Young-ha Kim: Be an artist, right now!

Translator: Clair Han Reviewer: ChangHyun Lee

Prevodilac: Marko Stevanović Lektor: Ivana Korom

The theme of my talk today is,

Тема мог данашњег говора је:

"Be an artist, right now."

"Буди уметник, одмах сад."

Most people, when this subject is brought up,

Када се помене ова тема, многи људи

get tense and resist it:

постану напети и одбијају је:

"Art doesn't feed me, and right now I'm busy.

"Мене уметност не храни, а и сада сам заузет.

I have to go to school, get a job,

Морам у школу, да нађем посао,

send my kids to lessons ... "

да водим децу на часове..."

You think, "I'm too busy. I don't have time for art."

Помислите: "Преазузет сам. Немам времена за уметност"

There are hundreds of reasons why we can't be artists right now.

Постоје стотине разлога зашто не можемо да будемо уметници одмах сада.

Don't they just pop into your head?

Зар вам само не искачу у глави?

There are so many reasons why we can't be,

Постоји много разлога зашто не можемо бити,

indeed, we're not sure why we should be.

а, заиста, нисмо ни сигурни зашто треба да будемо.

We don't know why we should be artists,

Не знамо зашто треба да будемо уметници,

but we have many reasons why we can't be.

али имамо много разлога зашто не можемо бити.

Why do people instantly resist the idea of associating themselves with art?

Зашто људи у старту одбијају идеју да повежу себе и уметност?

Perhaps you think art is for the greatly gifted

Можда мислите да је уметност за баш надарене

or for the thoroughly and professionally trained.

или за темељно и професионално образоване.

And some of you may think you've strayed too far from art.

А неки можда мисле да су се превише удаљили од уметности.

Well you might have, but I don't think so.

Па, можда и јесте, али ја не мислим тако.

This is the theme of my talk today.

То је тема мог данашњег говора.

We are all born artists.

Сви смо рођени уметници.

If you have kids, you know what I mean.

Ако имате децу, знате на шта мислим.

Almost everything kids do is art.

Скоро све што деца раде је уметност.

They draw with crayons on the wall.

Она жврљају фломастерима по зиду.

They dance to Son Dam Bi's dance on TV,

Играју уз музику са Те-Ве-а,

but you can't even call it Son Dam Bi's dance -- it becomes the kids' own dance.

али то ни не можете назвати туђим плесом - то постаје плес самог детета.

So they dance a strange dance and inflict their singing on everyone.

Она играју чудан плес и намећу своје певање свима.

Perhaps their art is something only their parents can bear,

Можда њихову уметност могу поднети само њихови родитељи,

and because they practice such art all day long,

и пошто она вежбају своју уметност по цео дан,

people honestly get a little tired around kids.

људи, искрено, постану помало уморни поред деце.

Kids will sometimes perform monodramas --

Деца ће некад изводити монодраме -

playing house is indeed a monodrama or a play.

игре по кући су заиста монодраме или комади.

And some kids, when they get a bit older,

И нека деца, кад мало порасту,

start to lie.

почну да лажу.

Usually parents remember the very first time their kid lies.

Обично родитељи запамте прву дечју лаж.

They're shocked.

И буду шокирани.

"Now you're showing your true colors," Mom says. She thinks, "Why does he take after his dad?"

"Сад показујеш ко си стварно", мама каже. А мисли: "Зашто почиње да личи на свог оца?"

She questions him, "What kind of a person are you going to be?"

Она га испитује: "Каква особа ћеш бити кад порастеш?"

But you shouldn't worry.

Али не треба бринути.

The moment kids start to lie is the moment storytelling begins.

Тренутак кад дете почне да лаже је тренутак кад почиње приповедање.

They are talking about things they didn't see.

Она говоре о стварима које нису видела.

It's amazing. It's a wonderful moment.

То је запањујуће. Предиван тренутак.

Parents should celebrate.

Родитељи треба да славе.

"Hurray! My boy finally started to lie!"

"Ура! Мој дечак је коначно почео да лаже!"

All right! It calls for celebration.

То! То треба прославити.

For example, a kid says, "Mom, guess what? I met an alien on my way home."

На пример, дете каже: "Мама, чик погоди? Срео сам ванземаљца на путу до куће."

Then a typical mom responds, "Stop that nonsense."

Типична мама одговори: "Прекини са бесмислицама."

Now, an ideal parent is someone who responds like this:

А идеалан родитељ је неко ко одговори са:

"Really? An alien, huh? What did it look like? Did it say anything?

"Стварно? Ванземаљца, ха? Како је изгледао? Је л' рекао нешто?

Where did you meet it?" "Um, in front of the supermarket."

Где си га срео?" "Хм, испред продавнице."

When you have a conversation like this,

Када овако водите разговор,

the kid has to come up with the next thing to say to be responsible for what he started.

дете мора да смисли шта следеће да каже у складу са почетком.

Soon, a story develops.

Ускоро се развије прича.

Of course this is an infantile story,

Наравно, ово је дечја прича,

but thinking up one sentence after the next

али смишљање једне реченице за другом

is the same thing a professional writer like me does.

јесте исто оно што професионални писци, попут мене, раде.

In essence, they are not different.

У суштини, деца нису различита.

Roland Barthes once said of Flaubert's novels,

Роланд Барт је рекао за Флоберов роман:

"Flaubert did not write a novel.

"Флобер није написао роман.

He merely connected one sentence after another.

Он је само ређао једну реченицу за другом.

The eros between sentences, that is the essence of Flaubert's novel."

Ерос између реченица, то је суштина Флоберовог романа."

That's right -- a novel, basically, is writing one sentence,

Тако роман, суштински, јесте писање једне реченице,

then, without violating the scope of the first one,

а онда, без нарушавања смисла прве,

writing the next sentence.

писање следеће реченице.

And you continue to make connections.

И наставите да правите везе.

Take a look at this sentence:

Погледајте ову реченицу:

"One morning, as Gregor Samsa was waking up from anxious dreams, he discovered that in his bed he had been changed into a monstrous verminous bug."

"Једног јутра, док се Грегор Самса будио из ружног сна, открио је да се у свом кревету преметнуо у страшну ушљиву бубу."

Yes, it's the first sentence of Franz Kafka's "The Metamorphosis."

Да, ово је прва реченица Кафкинe "Метаморфозe".

Writing such an unjustifiable sentence

Писањем овако неоправдиве реченице

and continuing in order to justify it,

и настављањем да би се оправдала,

Kafka's work became the masterpiece of contemporary literature.

Кафкин рад је постао ремек дело савремене литературе.

Kafka did not show his work to his father.

Кафка није показао свој рад свом оцу.

He was not on good terms with his father.

Није био у добрим односима са својим оцем.

On his own, he wrote these sentences.

Он је сам написао те реченице.

Had he shown his father, "My boy has finally lost it," he would've thought.

Да је показао свом оцу... "Мој син је сасвим пукао.", помислио би отац.

And that's right. Art is about going a little nuts

И то је тачно. Уметност и јесте благо лудило

and justifying the next sentence,

и оправдавање следеће реченице,

which is not much different from what a kid does.

што није толико различито од онога што деца раде.

A kid who has just started to lie

Дете које тек што је почело да лаже

is taking the first step as a storyteller.

прави први корак као приповедач.

Kids do art.

Деца стварају уметност.

They don't get tired and they have fun doing it.

Не умарају се и забављају се док то раде.

I was in Jeju Island a few days ago.

Био сам на Чеџу острву пре неки дан.

When kids are on the beach, most of them love playing in the water.

Када су деца на плажи, већина њих воли да се игра у води.

But some of them spend a lot of time in the sand,

Али нека проводе доста времана у песку,

making mountains and seas -- well, not seas,

правећи планине и мора, добро, не мора,

but different things -- people and dogs, etc.

али различите ствари, људе, псе, итд.

But parents tell them,

Али им родитељи кажу:

"It will all be washed away by the waves."

"Све ће обрисати таласи."

In other words, it's useless.

Другим речима, бескорисно је.

There's no need.

Нема потребе за тим.

But kids don't mind.

Али децу баш брига.

They have fun in the moment

Она се забављају у тренутку

and they keep playing in the sand.

и настављају да се играју у песку.

Kids don't do it because someone told them to.

Деца то не раде јер им је неко тако рекао.

They aren't told by their boss

Њима није наредио шеф

or anyone, they just do it.

или било ко, она то само раде.

When you were little, I bet you spent time enjoying the pleasure of primitive art.

Када сте били мали, кладим се да сте уживали у задовољству примитивне уметности.

When I ask my students to write about their happiest moment,

Када тражим од студената да пишу о свом најсрећнијем тренутку,

many write about an early artistic experience they had as a kid.

многи пишу о разним уметничким искуствима која су имали као деца.

Learning to play piano for the first time and playing four hands with a friend,

О учењу свирања клавира по први пут и свирању у четири руке са другаром.

or performing a ridiculous skit with friends looking like idiots -- things like that.

Или о извођењу смешних шегачења са друштвом док су изгледали као идиоти. О таквим стварима.

Or the moment you developed the first film you shot with an old camera.

Или о тренутку када су развили први филм који су исликали старим апаратом.

They talk about these kinds of experiences.

Они говоре о овим врстама искуства.

You must have had such a moment.

Мора да сте и ви имали такве тренутке.

In that moment, art makes you happy

У том тренутку, уметност нас усрећује

because it's not work.

зато што није посао.

Work doesn't make you happy, does it? Mostly it's tough.

Посао нас не усрећује, зар не? Углавном је напоран.

The French writer Michel Tournier has a famous saying.

Француски писац Мајкл Турније има чувену изреку.

It's a bit mischievous, actually.

Она је заправо помало шкодљива.

"Work is against human nature. The proof is that it makes us tired."

"Посао је против људске природе. Доказ је то што нас умара."

Right? Why would work tire us if it's in our nature?

Зашто би нас посао умарао ако је у нашој природи?

Playing doesn't tire us.

Игра нас не умара.

We can play all night long.

Можемо се играти целу ноћ.

If we work overnight, we should be paid for overtime.

Ако радимо преко ноћи, треба да нам плате прековремени рад.

Why? Because it's tiring and we feel fatigue.

Зашто? Зато што је исцрпљујуће и осећамо замор.

But kids, usually they do art for fun. It's playing.

Али деца, она се баве уметношћу због забаве. То је игра.

They don't draw to sell the work to a client

Она не цртају да би продала дело клијенту

or play the piano to earn money for the family.

и не свирају клавир да би зарадила новац за породицу.

Of course, there were kids who had to.

Наравно, било је деце која су и то морала.

You know this gentleman, right?

Знате овог господина, зар не?

He had to tour around Europe to support his family --

Он је морао на турнеју по Европи да би издржавао своју породицу.

Wolfgang Amadeus Mozart --

Волфганг Амадеус Моцарт.

but that was centuries ago, so we can make him an exception.

Али је то било пре неколико векова и можемо га сматрати изузетком.

Unfortunately, at some point our art -- such a joyful pastime -- ends.

Нажалост, у неком тренутку се наша уметност, наше радосно прошло време, завршава.

Kids have to go to lessons, to school, do homework

Деца морају да иду на часове, у школу, да раде домаћи

and of course they take piano or ballet lessons,

и наравно, иду на часове клавира или балета,

but they aren't fun anymore.

али се више не забављају.

You're told to do it and there's competition. How can it be fun?

Речено вам је да то радите и идете на такмичења. Како то може бити забавно?

If you're in elementary school and you still draw on the wall,

Ако сте у основној школи и још увек цртате по зиду,

you'll surely get in trouble with your mom.

сигурно ћете награбусити код своје маме.

Besides,

Уосталом,

if you continue to act like an artist as you get older,

ако наставите да се понашате као уметник кад порастете,

you'll increasingly feel pressure --

константно осећате притисак,

people will question your actions and ask you to act properly.

људи ће преиспитивати ваше поступке и тражити да се понашате прикладно.

Here's my story: I was an eighth grader and I entered a drawing contest at school in Gyeongbokgung.

Ово је моја прича: био сам осми разред и пријавио сам се на такмичење у цртању у школи у Кјонбокуну.

I was trying my best, and my teacher came around

Дао сам све од себе. Мој наставник је пришао

and asked me, "What are you doing?"

и питао ме: "Шта то радиш?"

"I'm drawing diligently," I said.

"Цртам марљиво," рекао сам.

"Why are you using only black?"

"Зашто користиш само црну?"

Indeed, I was eagerly coloring the sketchbook in black.

Заиста, нестрпљиво сам бојио блок за цртање у црно.

And I explained,

Објаснио сам:

"It's a dark night and a crow is perching on a branch."

"То је тамна ноћ и врана мирује на грани."

Then my teacher said,

Онда је мој наставник рекао,

"Really? Well, Young-ha, you may not be good at drawing but you have a talent for storytelling."

"Заиста? Па, Јанг-ха, можда нећеш бити добар у цртању, али имаш таленат за приповедање."

Or so I wished.

Ил' сам пожелео да то каже.

"Now you'll get it, you rascal!" was the response. (Laughter)

"Сад ћеш да добијеш своје, ти битанго!", био је одговор. (Смех)

"You'll get it!" he said.

"Добићеш своје!", рекао је.

You were supposed to draw the palace, the Gyeonghoeru, etc.,

Требало је да се нацрта палата, Кјонбокун, итд...

but I was coloring everything in black,

али сам ја све бојио у црно,

so he dragged me out of the group.

па ме је одвукао из групе.

There were a lot of girls there as well,

Било је и доста девојчица

so I was utterly mortified.

па сам био потпуно преплашен.

None of my explanations or excuses were heard,

Ниједно од мојих објашњења или изговора није било саслушано,

and I really got it big time.

и дебело сам добио своје.

If he was an ideal teacher, he would have responded like I said before,

Да је био идеалан наставник, он би ми одговорио као што сам рекао малопре,

"Young-ha may not have a talent for drawing,

"Јанг-ха можда нема таленат за цртање,

but he has a gift for making up stories," and he would have encouraged me.

али има дар за смишљање прича" и охрабрио би ме.

But such a teacher is seldom found.

Али су такви наставници ретки.

Later, I grew up and went to Europe's galleries --

Касније, када сам одрастао и посетио европске галерије,

I was a university student -- and I thought this was really unfair.

био сам студент универзитета и мислио сам да је то било баш непоштено.

Look what I found. (Laughter)

Погледајте шта сам нашао. (Смех)

Works like this were hung in Basel while I was punished

Дела као ово су висила у Базелу док сам ја био кажњен

and stood in front of the palace with my drawing in my mouth.

и стајао испред палате са својим цртежом у устима.

Look at this. Doesn't it look just like wallpaper?

Погледајте ово. Зар не изгледа баш као тапет?

Contemporary art, I later discovered, isn't explained by a lame story like mine.

Савремена уметност, касније сам открио, није објашњена неубедљивом причом попут моје.

No crows are brought up.

Никакве вране се не помињу.

Most of the works have no title, Untitled.

Већина дела нема назив, Без наслова.

Anyways, contemporary art in the 20th century

Како било, савремена уметност у 20. веку настоји да уради

is about doing something weird and filling the void with explanation and interpretation --

нешто уврнуто и да попуни празнину објашњењима и интерпретацијама,

essentially the same as I did.

суштински, исто као што сам и ја урадио.

Of course, my work was very amateur,

Наравно, мој рад је био веома аматерски,

but let's turn to more famous examples.

али да се окренемо познатијим примерима.

This is Picasso's.

Ово је Пикасо.

He stuck handlebars into a bike seat and called it "Bull's Head." Sounds convincing, right?

Он је углавио волан и седиште бицикла и назвао га "Бикова глава." Звучи убедљиво, зар не?

Next, a urinal was placed on its side and called "Fountain".

Следеће, писоар је био положен на страну и назван "Фонтана".

That was Duchamp.

То је био Дишан.

So filling the gap between explanation and a weird act with stories --

Попуњавање простора између објашњења и уврнутог чина причама...

that's indeed what contemporary art is all about.

тиме се бави савремена уметност.

Picasso even made the statement,

Пикасо је чак и изјавио:

"I draw not what I see but what I think."

"Не сликам оно што видим, већ оно што мислим."

Yes, it means I didn't have to draw Gyeonghoeru.

Да, то значи да ја нисам морао да насликам Кјонбокун.

I wish I knew what Picasso said back then. I could have argued better with my teacher.

Волео бих да сам тада знао шта је Пикасо рекао. Могао бих боље да се расправљам са својим наставником.

Unfortunately, the little artists within us

Нажалост, мали уметници у нама су

are choked to death before we get to fight against the oppressors of art.

задављени на смрт пре него што почнемо да се боримо против тлачитеља уметности.

They get locked in.

Они бивају затворени.

That's our tragedy.

То је наша трагедија.

So what happens when little artists get locked in, banished or even killed?

Дакле, шта се деси када мали уметници бивају затворени, протерани или чак убијени?

Our artistic desire doesn't go away.

Наша уметничка жеља не нестаје.

We want to express, to reveal ourselves,

Ми желимо да изразимо, да откријемо себе,

but with the artist dead, the artistic desire reveals itself in dark form.

али са мртвим уметником, уметничка жеља се октрива у мрачном облику.

In karaoke bars, there are always people who sing

У караоке баровима, увек има људи који певају

"She's Gone" or "Hotel California,"

"She's Gone" или "Hotel California",

miming the guitar riffs.

имитирајући гитарске рифове.

Usually they sound awful. Awful indeed.

Обично звуче грозно. Заиста грозно.

Some people turn into rockers like this.

Неки људи се претворе у рокере попут ових.

Or some people dance in clubs.

А неки играју у клубовима.

People who would have enjoyed telling stories

Људи који би уживали да причају приче

end up trolling on the Internet all night long.

заврше тролујући по интернету по целу ноћ.

That's how a writing talent reveals itself on the dark side.

Тако се таленат за писање открива кроз тамну страну.

Sometimes we see dads get more excited than their kids

Понекад видимо тате како су више узбуђени од своје деце,

playing with Legos or putting together plastic robots.

играјући се Лего коцкама или састављајући пластичне роботе.

They go, "Don't touch it. Daddy will do it for you."

Наступе са: "Не дирај то. Тата ће то да уради за тебе."

The kid has already lost interest and is doing something else,

Дете је већ изгубило интересовање и ради нешто друго,

but the dad alone builds castles.

али тата сам прави замкове.

This shows the artistic impulses inside us are suppressed, not gone.

Ово показује да су уметнички импулси у нама потиснути, не и нестали.

But they can often reveal themselves negatively, in the form of jealousy.

Али се често могу негативно испољити, у облику љубоморе.

You know the song "I would love to be on TV"? Why would we love it?

Знате песму "I would love to be on TV"? Зашто бисмо то волели?

TV is full of people who do what we wished to do,

ТеВе је пун људи који раде оно што смо ми желели,

but never got to.

али никада нисмо радили.

They dance, they act -- and the more they do, they are praised.

Они играју, они глуме и што више то раде, више су слављени.

So we start to envy them.

Па почињемо да им завидимо.

We become dictators with a remote and start to criticize the people on TV.

Постајемо диктатори са даљинским и почињемо да критикујемо људе на ТеВе-у.

"He just can't act." "You call that singing? She can't hit the notes."

"Он баш не уме да глуми." "То зовеш певањем? Она не може да погоди ниједан тон."

We easily say these sorts of things.

Олако изговарамо овакве ствари.

We get jealous, not because we're evil,

Постанемо љубоморни, не зато што смо зли,

but because we have little artists pent up inside us.

већ зато што су мали уметници у нама потиснути.

That's what I think.

Тако ја мислим.

What should we do then?

Шта онда треба да урадимо?

Yes, that's right.

Да, тако је.

Right now, we need to start our own art.

Сада, треба да започнемо сопствену уметност.

Right this minute, we can turn off TV,

Баш овог минута, можемо угасити ТеВе,

log off the Internet,

излоговати се са интернета,

get up and start to do something.

устати и почети да радимо нешто.

Where I teach students in drama school,

Када учим студенте у школи глуме,

there's a course called Dramatics.

постоји курс под називом Драмска уметност.

In this course, all students must put on a play.

На овом курсу, сви студенти морају да поставе комад.

However, acting majors are not supposed to act.

Међутим, они којима је глума главни предмет не треба да глуме.

They can write the play, for example,

Они могу да напишу комад, на пример,

and the writers may work on stage art.

а писци могу да раде на сценској уметности.

Likewise, stage art majors may become actors, and in this way you put on a show.

Такође, студенти сценских уметности могу да постану глумци. Овако постављате своју представу.

Students at first wonder whether they can actually do it,

Студенти се испрва питају да ли уопште они то могу да ураде,

but later they have so much fun. I rarely see anyone who is miserable doing a play.

али се касније добро забављају. Ретко видим икога ко је очајан док ради на комаду.

In school, the military or even in a mental institution, once you make people do it, they enjoy it.

У школи, војсци или чак и у менталној установи, једном када покренете људе да то раде, они уживају.

I saw this happen in the army -- many people had fun doing plays.

Виђао сам да се ово дешава у војсци, многи људи су се забављали правећи представе.

I have another experience:

Имам и друго искуство:

In my writing class, I give students a special assignment.

На својим часовима писања, студентима дајем посебне задатке.

I have students like you in the class -- many who don't major in writing.

Моји студенти су попут вас, многима писање није главни предмет.

Some major in art or music and think they can't write.

Некима је главна уметност или музика и они мисле да не умеју да пишу.

So I give them blank sheets of paper and a theme.

Њима дам празне табаке и тему.

It can be a simple theme:

То може бити једноставна тема:

Write about the most unfortunate experience in your childhood.

пишите о најнесрећнијем искуству из свог детињства.

There's one condition: You must write like crazy. Like crazy!

Постоји један услов: морају да пишу као суманути. Као суманути!

I walk around and encourage them,

Шетам између њих и охрабрујем их:

"Come on, come on!" They have to write like crazy for an hour or two.

"Хајде, хајде!" Морају да пишу као суманути сат или два.

They only get to think for the first five minutes.

Добијају да мисле само првих пет минута.

The reason I make them write like crazy is because

Разлог због кога тражим да пишу као суманити је тај

when you write slowly and lots of thoughts cross your mind,

што када пишете полако и много мисли пролази кроз главу,

the artistic devil creeps in.

уметнички демон се увлачи.

This devil will tell you hundreds of reasons

Овај демон ће вам рећи хиљаде разлога

why you can't write:

зашто да не пишете:

"People will laugh at you. This is not good writing!

"Људи ће ти се смејати. Ово није добро писање!

What kind of sentence is this? Look at your handwriting!"

Каква ти је ово реченица? Види рукопис!"

It will say a lot of things.

Рећи ће доста ствари.

You have to run fast so the devil can't catch up.

Морате грабити брзо тако да вас демон не сустигне.

The really good writing I've seen in my class

Баш добро писање које сам виђао на својим предавањима

was not from the assignments with a long deadline,

није било по задатку са далеким роком,

but from the 40- to 60-minute crazy writing students did

већ после 40, 60 минута лудачког писања студената

in front of me with a pencil.

испред мене са оловком.

The students go into a kind of trance.

Студенти упадну у неку врсту транса.

After 30 or 40 minutes, they write without knowing what they're writing.

После 30, 40 минута, они пишу без свести о томе шта пишу.

And in this moment, the nagging devil disappears.

У том моменту, џандрљив демон нестаје.

So I can say this:

Тако да могу рећи:

It's not the hundreds of reasons why one can't be an artist,

нису важне хиљаде разлога због којих неко не може бити уметник,

but rather, the one reason one must be that makes us artists.

већ један разлог због ког морамо бити.

Why we cannot be something is not important.

Зашто не можемо да будемо нешто што није важно.

Most artists became artists because of the one reason.

Многи уметници постају уметници због једног разлога.

When we put the devil in our heart to sleep and start our own art,

Када успавамо демона у нашем срцу и почнемо своју уметност,

enemies appear on the outside.

непријатељи се појављују споља.

Mostly, they have the faces of our parents. (Laughter)

Углавном имају лица нашиг родитеља. (Смех)

Sometimes they look like our spouses,

Понекад имају лик наших супружника,

but they are not your parents or spouses.

али они нису ваши родитељи или супружници.

They are devils. Devils.

Они су демони. Демони.

They came to Earth briefly transformed

Они долазе на земљу брзински трансформисани

to stop you from being artistic, from becoming artists.

да вас спрече да будете, да постанете уметници.

And they have a magic question.

И они имају магична питања.

When we say, "I think I'll try acting. There's a drama school in the community center," or

Када кажемо: "Мислим да ћу пробати са глумом. Постоји школа глуме у мојој месној заједници." Или

"I'd like to learn Italian songs," they ask, "Oh, yeah? A play? What for?"

"Волео бих да научим италијанске песме" Они ће питати: "Стварно? Глума? Шта ће ти то?"

The magic question is, "What for?"

Магично питање је "Шта ће ти то?"

But art is not for anything.

Али уметност не постоји због нечега.

Art is the ultimate goal.

Уметност је крајњи циљ.

It saves our souls and makes us live happily.

Она спашава наше душе и чини наш живот срећним.

It helps us express ourselves and be happy without the help of alcohol or drugs.

Она помаже да изразимо себе и да будемо срећни без помоћи алкохола или дрога.

So in response to such a pragmatic question,

Како бисмо одговорили на овакво прагматично питање,

we need to be bold.

морамо бити чврсти.

"Well, just for the fun of it. Sorry for having fun without you,"

"Па, само због забаве. Жао ми је што се забављам без тебе."

is what you should say. "I'll just go ahead and do it anyway."

јесте оно што треба рећи. "Свакако ћу наставити то да радим."

The ideal future I imagine is where we all have multiple identities,

У идеалној будућности коју ја замишљам, ми сви имамо вишеструке идентитете,

at least one of which is an artist.

од којих је бар један уметник.

Once I was in New York and got in a cab. I took the backseat,

Једном, када сам био у Њујорку и ушао у такси, сео сам на задње седиште

and in front of me I saw something related to a play.

и испред себе сам видео нешто у вези са неком представом.

So I asked the driver, "What is this?"

Питао сам возача: "Шта је ово?"

He said it was his profile. "Then what are you?" I asked. "An actor," he said.

Рекао је да је то његов профил. "Шта сте ви онда?", питао сам. "Глумац", одговорио је.

He was a cabby and an actor. I asked, "What roles do you usually play?"

Он је био такстита и глумац. Питао сам: "Какве улоге најчешће играте?"

He proudly said he played King Lear.

Поносно је одговорио да је играо Краља Лира.

King Lear.

Краља Лира.

"Who is it that can tell me who I am?" -- a great line from King Lear.

"Ко је тај који ми може рећи ко сам ја?" - одлична реченица из Краља Лира.

That's the world I dream of.

То је свет о коме ја сањам.

Someone is a golfer by day and writer by night.

Неко је голф играч преко дана, а пише ноћу.

Or a cabby and an actor, a banker and a painter,

Или је таксиста и глумац, банкар и сликар,

secretly or publicly performing their own arts.

потајно или јавно се бави својим уметностима.

In 1990, Martha Graham, the legend of modern dance, came to Korea.

Године 1990. Марта Грејм, легенда модерног плеса, дошла је у Кореју.

The great artist, then in her 90s, arrived at Gimpo Airport

Велика уметница, тада у својим деведестим, стигла је на Гимпо аеродром

and a reporter asked her a typical question:

и новинари су јој поставили типично питање:

"What do you have to do to become a great dancer?

"Шта треба да урадите да бисте постали велики плесач?

Any advice for aspiring Korean dancers?"

Имате ли неки савет за амбициозне корејске плесаче?"

Now, she was the master. This photo was taken in 1948 and she was already a celebrated artist.

Она је била маестро. Ова слика је из 1948. и она је већ тада била прослављена уметница.

In 1990, she was asked this question.

Када су је ово питали 1990.,

And here's what she answered:

она је одговорила:

"Just do it."

"Само то урадите."

Wow. I was touched.

Вау. Био сам ганут.

Only those three words and she left the airport. That's it.

Само ове три речи и отишла је са аеродрома. То је то.

So what should we do now?

Шта би ми сада требало да урадимо?

Let's be artists, right now. Right away. How?

Хајде да будемо уметници, одмах. Сада. Како?

Just do it!

Само то урадимо.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)