Vincent Cochetel: I was held hostage for 317 days. Here's what I thought about…

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

I cannot forget them.

Не могу да их заборавим.

Their names were Aslan, Alik, Andrei,

Звали су се Аслан, Алик, Андреј,

Fernanda, Fred, Galina, Gunnhild,

Фернанда, Фред, Галина, Гунилд,

Hans, Ingeborg, Matti, Natalya,

Ханс, Ингеборг, Мати, Наталија,

Nancy, Sheryl, Usman, Zarema,

Нанси, Шерил, Усман, Зарема,

and the list is longer.

а листа је још дужа.

For many, their existence, their humanity,

За многе су се њихово постојање, њихова хуманост

has been reduced to statistics,

свели на статистику,

coldly recorded as "security incidents."

хладно забележени као „безбедносни инциденти”.

For me, they were colleagues

За мене, они су били колеге

belonging to that community of humanitarian aid workers

које су припадале заједници хуманитарних радника

that tried to bring a bit of comfort

која је покушавала да утеши

to the victims of the wars in Chechnya in the '90s.

жртве рата у Чеченији деведесетих година.

They were nurses, logisticians, shelter experts,

Припадали су медицинским сестрама, логистичарима, стручњацима за склоништа,

paralegals, interpreters.

правницима, преводиоцима,

And for this service, they were murdered,

а због те своје службе су убијени,

њихове породице су разорене,

their families torn apart,

and their story largely forgotten.

а њихове приче махом заборављене.

No one was ever sentenced for these crimes.

Нико никада није осуђен за ове злочине.

I cannot forget them.

Не могу да их заборавим.

They live in me somehow,

Некако живе у мени,

their memories giving me meaning every day.

а успомене на њих дају ми сврху сваког дана.

But they are also haunting the dark street of my mind.

Међутим, они запоседају и мрачну улицу мога ума.

As humanitarian aid workers,

Као хуманитарни радници,

they made the choice to be at the side of the victim,

одабрали су да буду на страни жртве,

to provide some assistance, some comfort, some protection,

да обезбеђују помоћ, утеху, заштиту,

but when they needed protection themselves,

али када је њима требала заштита,

it wasn't there.

није је било.

When you see the headlines of your newspaper these days

Када видите наслове у својим новинама ових дана

with the war in Iraq or in Syria --

са ратом у Ираку или у Сирији -

aid worker abducted, hostage executed --

киднапован хуманитарни радник, талац погубљен -

but who were they?

ко су они били?

Why were they there?

Зашто су били тамо?

What motivated them?

Шта их је мотивисало?

How did we become so indifferent to these crimes?

Како смо постали тако равнодушни према овим злочинима?

This is why I am here today with you.

Због овога сам данас овде са вама.

We need to find better ways to remember them.

Треба да нађемо боље начине да их запамтимо.

We also need to explain the key values to which they dedicated their lives.

Треба и да објаснимо кључне вредности којима су посветили свој живот.

We also need to demand justice.

Треба и да захтевамо правду.

When in '96 I was sent

Када сам ’96. године послат

by the United Nations High Commissioner for Refugees to the North Caucasus,

од стране високог комесара за избеглице Уједињених Нација на северни Кавказ,

I knew some of the risks.

знао сам за неке од ризика.

Five colleagues had been killed,

Петоро колега је убијено,

three had been seriously injured,

троје је било озбиљно рањено,

seven had already been taken hostage.

седморо је већ киднаповано.

So we were careful.

Тако, били смо опрезни.

We were using armored vehicles, decoy cars,

Користили смо оклопна возила, возила мамце,

changing patterns of travel, changing homes,

мењали обрасце путовања, мењали боравишта –

all sorts of security measures.

све врсте безбедносних мера.

Yet on a cold winter night of January '98, it was my turn.

Ипак, једне хладне зимске вечери јануара '98. године, дошао је мој ред.

When I entered my flat in Vladikavkaz with a guard,

Када сам ушао у свој стан у Владикавказу са чуваром,

we were surrounded by armed men.

опколили су нас наоружани људи.

They took the guard, they put him on the floor,

Напали су чувара, бацили га на под,

they beat him up in front of me,

испребијали су га испред мене,

tied him, dragged him away.

везали га, одвукли.

I was handcuffed, blindfolded, and forced to kneel,

Мени су ставили лисице, повез, и натерали ме да клечим,

as the silencer of a gun pressed against my neck.

док је пригушивач пиштоља био на мом врату.

When it happens to you,

Када вам се тако нешто деси,

there is no time for thinking, no time for praying.

нема времена за размишљање, нема времена за молитву.

Мој мозак је радио аутоматски,

My brain went on automatic,

rewinding quickly the life I'd just left behind.

брзо премотавајући живот који сам оставио иза себе.

It took me long minutes to figure out

Требало ми је неколико дугих минута да схватим

that those masked men there were not there to kill me,

да ти маскирани људи нису ту да би ме убили,

већ да је неко, негде, издао наређење за моју отмицу.

but that someone, somewhere, had ordered my kidnapping.

Then a process of dehumanization started that day.

Онда је процес дехуманизације започео тог дана.

I was no more than just a commodity.

Нисам био ништа више од обичне робе.

I normally don't talk about this,

Обично не причам о овоме,

али желим да мало поделим са вама неке од ових 317 дана заробљеништва.

but I'd like to share a bit with you some of those 317 days of captivity.

I was kept in an underground cellar,

Држали су ме у подземној ћелији,

total darkness,

у потпуној тами,

for 23 hours and 45 minutes every day,

током 23 часа и 45 минута свакодневно,

and then the guards would come, normally two.

а затим су чувари долазили, обично двојица.

They would bring a big piece of bread,

Доносили су парче хлеба,

a bowl of soup, and a candle.

тањир супе и свећу.

That candle would burn for 15 minutes,

Та свећа би горела 15 минута,

15 minutes of precious light,

15 минута драгоценог светла,

and then they would take it away, and I returned to darkness.

а затим би је однели, а ја бих се вратио тами.

I was chained by a metal cable to my bed.

Био сам везан металним каблом за кревет.

I could do only four small steps.

Могао сам да начиним само четири мала корака.

I always dreamt of the fifth one.

Стално сам сањао о петом.

And no TV, no radio, no newspaper, no one to talk to.

Није било ТВ-а, радија, новина, никога са ким бих причао.

I had no towel, no soap, no toilet paper,

Нисам имао пешкир, сапун, тоалет папир;

just two metal buckets open, one for water, for one waste.

само две металне кофе, отворене - једну за воду, другу за отпад.

Can you imagine that mock execution can be a pastime for guards

Можете ли да замислите да имитација погубљења

може да буде разбибрига за чуваре

when they are sadistic or when they are just bored or drunk?

када су садистички расположени,

или им је једноставно досадно или су пијани?

We are breaking my nerves very slowly.

Сламају ме веома полако.

Isolation and darkness are particularly difficult to describe.

Изолација и тама посебно су тешке за описивање.

How do you describe nothing?

Како описујете ништа?

There are no words for the depths of loneliness I reached

Не постоје речи за дубине усамљености до које сам стигао

in that very thin border between sanity and madness.

на тој танкој граничној линији између разума и лудила.

In the darkness, sometimes I played imaginary games of checkers.

У тами, понекад бих играо замишљену игру дама.

I would start with the black,

Започео бих црном фигуром,

play with the white,

играо белом,

back to the black trying to trick the other side.

натраг на црну, покушавајући да преварим другу страну.

I don't play checkers anymore.

Не играм више игру дама.

I was tormented by the thoughts of my family and my colleague, the guard, Edik.

Мучиле су ме мисли о породици и колеги, чувару Едику.

I didn't know what had happened to him.

Нисам знао шта се десило са њим.

I was trying not to think,

Покушавао сам да не размишљам.

I tried to fill up my time

Покушавао сам да испуним време

by doing all sorts of physical exercise on the spot.

бављењем физичким вежбама на лицу места.

I tried to pray, I tried all sorts of memorization games.

Покушавао сам да се молим, покушавао сам различите игре памћења.

But darkness also creates images and thoughts that are not normal.

Међутим, тама ствара слике и мисли које нису нормалне.

One part of your brain wants you to resist, to shout, to cry,

Један део мозга жели да се одупрете, да вичете, да плачете,

and the other part of the brain orders you to shut up

а други део мозга наређује вам да ућутите

and just go through it.

и једноставно прођете кроз то.

It's a constant internal debate; there is no one to arbitrate.

То је стална унутрашња расправа; нема никога да пресуди.

Once a guard came to me, very aggressively, and he told me,

Једном је чувар дошао до мене, веома агресивно, и рекао ми:

"Today you're going to kneel and beg for your food."

„Данас ћеш клечати и молити за своју храну.”

I wasn't in a good mood, so I insulted him.

Нисам био расположен, па сам га увредио.

I insulted his mother, I insulted his ancestors.

Опсовао сам му мајку, претке.

The consequence was moderate: he threw the food into my waste.

Последица је била блага - бацио је храну у мој отпад.

The day after he came back with the same demand.

Сутрадан се вратио са истим захтевом.

He got the same answer,

Добио је исти одговор,

which had the same consequence.

који је имао исто за последицу.

Four days later, the body was full of pain.

Четири дана касније, тело је пуно бола.

I didn't know hunger hurt so much when you have so little.

Нисам знао да глад може болети толико када имате тако мало.

So when the guards came down,

Тако, када су чувари сишли,

I knelt.

клекнуо сам.

I begged for my food.

Молио сам за храну.

Submission was the only way for me to make it to another candle.

Предаја је била мој једини начин да преживим до следеће свеће.

After my kidnapping,

После моје отмице,

I was transferred from North Ossetia to Chechnya,

пребачен сам из северне Осетије у Чеченију,

three days of slow travel in the trunks of different cars,

три дана спорог путовања у пртљажницима различитих аутомобила,

and upon arrival, I was interrogated

а по доласку, испитивао ме је

for 11 days by a guy called Ruslan.

током 11 дана момак под именом Руслан.

The routine was always the same:

Рутина је увек била иста.

a bit more light, 45 minutes.

Нешто више светла; 45 минута.

He would come down to the cellar,

Сишао би у подрум,

he would ask the guards to tie me on the chair,

затражио од чувара да ме вежу за столицу,

а затим би пустио гласно музику.

and he would turn on the music loud.

And then he would yell questions.

Затим би почео да извикује питања.

He would scream. He would beat me.

Вриштао би. Тукао би ме.

I'll spare you the details.

Поштедећу вас детаља.

There are many questions I could not understand,

Било је пуно питања која нисам разумео,

and there are some questions I did not want to understand.

али било је и оних која нисам желео да разумем.

The length of the interrogation was the duration of the tape:

Дужина испитивања била је једнака дужини трајања касете -

15 songs, 45 minutes.

15 песама, 45 минута.

I would always long for the last song.

Увек бих чезнуо за последњом песмом.

On one day, one night in that cellar, I don't know what it was,

Једнога дана, једне ноћи у подруму, не знам шта је то било,

I heard a child crying above my head,

чуо сам да дете плаче изнад моје главе,

a boy, maybe two or three years old.

дечак, стар можда две или три године.

Footsteps, confusion, people running.

Кораци, забуна, људи трче.

So when Ruslan came the day after,

Када је Руслан дошао дан после тога,

before he put the first question to me,

пре него што ми је поставио прво питање,

I asked him, "How is your son today? Is he feeling better?"

питао сам га: „Како ти је син данас? Да ли се осећа боље?”

Ruslan was taken by surprise.

Руслан је био изненађен.

He was furious that the guards may have leaked some details

Био је бесан што су чувари допустили да се начују неки детаљи

about his private life.

о његовом приватном животу.

I kept talking about NGOs supplying medicines to local clinics

Наставио сам да причам о НВО-има који набављају лекове за локалне клинике

that may help his son to get better.

које могу помоћи његовом сину да се боље осећа.

And we talked about education, we talked about families.

Причали смо о образовању, причали смо о породицама.

He talked to me about his children.

Причао ми је о својој деци.

I talked to him about my daughters.

Причао сам му о својим ћеркама.

And then he'd talk about guns, about cars, about women,

Затим је причао о оружју, колима, женама,

and I had to talk about guns, about cars, about women.

и морао сам да причам о оружју, колима, женама.

And we talked until the last song on the tape.

Причали смо до последње песме на касети.

Ruslan was the most brutal man I ever met.

Руслан је био најбруталнији човек ког сам икада упознао.

He did not touch me anymore.

Није ме више дотакао.

He did not ask any other questions.

Није ми више постављао никаква питања.

I was no longer just a commodity.

Нисам више био роба.

Two days after, I was transferred to another place.

После два дана, пребачен сам на друго место.

There, a guard came to me, very close -- it was quite unusual --

Тамо ми је пришао чувар - веома близу - прилично неуобичајено -

and he said with a very soft voice, he said,

и веома благим гласом рекао:

"I'd like to thank you

„Хтео бих да ти се захвалим

for the assistance your organization provided my family

за помоћ коју је твоја организација обезбедила за моју породицу

when we were displaced in nearby Dagestan."

када смо пребегли близу Дагестана.”

What could I possibly reply?

Шта сам уопште могао да одговорим?

It was so painful. It was like a blade in the belly.

Било ми је толико болно. Као нож заривен у стомак.

It took me weeks of internal thinking to try to reconcile

Требале су ми недеље размишљања да разумем

the good reasons we had to assist that family

добре разлоге које смо имали да помогнемо тој породици

and the soldier of fortune he became.

и плаћенику који је постао.

He was young, he was shy.

Био је млад, стидљив.

I never saw his face.

Никада му нисам видео лице.

He probably meant well.

Вероватно није мислио ништа лоше,

But in those 15 seconds,

али у ових 15 секунди

he made me question everything we did,

натерао ме је да доведем у питање све што смо радили,

all the sacrifices.

све жртве.

He made me think also how they see us.

Натерао ме је размишљам и о томе како нас виде.

Until then, I had assumed that they know why we are there

До тада сам претпостављао да су знали зашто смо овде

and what we are doing.

и шта радимо.

One cannot assume this.

Ово се не може претпостављати.

Well, explaining why we do this is not that easy,

Па, објашњење зашто ово радимо није лако,

even to our closest relatives.

чак и када објашњавамо најближим рођацима.

Нисмо савршени, нисмо супериорни,

We are not perfect, we are not superior,

we are not the world's fire brigade,

нисмо најбоља светска ватрогасна служба,

we are not superheroes,

нисмо суперхероји,

we don't stop wars,

не заустављамо ратове,

we know that humanitarian response is not a substitute for political solution.

знамо да хуманитарна акција није замена за политичка решења.

Yet we do this because one life matters.

Ипак, радимо ово зато што је сваки живот важан.

Sometimes that's the only difference you make --

Некада је то једина ствар коју промените –

one individual, one family, a small group of individuals --

појединац, једна породица, мала група појединаца -

and it matters.

и то нешто значи.

When you have a tsunami, an earthquake or a typhoon,

Када се деси цунами, земљотрес или тајфун,

you see teams of rescuers coming from all over the world,

видите тимове за спашавање који долазе са различитих страна света,

searching for survivors for weeks.

тражећи преживеле недељама.

Зашто? Нико то не преиспитује.

Why? Nobody questions this.

Every life matters,

Сваки живот је важан

or every life should matter.

или сваки живот би требало да је важан.

This is the same for us when we help refugees,

Ово је исто за нас када помажемо избеглицама,

people displaced within their country by conflict, or stateless persons,

интерно расељеним лицима због сукоба, или особама без држављанства.

I know many people,

Знам многе људе који се,

when they are confronted by overwhelming suffering,

када се сусретну са превеликом патњом,

they feel powerless and they stop there.

осете беспомоћно и стану код тога.

It's a pity, because there are so many ways people can help.

То је штета зато што постоји толико много начина за пружање помоћи.

Ми не стајемо код тог осећаја.

We don't stop with that feeling.

Покушавамо да урадимо било шта да бисмо обезбедили неку помоћ,

We try to do whatever we can to provide some assistance,

some protection, some comfort.

заштиту, утеху.

We have to.

Морамо.

We can't do otherwise.

Не можемо другачије.

It's what makes us feel, I don't know, simply human.

То је оно што нас чини, не знам, једноставно људима.

That's a picture of me the day of my release.

Ово је моја слика на дан мог ослобађања.

Months after my release, I met the then-French prime minister.

Месецима након ослобађања,

срео сам се са тадашњим француским премијером.

The second thing he told me:

Друга ствар коју ми је рекао је:

"You were totally irresponsible to go to the North Caucasus.

„Твој одлазак на северни Кавказ био је потпуно неодговорно понашање.

You don't know how many problems you've created for us."

Не знаш колико си нам проблема створио.”

It was a short meeting.

Био је то кратак састанак.

(Laughter)

(Смех)

I think helping people in danger is responsible.

Мислим да је помагање људима који су у опасности одговорно понашање.

In that war, that nobody seriously wanted to stop,

У том рату, који нико озбиљно није желео да заустави,

and we have many of these today,

а постоји много таквих данас,

bringing some assistance to people in need and a bit of protection

пружање неке помоћи угроженим људима и нешто заштите

was not just an act of humanity,

није био само хумани чин;

it was making a real difference for the people.

заиста је значило људима.

Why could he not understand this?

Зашто то није могао да разуме?

We have a responsibility to try.

Имамо одговорност да покушамо.

You've heard about that concept: Responsibility to Protect.

Чули сте за тај концепт – одговорност да заштитите.

Outcomes may depend on various parameters.

Резултати могу зависити од различитих параметара.

We may even fail, but there is worse than failing --

Можемо чак и да не успемо, али постоји и нешто горе од неуспеха -

it's not even trying when we can.

да не покушамо иако можемо.

Well, if you are met this way, if you sign up for this sort of job,

Па, ако се нађете у томе, ако се пријавите за овакву врсту посла,

your life is going to be full of joy and sadness,

ваш живот ће бити пун радости и туге

because there are a lot of people we cannot help,

зато што постоји много људи којима не можемо помоћи,

a lot of people we cannot protect, a lot of people we did not save.

које не можемо заштитити, које нисмо спасили.

I call them my ghost,

Зовем их својим духовима,

and by having witnessed their suffering from close,

а кроз блиско сведочење о њиховој патњи,

you take a bit of that suffering on yourself.

преузимате делић те патње на себе.

Many young humanitarian workers

Многи млади хуманитарни радници

go through their first experience with a lot of bitterness.

пролазе кроз своје прво искуство са пуно горчине.

They are thrown into situations where they are witness,

Бачени су у ситуацију у којој су сведоци,

but they are powerless to bring any change.

али су немоћни да донесу било какву промену.

They have to learn to accept it

Морају да науче да је прихвате

and gradually turn this into positive energy.

и постепено претворе ово у позитивну енергију.

It's difficult.

То је тешко.

Many don't succeed,

Многи не успеју у томе,

but for those who do, there is no other job like this.

али за оне којима ово успе, не постоји ниједан други посао сличан овоме.

You can see the difference you make every day.

Можете да видите разлику коју доносите свакодневно.

Humanitarian aid workers know the risk they are taking

Хуманитарни радници знају за ризик који преузимају

in conflict areas or in post-conflict environments,

на подручјима сукоба или постконфликтним подручјима,

yet our life, our job, is becoming increasingly life-threatening,

а ипак, наш живот, посао постаје повећана животна претња,

and the sanctity of our life is fading.

а наши животи као светиња бледе.

Do you know that since the millennium,

Знате ли да се од почетка миленијума

the number of attacks on humanitarian aid workers has tripled?

утростручио број напада на хуманитарне раднике?

2013 broke new records:

Постигнут је нови рекорд 2013. године:

155 colleagues killed,

155 колега је убијено,

171 seriously wounded,

171 озбиљно повређено,

134 abducted.

134 отето.

So many broken lives.

Толико много разорених живота.

Until the beginning of the civil war in Somalia in the late '80s,

До почетка грађанског рата у Сомалији касних осамдесетих,

humanitarian aid workers were sometimes victims

хуманитарни радници су понекада били жртве

of what we call collateral damages,

онога што називамо колатералном штетом,

but by and large we were not the target of these attacks.

али у већини случајева нису били мета ових напада.

This has changed.

Ово се променило.

Look at this picture.

Погледајте ову слику.

Baghdad, August 2003:

Багдад, августа 2003. године:

24 colleagues were killed.

24 колега је убијено.

Gone are the days when a U.N. blue flag or a Red Cross

Прошли су дани када би нас плава застава УН-а или Црвеног крста

would automatically protect us.

аутоматски заштитиле.

Criminal groups and some political groups

Криминалне групе и неке политичке групе

have cross-fertilized over the last 20 years,

надоградиле су се са свих страна у протеклих 20 година,

and they've created these sort of hybrids

и створиле су овакве хибриде

са којима немамо начин остваривања комуникације.

with whom we have no way of communicating.

Humanitarian principles are tested, questioned, and often ignored,

Хуманитарни принципи су тестирани, довођени у питање и често игнорисани,

but perhaps more importantly, we have abandoned the search for justice.

али оно што је можда још важније – напустили смо потрагу за правдом.

There seems to be no consequence whatsoever

Чини се да не постоје никакве последице

for attacks against humanitarian aid workers.

за нападе на хуманитарне раднике.

After my release, I was told not to seek any form of justice.

После мог ослобађања, речено ми је да не тражим никакав облик правде.

It won't do you any good, that's what I was told.

Никакво добро то неће донети; тако ми је речено.

Plus, you're going to put in danger the life of other colleagues.

Уз то, довешћеш у опасност животе својих колега.

It took me years to see the sentencing

Требало је да прођу године да бих видео

of three people associated with my kidnapping,

да је троје људи повезаних са мојом отмицом осуђено,

but this was the exception.

али је ово био изузетак.

There was no justice for any of the humanitarian aid workers

Није било правде за било ког хуманитарног радника

killed or abducted in Chechnya between '95 and '99,

убијеног или отетог у Чеченији између '95. и '99. године,

and it's the same all over the world.

а исто се дешава широм света.

This is unacceptable.

Ово је неприхватљиво.

This is inexcusable.

Не постоји изговор за то.

Attacks on humanitarian aid workers are war crimes in international law.

Напади на хуманитарне раднике су ратни злочини у интернационалном праву.

Those crimes should not go unpunished.

Ови злочини не смеју проћи некажњено.

We must end this cycle of impunity.

Морамо да станемо на крај овом циклусу некажњавања.

We must consider that those attacks against humanitarian aid workers

Морамо да сматрамо да су напади на хуманитарне раднике

are attacks against humanity itself.

напади на само човечанство.

That makes me furious.

То ме чини ужасно бесним.

I know I'm very lucky compared to the refugees I work for.

Знам да имам много среће у поређењу са избеглицама у чијем интересу радим.

I don't know what it is to have seen my whole town destroyed.

Не знам како је видети да је читав мој град уништен.

I don't know what it is to have seen my relatives shot in front of me.

Не знам како је видети да су моји рођаци убијени испред мене.

I don't know what it is to lose the protection of my country.

Не знам како је изгубити заштиту сопствене земље.

I also know that I'm very lucky compared to other hostages.

Знам и да имам пуно среће у поређењу са другим таоцима.

Four days before my eventful release, four hostages were beheaded

Четири дана пре мог коначног ослобађања, четворо талаца је обезглављено

a few miles away from where I was kept in captivity.

на неколико километара удаљености од места где сам држан у заробљеништву.

Why them?

Зашто баш они?

Why am I here today?

Зашто сам ја овде данас?

No easy answer.

Нема једноставног одговора.

I was received with a lot of support that I got from my relatives,

Примљен сам уз пуно подршке коју сам добио од својих рођака,

from colleagues, from friends, from people I didn't know.

колега, пријатеља, људи које нисам знао.

They have helped me over the years to come out of the darkness.

Помогли су ми током година да изађем из таме.

Not everyone was treated with the same attention.

Не уживају сви исту пажњу.

How many of my colleagues, after a traumatic incident,

Колико је мојих колега после трауматичног инцидента

took their own life?

одузело сопствени живот?

I can count nine that I knew personally.

Могу да избројим девет које сам лично познавао.

How many of my colleagues went through a difficult divorce

Колико је мојих колега прошло кроз тежак развод

after a traumatic experience

после трауматичног искуства

because they could not explain anything anymore to their spouse?

јер нису ништа више могли да објасне свом супружнику?

I've lost that count.

То сам престао да бројим.

There is a price for this type of life.

Постоји цена за ову врсту живота.

In Russia, all war monuments have this beautiful inscription at the top.

У Русији, сви ратни споменици имају овај дивни натпис на врху.

It says, (In Russian)

Он каже (на руском):

"No one is forgotten, nothing is forgotten."

„Нико није заборављен, ништа није заборављено.”

I do not forget my lost colleagues.

Не заборављам своје изгубљене колеге.

I cannot forget anything.

Ништа не могу да заборавим.

I call on you to remember their dedication

Позивам вас да запамтите њихову посвећеност

and demand that humanitarian aid workers around the world

и захтевате да хуманитарни радници широм света буду боље заштићени.

be better protected.

We should not let that light of hope they have brought to be switched off.

Не треба да пустимо да се светло наде које су донели угаси.

After my ordeal, a lot of colleagues asked me, "But why do you continue?

После мог тешког искуства, много ме је колега питало:

„Зашто настављаш? Зашто радиш овај посао?

Why do you do this sort of job?

Why do you have to go back to it?"

Зашто мораш да му се вратиш?”

My answer was very simple:

Мој одговор је био врло једноставан:

If I had quit,

„Да сам одустао,

that would have meant my kidnapper had won.

то би значило да су моји киднапери победили.

They would have taken my soul

Узели би ми душу

and my humanity.

и хуманост.”

Thank you.

Хвала вам.

(Аплауз)

(Applause)