The fascinating history of cemeteries - Keith Eggener

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

Spindly trees,

Танко и високо дрвеће,

rusted gates,

зарђале капије,

crumbling stone,

трошни камен,

a solitary mourner—

усамљени ожалошћени -

these things come to mind when we think of cemeteries.

ово су ствари које нам падају на памет када помислимо на гробља.

But not so long ago,

Али не тако давно,

many burial grounds were lively places,

многа места за покоп била су жива,

with blooming gardens and crowds of people

са баштама у цвату и гомилама људи

strolling among the headstones.

који су шетали поред надгробних споменика.

How did our cemeteries become what they are today?

Како су наша гробља постала оно што су данас?

Some have been around for centuries,

Нека постоје вековима,

like the world’s largest, Wadi al-Salaam,

као што је највеће гробље на свету, Вади ал-Салаам,

where more than five million people are buried.

на ком је покопано више од пет милиона људи.

But most of the places we’d recognize as cemeteries are much younger.

Али већина места која препознајемо као гробља су много млађа.

In fact, for much of human history,

Заправо, током већег дела људске историје,

we didn’t bury our dead at all.

мртве уопште нисмо сахрањивали.

Our ancient ancestors had many other ways of parting with the dead loved ones.

Наши давни преци су се на различите начине опраштали од својих вољених покојника.

Some were left in caves,

Неке су остављали у пећинама,

others in trees

друге на дрвећу

or on mountaintops.

или на врховима планина.

Still others were sunk in lakes,

Неке су потапали у језера,

put out to sea,

одлагали у мора,

ritually cannibalized,

ритуално канибализовали

or cremated.

или кремирали.

All of these practices,

Сви ови обичаји,

though some may seem strange today,

иако неки можда делују чудно данас,

were ways of venerating the dead.

били су начини да се ода почаст покојницима.

By contrast, the first known burials

Супротно томе, прве познате сахране

about 120,000 years ago

пре око 120 000 година,

were likely reserved for transgressors,

вероватно су биле резервисане за преступнике

excluding them from the usual rites

и искључивале су их из уобичајених обреда

intended to honor the dead.

са наменом да испоштују покојне.

But the first burials revealed some advantages over other practices:

Али прве сахране су откриле и неке предности у односу на друге праксе:

they protected bodies from scavengers and the elements,

штитиле су тела од стрвождера и елемената,

while shielding loved ones from the sight of decay.

при чему су истовремено штитиле вољене од призора распадања.

These benefits may have shifted ancient people’s thinking

Ове добробити су можда промениле смер размишљања људи из прошлости

toward graves designed to honor the dead,

ка гробовима осмишљеним тако да исказују поштовање покојницима,

and burial became more common.

а сахране су постале уобичајене.

Sometimes, these graves contained practical or ritual objects,

Некада су ови гробови садржали практичне или ритуалне предмете,

suggesting belief in an afterlife

наговештавајући веровање у загробни живот

у ком би покојницима била потребна таква оруђа.

Communal burials first appeared in North Africa and West Asia

Јавни покопи су се први пут појавили у Северној Африци и Западној Азији

around 10 to 15,000 years ago,

пре око 10 до 15 000 година,

around the same time as the first permanent settlements in these areas.

отприлике у исто време као и сталне насеобине у овим подручјима.

These burial grounds created permanent places to commemorate the dead.

Ова гробља су постала стална места за одавање почасти мртвима.

The nomadic Scythians littered the steppes

Номадски Скити су затрпали степе

with grave mounds known as kurgans.

хумкама познатим под именом кургани.

The Etruscans built expansive necropoles,

Етрурци су градили скупе некрополе,

their grid-patterned streets lined with tombs.

оивичавајући гробовима своје улице налик на мрежу.

In Rome, subterranean catacombs housed

У Риму су се у подземним катакомбама чувале

both cremation urns and intact remains.

кремационе урне и нетакнути посмртни остаци.

The word cemetery, or “sleeping chamber,”

Реч „гробље“ или „одаја за спавање“

was first used by ancient Greeks,

први пут су искористили древни Грци,

who built tombs in graveyards

који су правили споменике на гробљима

at the edges of their cities.

на обронцима својих градова.

In medieval European cities,

У средњовековним европским градовима,

Christian churchyards provided rare, open spaces

дворишта хришћанских цркава пружала су ретка места на отвореном

that accommodated the dead,

на којима су сахрањивани покојници,

but also hosted markets, fairs, and other events.

али су се ту организовале и пијаце, сајмови и други догађаји.

Farmers even grazed cattle in them,

Сељаци су чак ту доводили стоку на испашу,

believing graveyard grass made for sweeter milk.

верујући да је од гробљанске траве млеко постајало слађе.

As cities grew during the industrial revolution,

Са ширењем градова у индустријској револуцији,

large suburban cemeteries replaced smaller urban churchyards.

пространија приградска гробља заменила су мања градска црквена гробља.

Cemeteries like the 110-acre Père-Lachaise in Paris

Гробља попут Пера Лашеза у Паризу од 110 јутара земље

or the 72-acre Mt. Auburn in Cambridge, Massachusetts

или Маунт Обурн у Кембриџу у Масачусетсу од 72 јутра земље

were lushly landscaped gardens

била су баште богато украшене цвећем,

filled with sculpted stones

препуне извајаних надгробних споменика

and ornate tombs.

и украшених гробница.

Once a luxury reserved for the rich and powerful,

Некада луксуз резервисан за богате и моћне,

individually marked graves

гробови са личним обележјима

became available to the middle and working classes.

постали су доступни за средњу и радничку класу.

People visited cemeteries for funerals,

Људи су посећивали гробља због сахрана,

but also for anniversaries, holidays,

али и за годишњице, празнике

or simply an afternoon outdoors.

или једноставно за послеподневни излазак.

By the late 19th century, as more public parks and botanical gardens appeared,

До краја 19. века, са све широм појавом јавних паркова и ботаничких башти,

cemeteries began to lose visitors.

гробља су почела да губе посетиоце.

Today, many old cemeteries are lonely places.

Данас су многа стара гробља усамљена места.

Some are luring visitors back with tours,

Нека маме посетиоце да се врате преко обилазака,

concerts, and other attractions.

концерата и других атракција.

But even as we revive old cemeteries,

Али чак и док поново оживљавамо стара гробља,

we’re rethinking the future of burial.

поново разматрамо будућност сахрањивања.

Cities like London, New York, and Hong Kong

Градовима као што су Лондон, Њујорк и Хонгконг

are running out of burial space.

понестаје места за сахрањивање.

Even in places where space isn’t so tight,

Чак и у местима на којима простор није тако скучен,

cemeteries permanently occupy land

гробља трајно заузимају земљиште

that can’t be otherwise cultivated or developed.

које би се могло искористити за развој или узгајање.

Traditional burial consumes materials

За традиционалну сахрану су потребни материјали

like metal, stone, and concrete,

као што су метал, камен и бетон,

and can pollute soil and groundwater

а могу да загаде земљиште и подземне воде

with toxic chemicals.

токсичним хемикалијама.

With increasing awareness of the environmental costs,

Уз повећану свест о цени за животну средину,

people are seeking alternatives.

људи трагају за алтернативним решењима.

Many are turning to cremation and related practices.

Многи се окрећу кремацији и сличним праксама.

Along with these more conventional practices,

Поред ових конвенционалнијих пракси,

people can now have their remains shot into space,

остаци људи се данас могу избацити у свемир,

used to fertilize a tree,

искористити као ђубриво за дрвеће

or made into jewelry,

или претворити у накит,

fireworks,

ватромет,

and even tattoo ink.

па чак и мастило за тетоваже.

In the future, options like these may replace burial completely.

У будућности би ове опције могле у потпуности заменити сахране.

Cemeteries may be our most familiar monuments to the departed,

Гробља су можда наши најпознатији споменици покојницима,

but they’re just one step

али она су само један корак

in our ever-evolving process

у процесу који се стално мења,

of remembering and honoring the dead.

у знак сећања и поштовања умрлих.