Tim Brown: Tales of creativity and play

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Sandra Gojic

This is a guy named Bob McKim.

Ово је момак по имену Боб МекКим.

He was a creativity researcher in the '60s and '70s,

Он је истраживао креативност шездесетих и седамдесетих година

and also led the Stanford Design Program.

и водио је дизајн програм на Стенфорду.

And in fact, my friend and IDEO founder, David Kelley,

Мој пријатељ и оснивач фирме "IDEO", Дејвид Кели,

who’s out there somewhere, studied under him at Stanford.

који се налази овде, студирао је код њега на Стенфорду.

And he liked to do an exercise with his students

А он је са својим студентима волео да ради вежбу

where he got them to take a piece of paper

где би им дао парче папира да

and draw the person who sat next to them, their neighbor,

нацртају особу која седи до њих, свог суседа,

very quickly, just as quickly as they could.

веома брзо, најбрже што могу.

And in fact, we’re going to do that exercise right now.

Уствари, урадићемо ту вежбу сада.

You all have a piece of cardboard and a piece of paper.

Сви имате парче картона и папира.

It’s actually got a bunch of circles on it.

На њему је гомила кругова.

I need you to turn that piece of paper over;

Окрените тај папир

you should find that it’s blank on the other side.

који је празан са друге стране. ОК?

And there should be a pencil.

Требало би да имате и оловку.

And I want you to pick somebody that’s seated next to you,

Желим да одаберете неког ко седи до вас

and when I say, go, you’ve got 30 seconds to draw your neighbor, OK?

и када кажем, имате 30 секунди да нацртате ту особу, ОК?

So, everybody ready? OK. Off you go.

Сви спремни? ОК. Крените.

You’ve got 30 seconds, you’d better be fast.

Имате 30 секунди, будите брзи.

Come on: those masterpieces ...

Хајде, та уметничка дела.

OK? Stop. All right, now.

ОК? Станите. У реду, сада.

(Laughter)

(смех)

Yes, lot’s of laughter. Yeah, exactly.

Да, много смеха. Да, управо тако.

Lots of laughter, quite a bit of embarrassment.

Много смеха, доста постиђености.

(Laughter)

(смех)

Am I hearing a few "sorry’s"? I think I’m hearing a few sorry’s.

Да ли чујем неколико извињења? Мислим да чујем.

Yup, yup, I think I probably am.

Да, да, мислим да чујем.

And that’s exactly what happens every time,

Управо ово се дешава сваки пут,

every time you do this with adults.

сваки пут када са одраслима ово радим.

McKim found this every time he did it with his students.

И МекКиму се ово дешавало сваки пут са студентима.

He got exactly the same response: lots and lots of sorry’s.

Добијао је управо исти одговор: много, много извињења.

(Laughter)

(смех)

And he would point this out as evidence

Истицао је то као доказ

that we fear the judgment of our peers,

да се бојимо осуде свог окружења

and that we’re embarrassed about showing our ideas

и да се стидимо да покажемо своје идеје

to people we think of as our peers, to those around us.

људима око себе у групи којој припадамо.

And this fear is what causes us

А тај страх узрокује

to be conservative in our thinking.

нашу конзервативност у мишљењу.

So we might have a wild idea,

Можда имамо луду идеју

but we’re afraid to share it with anybody else.

али се бојимо да је поделимо са неким.

OK, so if you try the same exercise with kids,

ОК, ако пробате исту вежбу са децом,

they have no embarrassment at all.

она се уопште не стиде.

They just quite happily show their masterpiece

Она су срећна да покажу своје дело

to whoever wants to look at it.

свакоме ко жели да види.

But as they learn to become adults,

Али како уче да одрастају, постају

they become much more sensitive to the opinions of others,

много осетљивији на мишљења других

and they lose that freedom and they do start to become embarrassed.

и губе ту слободу и почињу да се стиде.

And in studies of kids playing, it’s been shown

А у студијама дечије игре, више пута

time after time that kids who feel secure,

је доказано да су деца која се осећају сигурно,

who are in a kind of trusted environment --

која се налазе у сигурном окружењу,

they’re the ones that feel most free to play.

она која су најслободнија у игри.

And if you’re starting a design firm, let’s say,

И ако оснивате дизајнерску фирму, на пример,

then you probably also want to create

онда вероватно желите да створите, знате,

a place where people have the same kind of security.

место где људи осећају исту врсту сигурности.

Where they have the same kind of security to take risks.

Где се осећају довољно сигурним да ризикују.

Maybe have the same kind of security to play.

Можда и довољно сигурним да се играју.

Before founding IDEO, David said that what he wanted to do

Пре него што је основао "IDEO", Дејвид је желео да

was to form a company where all the employees are my best friends.

оснује фирму у којој су сви запослени најбољи пријатељи.

Now, that wasn’t just self-indulgence.

То није било само угађање себи.

He knew that friendship is a short cut to play.

Знао је да је пријатељство пречица до игре.

And he knew that it gives us a sense of trust,

И знао је да нам оно даје осећај поверења

and it allows us then to take the kind of creative risks

и потом дозвољава да ризикујемо на креативни начин

that we need to take as designers.

који нам је као дизајнерима потребан.

And so, that decision to work with his friends --

И та одлука да ради са пријатељима -

now he has 550 of them -- was what got IDEO started.

сад их има 550 - је започела "IDEO".

And our studios, like, I think, many creative workplaces today,

И наше просторије су, као многа радна места данас,

are designed to help people feel relaxed:

направљена да се људи осећају опуштено.

familiar with their surroundings,

Да им је окружење познато,

comfortable with the people that they’re working with.

да им је угодно са људима са којима раде.

It takes more than decor, but I think we’ve all seen that

То је више од декора, али мислим да смо сви видели

creative companies do often have symbols in the workplace

да креативне фирме често на радним местима имају симболе

that remind people to be playful,

који подсећају људе да буду разиграни

and that it’s a permissive environment.

и да је то опуштена околина.

So, whether it’s this microbus meeting room

Било да је то овај мини бус сала за састанке

that we have in one our buildings at IDEO;

који имамо у једној од зграда фирме,

or at Pixar, where the animators work in wooden huts and decorated caves;

или као у "Pixar"-у где аниматори раде у дрвеним колибама или украшеним пећинама.

or at the Googleplex, where

Или у "Googleplex"-у који је

it’s famous for its [beach] volleyball courts,

познат по својим теренима за одбојку на песку

and even this massive dinosaur skeleton with pink flamingos on it.

и с овим огромним скелетом диносауруса са розим фламингосима по себи.

Don’t know the reason for the pink flamingos,

Не знам зашто су фламингоси ту,

but anyway, they’re there in the garden.

али ту су, у башти.

Or even in the Swiss office of Google,

Или чак швајцарска канцеларија "Гугла"

which perhaps has the most wacky ideas of all.

која вероватно има најлуђе идеје.

And my theory is, that’s so the Swiss can prove

Ја мислим да је то зато да Швајцарци докажу

to their Californian colleagues that they’re not boring.

калифорнијским колегама да нису досадни.

So they have the slide, and they even have a fireman’s pole.

Зато имају тобоган, чак и ватрогасни стуб.

Don’t know what they do with that, but they have one.

Не знам шта с њим раде, али га имају.

So all of these places have these symbols.

Тако да сва та места имају те симболе.

Now, our big symbol at IDEO is actually

Наш симбол у фирми није

not so much the place, it’s a thing.

неко место, него ствар.

And it’s actually something that we invented a few years ago,

То смо измислили пре неколико година,

or created a few years ago.

или креирали пре неколико година.

It’s a toy; it’s called a "finger blaster."

То је играчка. Зове се "finger blaster".

And I forgot to bring one up with me.

Заборавио сам да понесем један.

So if somebody can reach under the chair that’s next to them,

Ако пружите руку под суседну столицу

you’ll find something taped underneath it.

наћи ћете нешто за њу залепљено.

That’s great. If you could pass it up. Thanks, David, I appreciate it.

Одлично. Додајте. Хвала, Дејвиде, ценим то.

So this is a finger blaster, and you will find that every one of you

Ово је "finger blaster" и видећете да свако од вас

has got one taped under your chair.

има један залепљен под седиште.

And I’m going to run a little experiment. Another little experiment.

Спровешћу један експеримент. Још један експеримент.

But before we start, I need just to put these on.

Али пре него што почнемо, морам да ставим ово.

Thank you. All right.

Хвала. У реду.

Now, what I’m going to do is, I’m going to see how --

А сада ћу да видим како -

I can’t see out of these, OK.

не видим изван овога, ОК.

I’m going to see how many of you at the back of the room

Видећу колико вас из позадине просторије

can actually get those things onto the stage.

може да добаци ове ствари на бину.

So the way they work is, you know,

Ово ради тако што

you just put your finger in the thing,

ставите свој прст у то,

pull them back, and off you go.

повучете и оде.

So, don’t look backwards. That’s my only recommendation here.

Не гледајте назад. То је моја једина препорука.

I want to see how many of you can get these things on the stage.

Желим да видим колико вас може да добаци ово на бину.

So come on! There we go, there we go. Thank you. Thank you. Oh.

Хајде! Тако је, тако је. Хвала вам. Хвала. Ох.

I have another idea. I wanted to -- there we go.

Имам још једну идеју. Желео сам - ето га.

(Laughter)

(смех)

There we go.

Тако је.

(Laughter)

(смех)

Thank you, thank you, thank you.

Хвала, хвала, хвала.

Not bad, not bad. No serious injuries so far.

Није лоше, није лоше. Још нема озбиљних повреда.

(Laughter)

(смех)

Well, they’re still coming in from the back there;

Још увек пристижу из позадине;

they’re still coming in.

још увек пристижу.

Some of you haven’t fired them yet.

Неки од вас их нису ни испалили.

Can you not figure out how to do it, or something?

Не можете да провалите како, или шта?

It’s not that hard. Most of your kids figure out how to do this

Није тако тешко. Већина ваше деце провали ово

in the first 10 seconds, when they pick it up.

у првих 10 секунди, чим га узму у руке.

All right. This is pretty good; this is pretty good.

У реду. То је прилично добро, прилично добро.

Okay, all right. Let’s -- I suppose we'd better...

Океј, у реду. Хајде - мислим да бисмо...

I'd better clear these up out of the way;

Боље да расклоним ово

otherwise, I’m going to trip over them.

да се не бих спотакао.

All right. So the rest of you can save them

У реду. Остали могу да их сачувају

for when I say something particularly boring,

за тренутак кад будем рекао нешто ужасно досадно,

and then you can fire at me.

и онда их можете испалити на мене.

(Laughter)

(смех)

All right. I think I’m going to take these off now,

У реду. Мислим да ћу сада да скинем ово,

because I can’t see a damn thing when I’ve -- all right, OK.

јер не могу да видим ништа кад - у реду, океј.

So, ah, that was fun.

Дакле, ах, то је било забавно.

(Laughter)

(смех)

All right, good.

У реду, добро.

(Applause)

(аплауз)

So, OK, so why?

Океј, дакле зашто?

So we have the finger blasters. Other people have dinosaurs, you know.

Зашто имамо ове играчке, други имају диносаурусе?

Why do we have them? Well, as I said,

Зашто их имамо? Па, као што сам рекао,

we have them because we think maybe playfulness is important.

имамо их јер можда мислимо да је разиграност важна.

But why is it important?

Али зашто је важна?

We use it in a pretty pragmatic way, to be honest.

Да будем искрен, користимо је на прилично прагматичан начин.

We think playfulness helps us get to better creative solutions.

Мислимо да нам помаже да добијемо боља креативна решења.

Helps us do our jobs better,

Да боље радимо посао

and helps us feel better when we do them.

и да се успут боље осећамо.

Now, an adult encountering a new situation --

Када се одрастао човек нађе у новој ситуацији -

when we encounter a new situation we have a tendency

када се нађемо у новој ситуацији, имамо тенденцију

to want to categorize it just as quickly as we can, you know.

да желимо да је што пре сместимо у неку категорију.

And there’s a reason for that: we want to settle on an answer.

Постоји разлог томе. Желимо да се ослонимо на одговор.

Life’s complicated; we want to figure out

Живот је компликован. Желимо да веома брзо

what’s going on around us very quickly.

схватимо шта се дешава око нас.

I suspect, actually, that the evolutionary biologists

Заправо, претпостављам да еволуциони биолози

probably have lots of reasons [for] why we want

змају много разлога због којих желимо

to categorize new things very, very quickly.

да веома брзо категоришемо нове ствари.

One of them might be, you know,

Један од њих је можда,

when we see this funny stripy thing:

кад видимо ову смешну пругасту ствар,

is that a tiger just about to jump out and kill us?

да ли је то тигар који ће да скочи и да нас убије?

Or is it just some weird shadows on the tree?

Или нека чудна сенка дрвета?

We need to figure that out pretty fast.

Морамо прилично брзо да одлучимо.

Well, at least, we did once.

Барем је некад тако било.

Most of us don’t need to anymore, I suppose.

Претпостављам да већина не мора више.

This is some aluminum foil, right? You use it in the kitchen.

Ово је алуминијумска фолија. Користи се у кухињи.

That’s what it is, isn’t it? Of course it is, of course it is.

То је то, зар не? Наравно да јесте, наравно.

Well, not necessarily.

Па, не обавезно.

(Laughter)

(смех)

Kids are more engaged with open possibilities.

Деца су више ангажована око слободних могућности.

Now, they’ll certainly -- when they come across something new,

Они ће сигурно, када наиђу на нешто ново,

they’ll certainly ask, "What is it?"

питати, "шта је то"?

Of course they will. But they’ll also ask, "What can I do with it?"

Наравно да хоће. Али питаће и "шта могу с тим да урадим"?

And you know, the more creative of them

Креативнија деца

might get to a really interesting example.

ће можда смислити занимљивије примере.

And this openness is the beginning of exploratory play.

Та отвореност је почетак истраживачке игре.

Any parents of young kids in the audience? There must be some.

Има ли родитеља мале деце? Мора бити неког.

Yeah, thought so. So we’ve all seen it, haven’t we?

Да, тако сам и мислио. Знате о чему причам, зар не?

We’ve all told stories about how, on Christmas morning,

Сви смо причали о томе како су се деца, на јутро Божића,

our kids end up playing with the boxes

много више играла са кутијама

far more than they play with the toys that are inside them.

него са играчкама које су биле у тим кутијама.

And you know, from an exploration perspective,

И знате, из перспективе истраживања,

this behavior makes complete sense.

то понашање има много више смисла.

Because you can do a lot more with boxes than you can do with a toy.

Јер с кутијама можете много више него са играчком.

Even one like, say, Tickle Me Elmo --

Чак и са "Голицавим Елмом",

which, despite its ingenuity, really only does one thing,

који упркос својој генијалности заправо ради само једну ствар,

whereas boxes offer an infinite number of choices.

док кутије нуде бескрајан број могућности.

So again, this is another one of those playful activities

Дакле, опет, ово је још једна од разиграних активности

that, as we get older, we tend to forget and we have to relearn.

које, постајући старији заборављамо и морамо поново да учимо.

So another one of Bob McKim’s favorite exercises

Још једна од омиљених вежби Боба МекКима

is called the "30 Circles Test."

јесте "Тест 30 кругова".

So we’re back to work. You guys are going to get back to work again.

Враћамо се на посао. Ви ћете да се вратите на посао.

Turn that piece of paper that you did the sketch on

Окрените тај папир на ком сте цртали

back over, and you’ll find those 30 circles printed on the piece of paper.

и пронаћи ћете одштампаних тих 30 кругова.

So it should look like this. You should be looking at something like this.

Требало би овако да изгледа. Требало би да видите овако нешто.

So what I’m going to do is, I’m going to give you minute,

Даћу вам минут и желим

and I want you to adapt as many of those circles as you can

да промените што више кругова

into objects of some form.

у неке врсте објеката.

So for example, you could turn one into a football,

На пример, можете један да претворите у фудбалску лопту,

or another one into a sun. All I’m interested in is quantity.

други у сунце. Мене занима само квантитет.

I want you to do as many of them as you can,

Желим да урадите што више можете

in the minute that I’m just about to give you.

само за минут колико ћу вам дати.

So, everybody ready? OK? Off you go.

Да ли су сви спремни? Океј? Почните.

Okay. Put down your pencils, as they say.

Океј. Спустите оловке, што би се рекло.

So, who got more than five circles figured out?

Добро, ко је решио више од пет кругова?

Hopefully everybody? More than 10?

Надам се сви. Више од десет?

Keep your hands up if you did 10.

Дигните руке ако сте успели. Десет.

15? 20? Anybody get all 30?

Петнаест? Двадесет? Да ли је неко успео свих 30?

No? Oh! Somebody did. Fantastic.

Не? Ох, неко јесте. Фантастично.

Did anybody to a variation on a theme? Like a smiley face?

Да ли је неко радио варијације на тему? Као насмејано лице?

Happy face? Sad face? Sleepy face? Anybody do that?

Срећно лице? Тужно лице? Поспано? Да ли је неко то радио?

Anybody use my examples? The sun and the football?

Да ли је неко користио моје примере? Сунце и лопту?

Great. Cool. So I was really interested in quantity.

Одлично. Кул. Заиста ме је занимала бројност.

I wasn’t actually very interested in whether they were all different.

Није ме толико занимало да ли су сви различити.

I just wanted you to fill in as many circles as possible.

Само сам желео да попуните што је могуће више.

And one of the things we tend to do as adults, again, is we edit things.

Још једна ствар коју ми одрасли радимо, је да преправљамо ствари.

We stop ourselves from doing things.

Спречавамо себе у рађењу ствари.

We self-edit as we’re having ideas.

Контролишемо се док навиру идеје.

And in some cases, our desire to be original is actually a form of editing.

И некада је наша жеља за оригиналношћу нека врста преправке.

And that actually isn’t necessarily really playful.

А то уствари није обавезно и веома разиграно.

So that ability just to go for it and explore lots of things,

Та способност да се упустимо и истражујемо многе ствари,

even if they don’t seem that different from each other,

чак и када не делују међусобно различито,

is actually something that kids do well, and it is a form of play.

је нешто што деци веома добро иде и то је облик игре.

So now, Bob McKim did another

Е сад, Боб МекКим је урадио

version of this test

још једну варијанту овог теста,

in a rather famous experiment that was done in the 1960s.

у прилично познатом експерименту из шездесетих.

Anybody know what this is? It’s the peyote cactus.

Да ли неко зна шта је ово? То је пејотл кактус.

It’s the plant from which you can create mescaline,

То је биљка из које се прави мескалин,

one of the psychedelic drugs.

једна од психоделичних дрога.

For those of you around in the '60s, you probably know it well.

Ви који сте одрастали шездесетих вероватно добро знате.

McKim published a paper in 1966, describing an experiment

МекКим је 1966. објавио рад у ком описује експеримент

that he and his colleagues conducted

који је спровео са својим колегама,

to test the effects of psychedelic drugs on creativity.

у ком тестира ефекте психоделичне дроге на креативност.

So he picked 27 professionals -- they were

Одабрао је 27 професионалаца. То су били

engineers, physicists, mathematicians, architects,

инжењери, физичари, математичари, архитекте,

furniture designers even, artists --

чак и дизајнери намештаја, уметници.

and he asked them to come along one evening,

Замолио их је да дођу једне вечери

and to bring a problem with them that they were working on.

и понесу са собом проблем на ком су радили.

He gave each of them some mescaline,

Свакоме је дао по мало мескалина и

and had them listen to some nice, relaxing music for a while.

неко време им пуштао лепу, опуштајућу музику.

And then he did what’s called the Purdue Creativity Test.

Онда је спровео "Перду тест креативности".

You might know it as, "How many uses can you find for a paper clip?"

Можда га знате као: на колико начина можете употребити спајалицу?

It’s basically the same thing as the 30 circles thing that I just had you do.

У основи то је исто као и ових 30 кругова које сте управо радили.

Now, actually, he gave the test before the drugs

Уствари, дао им је тест пре дроге

and after the drugs, to see

и после дроге, да би видео

what the difference was in people’s

каква је разлика у њиховом

facility and speed with coming up with ideas.

начину и брзини долажења до нових идеја.

And then he asked them to go away

Онда им је рекао да оду

and work on those problems that they’d brought.

и да раде на оним проблемима које су донели.

And they’d come up with a bunch of

Они су дошли до гомиле неких

interesting solutions -- and actually, quite

занимљивих решења и до прилично

valid solutions -- to the things that they’d been working on.

исправних решења за проблеме на којима су радили.

And so, some of the things that they figured out,

Нека од решења до којих су дошли,

some of these individuals figured out;

до којих су ти људи дошли.

in one case, a new commercial building and designs for houses

У једном случају, нова комерцијална зграда и дизајн кућа

that were accepted by clients;

које су клијенти прихватили.

a design of a solar space probe experiment;

Дизајн експеримента за соларну свемирску станицу.

a redesign of the linear electron accelerator;

Редизајн линеарног акцелератора за електроне,

an engineering improvement to a magnetic tape recorder --

инжењерско побољшање магнетофона.

you can tell this is a while ago;

Види се да је ово старо.

the completion of a line of furniture;

Завршена колекција намештаја,

and even a new conceptual model of the photon.

чак и нови концептуални модел фотона.

So it was a pretty successful evening.

Било је то прилично успешно вече.

In fact, maybe this experiment was the reason that Silicon Valley

Уствари, можда је овај експеримент разлог што је Силиконска Долина

got off to its great start with innovation.

имала одличан почетак на пољу иновација.

We don’t know, but it may be.

Не знамо, али можда јесте.

We need to ask some of the CEOs

Морамо питати неке од директора

whether they were involved in this mescaline experiment.

да ли су учествовали у експерименту са мескалином.

But really, it wasn’t the drugs that were important;

Али заиста, није дрога била важна,

it was this idea that what the drugs did

него идеја да дрога може

would help shock people out of their normal way of thinking,

да помогне да продрма људе из устаљеног начина мишљења.

and getting them to forget the adult behaviors

И да их наведе да забораве одрасло понашање

that were getting in the way of their ideas.

које је стајало на путу нових идеја.

But it’s hard to break our habits, our adult habits.

Али тешко је ослободити се навика одраслих.

At IDEO we have brainstorming rules written on the walls.

У фирми имамо правила олује идеја написана на зиду.

Edicts like, "Defer judgment," or "Go for quantity."

Правила као, "Одложи пресуду" или "Што више то боље".

And somehow that seems wrong.

То некако делује погрешно.

I mean, can you have rules about creativity?

Мислим, можете ли имати правила креативности?

Well, it sort of turns out that we need rules

Па, испоставља се да су нам потребна правила

to help us break the old rules and norms

да би нам помогла да се ослободимо старих правила и норми

that otherwise we might bring to the creative process.

које бисмо иначе унели у креативни процес.

And we’ve certainly learnt that over time,

И стварно смо схватили да током времена

you get much better brainstorming,

имамо све боље олује идеја и

much more creative outcomes when everybody does play by the rules.

више креативних решења кад сви поштују правила.

Now, of course, many designers, many individual designers,

Наравно, многи појединачни дизајнери

achieve this is in a much more organic way.

постижу ово на природнији начин.

I think the Eameses are wonderful examples of experimentation.

Мислим да је брачни пар Имс одличан пример експериментисања.

And they experimented with plywood for many years

Много година су експериментисали са шперплочом,

without necessarily having one single goal in mind.

а да нису имали неки конкретан циљ у глави.

They were exploring following what was interesting to them.

Истраживали су оно што им је било занимљиво.

They went from designing splints for wounded soldiers

Правили су и удлаге за рањене војнике

coming out of World War II and the Korean War, I think,

из Другог светског и корејског рата.

and from this experiment they moved on to chairs.

А са тог експеримента прешли су на столице.

Through constant experimentation with materials,

И непрестаним експериментисањем са материјалима

they developed a wide range of iconic solutions

развили су широк спектар изузетних решења

that we know today, eventually resulting in,

која познајемо данас, да би коначно завршили

of course, the legendary lounge chair.

наравно, са легендарном фотељом.

Now, if the Eameses had stopped with that first great solution,

Да су се Имсови зауставили код првог доброг решења,

then we wouldn’t be the beneficiaries of so many

данас не бисмо имали толико

wonderful designs today.

изузетних пројеката.

And of course, they used experimentation in all aspects of their work,

Наравно, експериментисали су у свим аспектима свог рада.

from films to buildings, from games to graphics.

Од филмова до зграда, од игара до графике.

So, they’re great examples, I think, of exploration

Они су дакле одличан пример истраживања

and experimentation in design.

и експериментисања у дизајну.

Now, while the Eameses were exploring those possibilities,

Сад, док су они истраживали те могућности,

they were also exploring physical objects.

истраживали су и физичке објекте.

And they were doing that through building prototypes.

То су радили правећи прототипове.

And building is the next of the behaviors that I thought I’d talk about.

Градња је следеће понашање о ком сам желео да говорим.

So the average Western first-grader

Просечни западњачки првак

spends as much as 50 percent of their play time

проводи скоро 50% свог времена у игри

taking part in what’s called "construction play."

радећи нешто што се зове "конструктивна игра".

Construction play -- it’s playful, obviously,

Конструктивна игра - разиграна је, очигледно,

but also a powerful way to learn.

али такође је и моћан облик учења.

When play is about building a tower out of blocks,

Када се игра грађења торња од блокова,

the kid begins to learn a lot about towers.

дете почиње да учи много о торњевима.

And as they repeatedly knock it down and start again,

И како их изнова руши и почиње од почетка,

learning is happening as a sort of by-product of play.

учење се јавља као пратећи ефекат игре.

It’s classically learning by doing.

То је класично учење кроз радњу.

Now, David Kelley calls this behavior,

Дејвид Кели ово понашање, када

when it’s carried out by designers, "thinking with your hands."

га изводе дизајнери, назива "размишљање рукама".

And it typically involves making multiple,

То укључује прављење више

low-resolution prototypes very quickly,

прототипова ниског квалитета, веома брзо.

often by bringing lots of found elements together

Знате, често се комбинују неки елементи

in order to get to a solution.

како би се дошло до решења.

On one of his earliest projects, the team was kind of stuck,

У једном од његових ранијих пројеката тим се блокирао

and they came up with a mechanism by hacking together

и смислили су један механизам, састављајући

a prototype made from a roll-on deodorant.

прототип од лоптице из дезодоранса.

Now, that became the first commercial computer mouse

То је постао први комерцијални компјутерски миш

for the Apple Lisa and the Macintosh.

за "Apple Lisa" и Мекинтош.

So, they learned their way to that by building prototypes.

Дакле до тога су стигли прављењем прототипова.

Another example is a group of designers

Још један пример је група дизајнера

who were working on a surgical instrument with some surgeons.

која је радила са хирурзима на изради неког инструмента.

They were meeting with them; they were talking to the surgeons

Састајали су се с њима, разговарали о

about what it was they needed with this device.

томе шта им је важно у вези с тим инструментом.

And one of the designers ran out of the room

Један од дизајнера је истрчао из просторије

and grabbed a white board marker and a film canister --

и донео маркер за таблу и кутијицу за филм -

which is now becoming a very precious prototyping medium --

што постаје веома значајан медијум за прототипове -

and a clothespin. He taped them all together,

и штипаљку. Све је залепио, отрчао

ran back into the room and said, "You mean, something like this?"

назад у собу и рекао, "Мислите, нешто овакво?"

And the surgeons grabbed hold of it and said,

А хирурзи су уграбили то и рекли,

well, I want to hold it like this, or like that.

"Желим да га држим овако или овако".

And all of a sudden a productive conversation

И одједном се повео продуктиван разговор

was happening about design around a tangible object.

око дизајна опипљивог објекта.

And in the end it turned into a real device.

На крају се претворио у стварни инструмент.

And so this behavior is all about quickly getting something

Овде се ради о брзом доношењу нечега

into the real world, and having your thinking advanced as a result.

на свет, чиме ваше размишљање напредује.

At IDEO there’s a kind of a back-to-preschool feel

Понекад у фирми имамо у вези са околином

sometimes about the environment.

осећај као да смо се вратили у вртић.

The prototyping carts, filled with colored paper

Кутије за прототипове пуне обојеног папира

and Play-Doh and glue sticks and stuff --

и пластелин за игру и тубе лепка и свашта.

I mean, they do have a bit of a kindergarten feel to them.

Мислим, оне помало подсећају на забавиште.

But the important idea is that everything’s at hand, everything’s around.

Важна идеја је да је све при руци. Све је у околини.

So when designers are working on ideas,

Тако да када дизајнери раде на некој идеји,

they can start building stuff whenever they want.

могу било кад почети са прављењем нечега.

They don’t necessarily even have to go

Не морају чак ни да оду

into some kind of formal workshop to do it.

у неку званичну радионицу због тога.

And we think that’s pretty important.

Ми мислимо да је то прилично важно.

And then the sad thing is, although preschools

А тужна ствар је да, иако су вртићи

are full of this kind of stuff, as kids go through the school system

пуни оваквих ствари, како деца напредују у школовању,

it all gets taken away.

све то им се одузима.

They lose this stuff that facilitates

Губе ствари које помажу у

this sort of playful and building mode of thinking.

разиграном и конструктивном мишљењу.

And of course, by the time you get to the average workplace,

И наравно, док стигнете до просечног радног места,

maybe the best construction tool we have

можда је најбољи конструктивни алат који имамо

might be the Post-it notes. It’s pretty barren.

"Post-it" блокчић. Прилично је пуст.

But by giving project teams and the clients

Али ако дамо пројектантским тимовима и њиховим

who they’re working with permission to think with their hands,

клијентима дозволу да размишљају рукама,

quite complex ideas can spring into life

прилично комплексне идеје се могу родити

and go right through to execution much more easily.

и доспети до реализације много брже.

This is a nurse using a very simple -- as you can see -- plasticine prototype,

Ово је једна сестра која држи веома једноставан прототип од пластелина,

explaining what she wants out of a portable information system

објашњава тиму технолога и дизајнера,

to a team of technologists and designers

који са њом раде у болници,

that are working with her in a hospital.

шта жели од преносног информационог система.

And just having this very simple prototype

Овај једноставан прототип

allows her to talk about what she wants in a much more powerful way.

јој омогућава да своје жеље изражава на снажнији начин.

And of course, by building quick prototypes,

Наравно, брзом израдом прототипова можемо

we can get out and test our ideas with consumers

да тестирамо идеје са корисницима

and users much more quickly

и потрошачима много брже

than if we’re trying to describe them through words.

него да покушавамо да их опишемо речима.

But what about designing something that isn’t physical?

Али шта је са дизајнирањем нечега што није физичко?

Something like a service or an experience?

Као што је услуга или искуство?

Something that exists as a series of interactions over time?

Нешто што је серија интеракција у току времена?

Instead of building play, this can be approached with role-play.

Уместо градњом, овоме се приступа кроз играње улога.

So, if you’re designing an interaction between two people --

Ако креирате интеракцију међу људима,

such as, I don’t know -- ordering food at a fast food joint

као што је наручивање хране у ресторану брзе хране

or something, you need to be able to imagine

или слично, потребно је да неко време

how that experience might feel over a period of time.

замишљате како би то искуство изгледало.

And I think the best way to achieve that,

Мислим да је најбољи начин за постизање тога,

and get a feeling for any flaws in your design, is to act it out.

као и за проналажење могућих мана, тај да се одглуми.

So we do quite a lot of work at IDEO

У "IDEO-у" много радимо на томе

trying to convince our clients of this.

да убедимо своје клијенте у ово.

They can be a little skeptical; I’ll come back to that.

Они могу бити скептични, вратићу се на то.

But a place, I think, where the effort is really worthwhile

Али напор се исплати у ситуацијама

is where people are wrestling with quite serious problems --

када се људи боре са заиста озбиљним проблемима.

things like education or security or finance or health.

Као што су образовање или безбедност, финансије или здравље.

And this is another example in a healthcare environment

Ово је још један пример у окружењу здравства,

of some doctors and some nurses and designers

неки лекари и сестре и дизајнери

acting out a service scenario around patient care.

одигравају сценарио бриге о пацијенту.

But you know, many adults

Али знате, многи одрасли

are pretty reluctant to engage with role-play.

се невољно упуштају у одигравање сцена.

Some of it’s embarrassment and some of it is because

Што због срамежљивости, што због

they just don’t believe that what emerges is necessarily valid.

тога што не верују да је оно што се тиме добија значајно.

They dismiss an interesting interaction by saying,

Одбацују занимљиву интеракцију, говорећи

you know, "That’s just happening because they’re acting it out."

"То се дешава само зато што је одглумљено".

Research into kids' behavior actually suggests

Истраживање дечијег понашања говори

that it’s worth taking role-playing seriously.

да одигравање вреди узети за озбиљно.

Because when children play a role,

Јер када деца играју улоге,

they actually follow social scripts quite closely

она прилично прецизно прате улоге и сценарија

that they’ve learnt from us as adults.

која су научила од нас одраслих.

If one kid plays "store," and another one’s playing "house,"

Ако једно дете игра продавницу, а друго кућу,

then the whole kind of play falls down.

онда се цела игра распада.

So they get used to quite quickly

Дакле они се прилично брзо навикну

to understanding the rules for social interactions,

на разумевање правила друштвене интеракције,

and are actually quite quick to point out when they’re broken.

и веома брзо укажу на њихово нефункционисање.

So when, as adults, we role-play,

Када ми одрасли глумимо,

then we have a huge set of these scripts already internalized.

имамо много ових правила интернализованих.

We’ve gone through lots of experiences in life,

Имамо много животних искустава.

and they provide a strong intuition

Захваљујући њима знамо

as to whether an interaction is going to work.

да ли ће нека интеракција успети.

So we’re very good, when acting out a solution,

Веома смо добри у налажењу решења,

at spotting whether something lacks authenticity.

примећивању кад нечему недостаје аутентичност.

So role-play is actually, I think,

Играње улога је, по мом мишљењу,

quite valuable when it comes to thinking about experiences.

веома вредно када треба размишљати о искуствима.

Another way for us, as designers, to explore role-play

Још један начин да дизајнери истраже играње улога,

is to put ourselves through an experience which we’re designing for,

је да се упустимо у искуство за које дизајнирамо,

and project ourselves into an experience.

да се пројектујемо у неко искуство.

So here are some designers who are trying to understand

Овде неки дизајнери покушавају да разумеју

what it might feel like to sleep in a

какав би био осећај спавати у

confined space on an airplane.

скученим просторима у авиону.

And so they grabbed some very simple materials, you can see,

Као што видите, користе нека једноставна средства.

and did this role-play, this kind of very crude role-play,

Спровели су ово играње улога, веома сирово,

just to get a sense of what it would be like for passengers

само да би осетили како би се путници осећали

if they were stuck in quite small places on airplanes.

да су заглављени у веома малим просторима у авионима.

This is one of our designers, Kristian Simsarian,

Ово је један од наших дизајнера, Кристијан Симсаријан,

and he’s putting himself through the experience of being an ER patient.

он жели да искуси какав је осећај бити пацијент у ургентном центру.

Now, this is a real hospital, in a real emergency room.

Ово је права болница, прави ургентни центар.

One of the reasons he chose to take

Један од разлога зашто је одлучио

this rather large video camera with him was

да са собом понесе ову прилично велику камеру,

because he didn’t want the doctors and nurses thinking

је зато што није желео да лекари и сестре помисле

he was actually sick, and sticking something into him

да је заиста болестан и да га убадају нечим

that he was going to regret later.

због чега би он после зажалио.

So anyhow, he went there with his video camera,

Углавном, отишао је тамо с камером

and it’s kind of interesting to see what he brought back.

и занимљиво је видети шта је снимио.

Because when we looked at the video when he got back,

Јер кад се вратио и кад смо погледали снимак,

we saw 20 minutes of this.

видели смо двадесет минута овога.

(Laughter)

(смех)

And also, the amazing thing about this video --

Занимљива ствар у вези с овим видеом је

as soon as you see it you immediately

да, чим га видите, одмах се

project yourself into that experience.

пребаците у то искуство.

And you know what it feels like: all of that uncertainty

И знате какав је осећај, сва та несигурност

while you’re left out in the hallway

док сте остављени у ходнику

while the docs are dealing with some more urgent case

а док се лекари баве неким хитнијим случајем

in one of the emergency rooms, wondering what the heck’s going on.

у осталим салама, питате се шта се забога догађа.

And so this notion of using role-play --

Дакле идеја играња улога

or in this case, living through the experience

или у овом случају проживљавања искуства

as a way of creating empathy --

у сврху стварања емпатије,

particularly when you use video, is really powerful.

посебно коришћењем видеа, је веома моћна.

Or another one of our designers, Altay Sendil:

Или други наш дизајнер, Алтај Сендил,

he’s here having his chest waxed, not because he’s very vain,

овде депилира груди, не зато што је веома ташт,

although actually he is -- no, I’m kidding --

иако заправо јесте. Не, шалим се.

but in order to empathize with the pain that chronic care patients

Него да би искусио бол кроз који хронични пацијенти

go through when they’re having dressings removed.

пролазе приликом скидања завоја.

And so sometimes these analogous experiences,

Понекад та истоврсна искуства, истоврсно

analogous role-play, can also be quite valuable.

играње улога може такође бити веома вредно.

So when a kid dresses up as a firefighter, you know,

Када се дете обуче у ватрогасца,

he’s beginning to try on that identity.

оно почиње да испробава тај идентитет.

He wants to know what it feels like to be a firefighter.

Жели да зна какав је осећај бити ватрогасац.

We’re doing the same thing as designers.

Ми дизајнери радимо исту ствар.

We’re trying on these experiences.

Испробавамо ова искуства.

And so the idea of role-play is both as an empathy tool,

Идеја играња улога је доживети емпатију

as well as a tool for prototyping experiences.

али и испробати искуства.

And you know, we kind of admire people who do this at IDEO anyway.

Ми се у фирми дивимо људима који ово раде.

Not just because they lead to insights about the experience,

Не само зато што то води увиду у искуства,

but also because of their willingness to explore

него и због њихове воље да истражују

and their ability to unselfconsciously

и њихове способности да се природно

surrender themselves to the experience.

предају тим искуствима.

In short, we admire their willingness to play.

Укратко, дивимо се њиховој вољи да се играју.

Playful exploration, playful building and role-play:

Дакле, разиграно истраживање, креирање и играње улога.

those are some of the ways that designers use play in their work.

То су неки од начина на које дизајнери користе игру у свом раду.

And so far, I admit, this might feel

Донекле, признајем, ово делује као

like it’s a message just to go out and play like a kid.

порука да почнете да се играте као дете.

And to certain extent it is, but I want to stress a couple of points.

Донекле и јесте, али желим да нагласим неке ствари.

The first thing to remember is that play is not anarchy.

Запамтите прво да игра није анархија.

Play has rules, especially when it’s group play.

Игра има правила, посебно групна игра.

When kids play tea party, or they play cops and robbers,

Када се деца играју чајанке или лопова и жандара,

they’re following a script that they’ve agreed to.

она прате правила око којих су се договорила.

And it’s this code negotiation that leads to productive play.

То преговарање око правила води до продуктивне игре.

So, remember the sketching task we did at the beginning?

Сећате се цртежа који смо радили на почетку?

The kind of little face, the portrait you did?

Лице, портрет који сте цртали?

Well, imagine if you did the same task with friends

Па, замислите да сте исто радили са пријатељима

while you were drinking in a pub.

док сте на пићу у кафани.

But everybody agreed to play a game

Али сви се договоре да играју

where the worst sketch artist bought the next round of drinks.

ако најгори цртач плаћа следећу туру пића.

That framework of rules would have turned an embarrassing,

Таква правила би претворила нелагодну

difficult situation into a fun game.

и тешку ситуацију у забавну игру.

As a result, we’d all feel perfectly secure and have a good time --

Последица би била да се сви осећамо сигурно и да се забавимо -

but because we all understood the rules and we agreed on them together.

али само зато што смо сви разумели правила и сложили се да играмо према њима.

But there aren’t just rules about how to play;

Поред правила о начину игре,

there are rules about when to play.

постоје правила и о времену игре.

Kids don’t play all the time, obviously.

Деца се, очигледно, не играју сво време.

They transition in and out of it,

Улазе и излазе из игре.

and good teachers spend a lot of time

А добри учитељи проводе много времена

thinking about how to move kids through these experiences.

размишљајући како да проведу децу кроз та искуства.

As designers, we need to be able to transition in and out of play also.

И ми дизајнери би такође требало да улазимо и излазимо из игре.

And if we’re running design studios

И ако водимо дизајнерски студио,

we need to be able to figure out, how can we transition

требало би да знамо на који начин

designers through these different experiences?

да водимо дизајнере кроз ова различита искуства.

I think this is particularly true if we think about the sort of --

Мислим да је ово тачно ако размишљамо о...

I think what’s very different about design

Мислим да је код дизајна специфично то

is that we go through these two very distinctive modes of operation.

да ми пролазимо кроз два одвојена начина рада.

We go through a sort of generative mode,

Имамо почетни рад, генезу,

where we’re exploring many ideas;

када истражујемо многе идеје.

and then we come back together again,

А онда се сви поново нађемо

and come back looking for that solution,

и тражимо то неко решење

and developing that solution.

и развијамо га.

I think they’re two quite different modes:

Мислим да су то два различита начина рада.

divergence and convergence.

Разилажење и спајање.

And I think it’s probably in the divergent mode

Мислим да нам је нарочито приликом разилажења

that we most need playfulness.

потребно највише разиграности.

Perhaps in convergent mode we need to be more serious.

Можда у периоду састајања треба да будемо озбиљнији.

And so being able to move between those modes

Способност да се крећемо између та два

is really quite important. So, it’s where there’s a

је веома важна. Мислим да је ту неопходна

more nuanced version view of play, I think, is required.

нијансиранија верзија играња.

Because it’s very easy to fall into the trap that these states are absolute.

Веома је лако упасти у замку да су ова стања апсолутна.

You’re either playful or you’re serious, and you can’t be both.

Или се играте или сте озбиљни, не можете бити оба.

But that’s not really true: you can be a serious professional adult

Али то заиста није истина. Можете бити озбиљан одрастао професионалац

and, at times, be playful.

а понекад и разиграни.

It’s not an either/or; it’s an "and."

То није или/или, то је и једно и друго.

You can be serious and play.

Можете бити озбиљни и играти се.

So to sum it up, we need trust to play,

Да резимирам, потребно је поверење да бисмо се играли,

and we need trust to be creative. So, there’s a connection.

поверење да бисмо били креативни, постоји веза.

And there are a series of behaviors that we’ve learnt as kids,

А постоје и разна понашања која смо као клинци научили,

and that turn out to be quite useful to us as designers.

а која су се показала веома корисним нама дизајнерима.

They include exploration, which is about going for quantity;

Она укључују истраживање, где је поента квантитет.

building, and thinking with your hands;

Размишљање и радња рукама.

and role-play, where acting it out helps us both

И играње улога, које нам помаже да

to have more empathy for the situations in which we’re designing,

развијемо више емпатије за ситуације на којима радимо

and to create services and experiences

али и да стварамо услуге и искуства

that are seamless and authentic.

која су чврста и аутентична.

Thank you very much. (Applause)

Много вам хвала.