his view of the world persists, and our tendency

Ипак, његова визија света опстаје

to see the workers as faceless masses,

и наша тенденција да раднике видимо као безличне масе

to imagine that we can know what they're really thinking.

и да замишљамо да можемо да знамо како они заправо размишљају.

The first time I met Min, she had just turned 18

Када сам упознала Мин, тек је напунила 18

and quit her first job on the assembly line

и напустила свој први посао

of an electronics factory.

на траци у фабрици електронике.

Over the next two years, I watched as she switched jobs

Наредне две године, гледала сам како је мењала послове

five times, eventually landing a lucrative post

пет пута и на крају добила уносно место

in the purchasing department of a hardware factory.

у сектору за набавке фабрике алата.

Later, she married a fellow migrant worker,

Касније се удала за колегу радника,

moved with him to his village,

преселила се с њим у његово село,

gave birth to two daughters,

родила две ћерке

and saved enough money to buy a secondhand Buick

и уштедела довољно новца да купи полован Бјуик

for herself and an apartment for her parents.

себи и стан својим родитељима.

She recently returned to Dongguan on her own

Недавно се сама вратила у Донгуан

to take a job in a factory that makes construction cranes,

да ради у фабрици која прави грађевинске дизалице,

temporarily leaving her husband and children

привремено напустивши мужа и децу

back in the village.

који су остали у селу.

In a recent email to me, she explained,

У скором мејлу ми је објаснила:

"A person should have some ambition while she is young

"Особа би требало да има амбиције док је млада,

so that in old age she can look back on her life

како би у старости погледала свој живот

and feel that it was not lived to no purpose."

и осећала да није живљен узалуд."

Across China, there are 150 million workers like her,

Широм Кине има 150 милиона радника као што је она,

one third of them women, who have left their villages

трећину чине жене, који напуштају своја села

to work in the factories, the hotels, the restaurants

да би радили у фабрикама, хотелима, ресторанима

and the construction sites of the big cities.

и градилиштима великих градова.

Together, they make up the largest migration in history,

Заједно, они чине највећу миграцију у историји,

and it is globalization, this chain that begins

а глобализација, тај ланац који почиње у кинеским селима,

in a Chinese farming village

а завршава се

and ends with iPhones in our pockets and Nikes on our feet

са Ајфонима у нашим џеповима, Најки патикама на нашим ногама

and Coach handbags on our arms

и "Coach" ташнама у нашим рукама,

that has changed the way these millions of people

мења начин на који милиони ових људи

work and marry and live and think.

раде, венчавају се, живе и размишљају.

Very few of them would want to go back

Веома мало њих би желело

to the way things used to be.

да ствари буду какве су некад биле.

When I first went to Dongguan, I worried that

Када сам први пут ишла у Донгуан, бринула сам

it would be depressing to spend so much time with workers.

да ће бити депресивно провести толико времена са радницима.

I also worried that nothing would ever happen to them,

Такође сам бринула да им се ништа никад неће десити

or that they would have nothing to say to me.

или да неће имати ништа да ми кажу.

Instead, I found young women who were smart and funny

Уместо тога, нашла сам паметне и духовите младе жене,

and brave and generous.

храбре и великодушне.

By opening up their lives to me,

Пустивши ме у своје животе,

they taught me so much about factories

научиле су ме много тога о фабрикама,

and about China and about how to live in the world.

о Кини и о животу у свету.

This is the Coach purse that Min gave me

Ово је "Coach" ташница коју ми је Мин дала

on the train home to visit her family.

у возу кад смо путовале у посету њеној породици.

I keep it with me to remind me of the ties that tie me

Носим је са собом да би ме подсећала на ове везе које имам

to the young women I wrote about,

са девојкама о којима сам писала,

ties that are not economic but personal in nature,

које нису економске него личне,

measured not in money but in memories.

мере се сећањима, а не новцем.

This purse is also a reminder that the things that you imagine,

Она је и подсетник да су ствари које замишљате

sitting in your office or in the library,

седећи у канцеларији или библиотеци,

are not how you find them when you actually go out

уствари другачије

into the world.

кад изађете у свет.

Thank you. (Applause)

Хвала вам. (Аплауз)

(Applause)

(Аплауз)

Chris Anderson: Thank you, Leslie, that was an insight

Крис Андерсон: Хвала Вам, Лесли, то је увид

that a lot of us haven't had before.

који многи од нас нису раније имали.

But I'm curious. If you had a minute, say,

Занима ме, да имате минут

with Apple's head of manufacturing,

са, рецимо, директором производње у Еплу,

what would you say?

шта бисте рекли?

Leslie Chang: One minute?

Лесли Ченг: Минут?

CA: One minute. (Laughter)

КА: Минут. (Смех)

LC: You know, what really impressed me about the workers

ЛЧ: Знате, у вези са радницима ме је импресионирало

is how much they're self-motivated, self-driven,

то колико су само-мотивисани,

resourceful, and the thing that struck me,

сналажљиви и оно што је оставило утисак,

what they want most is education, to learn,

они највише желе образовање, да уче,

because most of them come from very poor backgrounds.

јер већина долази из веома сиромашних околности.

They usually left school when they were in 7th or 8th grade.

Углавном су напустили школу у 7. или 8. разреду.

Their parents are often illiterate,

Родитељи су им често неписмени,

and then they come to the city, and they, on their own,

а онда дођу у град и сами,

at night, during the weekends, they'll take a computer class,

ноћу, током викенда, похађају часове рачунара,

they'll take an English class, and learn

енглеског,

really, really rudimentary things, you know,

уче заиста основне ствари,

like how to type a document in Word,

на пример како да куцају документ у "Word"-у,

or how to say really simple things in English.

како да кажу једноставне речи на енглеском.

So, if you really want to help these workers,

Дакле, ако заиста желите да помогнете овим радницима,

start these small, very focused, very pragmatic classes

направите мале, фокусиране, прагматичне часове

in these schools, and what's going to happen is,

у тим школама и сви ваши радници

all your workers are going to move on,

ће отићи даље,

but hopefully they'll move on into higher jobs within Apple,

и то надамо се на више позиције у Еплу

and you can help their social mobility

и можете помоћи у њиховој друштвеној мобилности

and their self-improvement.

и личном унапређењу.

When you talk to workers, that's what they want.

Кад разговарате с њима, то је оно што желе.

They do not say, "I want better hot water in the showers.

Не кажу: "Желим бољу воду у тушевима.

I want a nicer room. I want a TV set."

Желим лепшу собу, телевизор."

I mean, it would be nice to have those things,

Мислим, било би лепо имати те ствари,

but that's not why they're in the city,

али они нису зато у граду,

and that's not what they care about.

није им до тога стало.

CA: Was there a sense from them of a narrative that

КА: Да ли сте имали утисак из њихове приче

things were kind of tough and bad, or was there a narrative

да су ствари тешке и лоше или је било речи

of some kind of level of growth, that things over time

о некаквом напретку,

were getting better?

да ствари временом постају боље?

LC: Oh definitely, definitely. I mean, you know,

ЛЧ: О, сигурно. Знате, било је

it was interesting, because I spent basically two years

занимљиво јер провела сам скоро 2 године

hanging out in this city, Dongguan,

у Донгуану

and over that time, you could see immense change

и током тог времена могла се видети велика промена

in every person's life: upward, downward, sideways,

у животу сваке особе: на све стране,

but generally upward.

али углавном на боље.

If you spend enough time, it's upward, and I met people

Ако проведете довољно времена, видите да је на боље,

who had moved to the city 10 years ago, and who are now

упознала сам неке који су ту већ 10 година

basically urban middle class people,

и сад су урбани припадници средње класе,

so the trajectory is definitely upward.

тако је путања сигурно на боље.

It's just hard to see when you're suddenly

Тешко је видети кад сте изненада

sucked into the city. It looks like everyone's poor and

увучени у град. Сви изгледају сиромашно

desperate, but that's not really how it is.

и очајно, али заправо није тако.

Certainly, the factory conditions are really tough,

Наравно, услови у фабрици су тешки,

and it's nothing you or I would want to do,

то није нешто што бисмо ви или ја волели да радимо,

but from their perspective, where they're coming from

али из њихове перспективе, много је горе

is much worse, and where they're going

тамо одакле долазе, а надамо се боље

is hopefully much better, and I just wanted to give

тамо куда иду и желела сам да дам контекст

that context of what's going on in their minds,

томе како они размишљају,

not what necessarily is going on in yours.

а не како ми размишљамо.

CA: Thanks so much for your talk.

КА: Хвала Вам много за овај говор.

Thank you very much. (Applause)

Много хвала. (Аплауз)