How can we support the emotional well-being of teachers? | Sydney Jensen

Prevodilac: Jasmina Sevo Lektor: Ivana Korom

Like many teachers,

Као и многи наставници,

every year on the first day of school,

сваке године првог дана школе,

I lead a sort of icebreaker activity with my students.

радим са ученицима оне активности за пробијање леда.

I teach at Lincoln High School in Lincoln, Nebraska,

Предајем у средњој школи Линколн у Линколну, Небраска,

and we are one of the oldest and most diverse high schools

и једна смо од најстаријих и најразноврснијих средњих школа

in our state.

у држави.

Also, to our knowledge,

Исто тако, колико знамо,

we're the only high school in the world whose mascot is the Links.

једина смо средња школа на свету чија маскота су карике.

Like, a chain.

Знате, ланац.

(Laughter)

(Смех)

And with that being our mascot,

И, с обзиром да нам је то маскота,

we have a statue out front of our building

испред зграде школе имамо скулптуру

of four links connected like a chain.

четири карике које су повезане у ланац.

And each link means something.

И свака карика нешто представља.

Our links stand for tradition,

Наше карике означавају традицију,

excellence, unity and diversity.

изврсност, јединство и разноликост.

So on the first day of school,

Првог дана школе,

I teach my new ninth-graders about the meaning behind those links,

објашњавам ученицима првих разреда значење ових карика

and I give them each a slip of paper.

и поделим им свима по парче папира.

On that paper, I ask them to write something about themselves.

Замолим их да на тај папир напишу нешто о себи.

It can be something that they love,

То може бити нешто што воле,

something that they hope for --

нешто чему се надају -

anything that describes their identity.

било шта што описује њихову личност.

And then I go around the room with a stapler,

Онда прођем учионицом са хефталицом

and I staple each of those slips together

и захефтам ове папириће

to make a chain.

тако да формирају ланац.

And we hang that chain up in our classroom as a decoration, sure,

Тај ланац обесимо у учионици као украс, наравно,

but also as a reminder that we are all connected.

али и као подсетник да смо сви повезани.

We are all links.

Сви смо ми карике.

So what happens when one of those links feels weak?

А шта се деси када једна од ових карика ослаби?

And what happens when that weakness

И шта се деси ако је та слаба карика

is in the person holding the stapler?

особа која држи хефталицу?

The person who's supposed to make those connections.

Особа која треба да прави ове везе.

The teacher.

Наставник.

As teachers, we work every day

Као наставници, радимо сваки дан

to provide support socially, emotionally and academically

да бисмо обезбедили социјалну, емотивну и академску подршку

to our students who come to us with diverse and tough circumstances.

нашим ученицима који долазе са разноразним и тешким животним причама.

Like most teachers,

Као и већина наставника

I have students who go home every day,

имам ученике који сваки дан одлазе кући,

and they sit around the kitchen table

седају за кухињски сто,

while one or both parents makes a healthy, well-rounded meal for them.

док један или оба родитеља за њих праве здрав, добро избалансиран оброк.

They spend suppertime summarizing the story they read

За вечером сумирају шта су прочитали

in ninth-grade English that day,

на настави тај дан

or explaining how Newton's laws of motion work.

или објасне како функционишу Њутнови закони кретања.

But I also have students who go to the homeless shelter

Али исто тако имам ученике који иду у прихватилиште за бескућнике

or to the group home.

или у домове.

They go to the car that their family is sleeping in right now.

Или иду у ауто у којем баш сада спава њихова породица.

They come to school with trauma,

Они долазе у школу под траумом

and when I go home every day, that goes home with me.

и сваки дан кад идем кући ја то носим са собом.

То је онај тежи део у животу једног наставника.

And see, that's the hard part about teaching.

It's not the grading, the lesson-planning, the meetings,

Није то оцењивање, планирање часова, састанци,

though sure, those things do occupy a great deal of teachers' time and energy.

иако, наравно, и ово одузима велики део наставниковог времена и енергије.

Онај тежи део када говоримо о подучавању

The tough part about teaching

is all the things you can't control for your kids,

чине све оне ствари на које не можете утицати,

all the things you can't change for them once they walk out your door.

све оно што не можете променити када они изађу на врата учионице.

And so I wonder if it's always been this way.

Питам се, да ли је увек било тако.

I think back to my undergraduate training at the University of Georgia,

Сећам се времена кад сам студирала на Универзитету у Џорџији

where we were taught in our methods classes

где су нас учили на часовима методике

that the concept of good teaching has changed.

да се појам држања добре наставе променио.

We're not developing learners

Не стварамо ученике

who are going to go out into a workforce

који ће постати радна снага

where they'll stand on a line in a factory.

која ће стајати на траци у некој фабрици.

Rather, we're sending our kids out into a workforce

Ми, у ствари, шаљемо децу на тржиште рада

where they need to be able to communicate,

где је потребна њихова способност да комуницирају,

collaborate and problem-solve.

сарађују и решавају проблеме.

And that has caused teacher-student relationships

А то је довело до тога да се однос између наставника и ученика

to morph into something stronger

развије у нешто јаче

than the giver of content and the receiver of knowledge.

него што је однос између даваоца и примаоца знања.

Lectures and sitting in silent rows just doesn't cut it anymore.

Предавања и седење у редовима у тишини једоставно више не стоје.

We have to be able to build relationships with and among our students

Морамо бити у стању да градимо односе са и међу ученицима,

to help them feel connected

да им помогнемо да се осећају повезани

in a world that depends on it.

у свету који од тога зависи.

I think back to my second year teaching.

Сећам се своје друге године рада у настави.

I had a student who I'll call "David."

Имала сам ученика којег ћу сад назвати "Дејвид".

And I remember feeling like I'd done a pretty good job

И сећам се како сам осећала да сам урадила доста добар посао

at teaching that year:

у настави те године:

"Hey, I ain't no first-year teacher.

"Хеј, нисам више почетник.

I know what I'm doing."

Знам шта радим."

And it was on the last day of school,

Био је задњи дан школе,

I told David to have a great summer.

пожелела сам Дејвиду да лепо проведе лето.

And I watched him walk down the hall,

Посматрала сам га како је отишао низ ходник,

and I thought to myself,

и помислила сам,

I don't even know what his voice sounds like.

ја ни не знам како му звучи глас.

And that's when I realized I wasn't doing it right.

То је био тренутак кад сам схватила да не радим како треба.

So I changed almost everything about my teaching.

И тада сам променила скоро све у начину држања наставе.

I built in plenty of opportunities for my students to talk to me

У наставу сам уградила много прилика да моји ученици причају са мном

and to talk to each other,

и да причају између себе,

to share their writing and to verbalize their learning.

да размењују оно што напишу и да искажу оно што науче.

And it was through those conversations I began not only to know their voice

И кроз те разговоре почела сам, не само да упознајем њихове гласове

but to know their pain.

него да спознајем и шта их боли.

I had David in class again that next year,

Дејвид је био у мом разреду и следеће године

and I learned that his father was undocumented

и сазнала сам да његов отац није био пријављен

and had been deported.

и да је депортован.

Почео је другачије да се понаша у школи,

He started acting out in school

because all he wanted was for his family to be together again.

желео је само да његова породица опет буде заједно.

In so many ways, I felt his pain.

На толико много начина, ја сам осећала његову бол.

And I needed someone to listen,

И требао ми је неко да ме саслуша

somebody to provide support for me

неко ко ће да подржи мене

so that I could support him in this thing that I could not even comprehend.

тако да ја могу помоћи њему у ситуацији коју нисам могла ни појмити.

And we recognize that need

Препознали смо ту потребу

for police officers who've witnessed a gruesome crime scene

код полицајаца који су сведочили ужасним злочинима

and nurses who have lost a patient.

и медицинским сестрама које су изгубиле пацијента.

But when it comes to teaching professionals,

Али када говоримо о наставницима

that urgency is lagging.

та реакција је некако спора.

I believe it's paramount

Сматрам да је од изнимне важности

that students and teachers,

да се ученицима и наставницима,

administrators, paraprofessionals and all other support staff

административном кадру, асистентима и свом осталом помоћном особљу

have convenient and affordable access to mental wellness supports.

омогући одговарајућа и повољна психичка подршка.

When we are constantly serving others,

Када смо стално на услузи другима,

often between 25 and 125 students each day,

а то је често од 25 до 125 ученика дневно,

our emotional piggy banks are constantly being drawn upon.

стално посежемо за својом емоционалном касицом прасицом.

After a while, it can become so depleted,

Након неког времена она се толико испразни

that we just can't bear it anymore.

да једноставно више немамо снаге.

They call it "secondary trauma" and "compassion fatigue,"

Ово се зове "секундарна траума" или "саосећајни замор",

the concept that we absorb the traumas our students share with us each day.

концепт по којем ми апсорбујемо трауме које наши ученици с нама деле сваки дан.

And after a while,

И након неког времена

our souls become weighed down by the heaviness of it all.

наше душе почну да грцају под тежином свега тога.

The Buffett Institute at the University of Nebraska

На Бафет институту Универзитета у Небраски

recently found that most teachers --

је недавно установљено да је већина наставника -

86 percent across early childhood settings --

86 посто ако говоримо о деци мањег узраста -

experienced some depressive symptoms during the prior week.

искусило неке симптоме депресије током претходне недеље.

They found that approximately one in 10

Отприлике један од 10 наставника

reported clinically significant depressive symptoms.

је навео клинички значајне симптоме депресије.

My interactions with colleagues and my own experiences

Кроз разговоре са колегама и из властитог искуства,

make me feel like this is a universal struggle

схватила сам да је ово једна општа борба

across all grade levels.

без обзира на узраст.

So what are we missing?

Дакле, шта нам то промиче?

What are we allowing to break the chain and how do we repair it?

Чему то дозвољавамо да прекине тај ланац и како да га поправимо?

In my career,

Током своје каријере,

I've experienced the death by suicide of two students

доживела сам да ми се два ученика убију

and one amazing teacher

као и један диван наставник

who loved his kids;

који је волео своју децу;

countless students experiencing homelessness;

небројене ученике који нису имали кров над главом;

and kids entering and exiting the justice system.

и децу која су стално чинила законски кажњива дела.

When these events happen,

Када се овакво шта деси

protocol is to say, "If you need someone to talk to, then ..."

по протоколу би требало бити, "Ако треба с неким да разговарате, онда.."

And I say that's not enough.

А ја кажем да то није довољно.

I am so lucky.

Стварно имам среће.

I work in an amazing school with great leadership.

Радим у сјајној школи са одличним руководством.

I serve a large district

Радим у великој општини

with so many healthy partnerships with community agencies.

где се остварује тако много здраве сарадње са локалним агенцијама.

They have provided steadily increasing numbers

Оне стално обезбеђују све већи број

of school counselors and therapists

школских саветника и терапеута

and support staff to help our students.

и осталог кадра са циљем да помогну нашим ученицима.

They even provide staff members with access to free counseling

Они и запосленима омогућавају бесплатно саветовалиште

as part of our employment plan.

као део уговора о запослењу.

But many small districts and even some large ones

Али многе мале општине, па чак и оне веће

simply cannot foot the bill without aid.

једноставно не могу то да плате без нечије помоћи.

(Exhales)

(Издах)

Not only does every school need social and emotional support staff,

Не само да је свакој школи потребан кадар за социјалну и емоционалну помоћ,

trained professionals who can navigate the needs of the building --

стручни професионалци који могу управљати потребама свих у школи -

not just the students, not just the teachers, but both --

не само ученика, не само наставника, него и једних и других -

we also need these trained professionals

и нама су такође потребни ови обучени професионалци

to intentionally seek out those closest to the trauma

који би проценили ко су они који су најближи трауми

and check in with them.

и поразговарали с њима.

Many schools are doing what they can

Многе школе чине оно што могу

to fill in the gaps,

да некако попуне празнине,

starting with acknowledging that the work that we do

почевши од признавања да је посао који ми радимо

is downright hard.

изузетно тежак.

Another school in Lincoln, Schoo Middle School,

Једна друга школа у Линколну, средња школа Ску,

has what they call "Wellness Wednesdays."

има те, како су их назвали, "велнес среде".

They invite in community yoga teachers,

Тада позову локалне наставнике јоге,

they sponsor walks around the neighborhood during lunch

организују шетње по кварту током паузе за ручак

and organize social events

и организују друштвена догађања,

that are all meant to bring people together.

а све са циљем да се људи приближе једни другима.

Zachary Elementary School in Zachary, Louisiana,

Основна школа Закари у Закарију у Луизијани,

has something they call a "Midweek Meetup,"

има нешто што зову "средњоседмични састанак"

where they invite teachers to share lunch

и тада позивају наставнике да заједно ручају

and to talk about the things that are going well

и попричају о стварима које иду добро

and the things that are weighing heavy on their hearts.

и стварима које их тиште.

These schools are making space for conversations that matter.

Ове школе стварају простор за разговоре од значаја.

Finally, my friend and colleague Jen Highstreet

И на крају, моја пријатељица и колегиница Џен Хајстрит

takes five minutes out of each day

одвоји пет минута сваки дан

to write an encouraging note to a colleague,

да напише поруку подршке неком од колега и колегиница,

letting them know that she sees their hard work

дајући им до знања да она види колико се они труде

and the heart that they share with others.

и свим срцем раде то што раде.

She knows that those five minutes

Она зна да тих пет минута

can have an invaluable and powerful ripple effect

могу имати непроцењив и снажан таласни ефекат

across our school.

који ће се проширити по целој школи.

The chain that hangs in my classroom is more than just a decoration.

Ланац који виси у мојој учионици је више од пуке декорације.

Those links hang over our heads

Ове карике висе над нашим главама

for the entire four years that our students walk our halls.

током целе четири године колико ученици корачају нашим ходницима.

And every year,

И сваке године,

I have seniors come back to my classroom, room 340,

ученици завршне године поново дођу у моју учионицу, просторију број 340,

and they can still point out where their link hangs.

и још увек могу показати где виси њихова карика.

They remember what they wrote on it.

Они се сећају шта су написали.

They feel connected and supported.

Осећају се повезани и да имају подршку.

And they have hope.

И гаје наду.

Isn't that what we all need?

Зар то није оно што нам свима треба?

Somebody to reach out and make sure that we're OK.

Некога да дође и провери да ли је све ОК.

To check in with us

Да види како смо

and remind us that we are a link.

и подсети нас да смо карика.

Every now and then, we all just need a little help

Ту и тамо нам је само потребна мала помоћ

holding the stapler.

да држимо хефталицу.

Thank you.

Хвала.

(Applause)

(Аплауз)