How the arts help homeless youth heal and build | Malika Whitley

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Mirjana Čutura

Don't you love a good nap?

Зар не волите добру дремку?

(Laughter)

(Смех)

Just stealing away that small block of time

Да украдете тај делић времена

to curl up on your couch for that sweet moment of escape.

да бисте се склупчали на свом каучу и добили тај слатки тренутак бекства.

It's one of my favorite things,

То ми је једна од омиљених ствари,

but something I took for granted

али и нешто што сам узимала здраво за готово

before I began experiencing homelessness as a teenager.

пре него што сам доживела бескућништво као тинејџерка.

The ability to take a nap is only reserved for stability and sureness,

Могућност да дремнете је резервисана само за стабилност и сигурност,

something you can't find

нешто што не можете пронаћи

when you're carrying everything you own in your book bag

када све што поседујете носите у својој школској торби

and carefully counting the amount of time you're allowed to sit in any given place

и брижљиво мерите време које смете да проведете седећи на неком месту

before being asked to leave.

пре него што затраже од вас да одете.

I grew up in Atlanta, Georgia,

Одрасла сам у Атланти у Џорџији,

bouncing from house to house

идући од куће до куће

with a loving, close-knit family

уз уско повезану породицу пуну љубави,

as we struggled to find stability

док смо се борили да пронађемо

финансијску стабилност.

in our finances.

But when my mom temporarily lost herself to mania

Али, када је моја мама привремено оболела од маније,

and when that mania chose me as its primary scapegoat

и када ме је та манија изабрала за свог главног жртвеног јарца

through both emotional and physical abuse,

кроз емоционално и физичко злостављање,

I fled for my safety.

побегла сам у потрази за безбедношћу.

I had come to the conclusion that homelessness was safer for me

Закључила сам да је бескућништво безбедније по мене

than being at home.

од боравка код куће.

I was 16.

Имала сам 16 година.

During my homelessness, I joined Atlanta's 3,300 homeless youth

Током свог бескућништва, придружила сам се групи од 3 300 младих бескућника у Атланти

in feeling uncared for,

који су осећали да нико за њих не брине,

left out and invisible each night.

да су изостављени и невидљиви сваке ноћи.

There wasn't and still is not any place

Није постојало, нити још увек постоји, место

for a homeless minor to walk off the street

за малолетног бескућника да се склони са улице

to access a bed.

и добије кревет за преноћиште.

I realized that most people thought of homelessness

Схватила сам да већина људи доживљава бескућништво

as some kind of lazy, drug-induced squalor and inconvenience,

као некакву учмалу беду изазвану дрогом и неугодност,

but that didn't represent my book bag full of clothes and schoolbooks,

али то моја школска торба пуна одеће и уџбеника није представљала,

or my A+ grade point average.

као ни мој скроз одличан успех.

I would sit on my favorite bench downtown

Седела бих у центру града на својој омиљеној клупи

and watch as the hours passed by

и посматрала како сати пролазе

until I could sneak in a few hours of sleep

док не успем да украдем неколико сати спавања

on couches, in cars,

на каучима, у колима,

in buildings or in storage units.

у зградама или магацинима.

I, like thousands of other homeless youth, disappeared into the shadows of the city

Као и хиљаде других младих бекућника, нестајала сам у сенкама града

while the whole world kept spinning

док се цео свет и даље окретао

as if nothing at all had gone terribly wrong.

као да се ништа ужасно погрешно није десило.

The invisibility alone almost completely broke my spirit.

Сама невидљивост ми је скоро потпуно сломила дух.

But when I had nothing else, I had the arts,

Али, када нисам имала ништа друго, имала сам уметност,

something that didn't demand

нешто што није захтевало

material wealth from me in exchange for refuge.

да имам материјално богатство у замену за уточиште.

A few hours of singing, writing poetry

Неколико сати певања, писања поезије

or saving up enough money

или уштеда довољне количине новца

to disappear into another world at a play

да нестанем у другачијем свету позоришне представе

kept me going and jolting me back to life when I felt at my lowest.

давали су ми снагу да идем даље и враћали у живот када сам била на дну.

I would go to church services on Wednesday evenings

Ишла сам на црквене службе средом увече

and, desperate for the relief the arts gave me,

и, жељна олакшања које ми је уметност доносила,

I would go a few hours early,

отишла бих неколико сати раније,

slip downstairs

ушуњала се на доњи спрат

and into a part of the world where the only thing that mattered

и у део света у ком је једино било важно

was whether or not I could hit the right note in the song

да ли ћу успети да погодим тачну ноту у песми

I was perfecting that week.

коју сам усавршавала те недеље.

I would sing for hours.

Певала бих сатима.

It gave me so much strength to give myself permission

То ми је давало толико снаге да дозволим себи

to just block it all out and sing.

да све потиснем и певам.

Five years later, I started my organization, ChopArt,

Пет година након тога, покренула сам своју организацију, Чопарт,

which is a multidisciplinary arts organization for homeless minors.

која је мултидисциплинарна уметничка организација за малолетне бескућнике.

ChopArt uses the arts as a tool for trauma recovery

Чопарт користи уметност као средство за опоравак од трауме

by taking what we know about building community

тако што узима оно што знамо о грађењу заједнице

and restoring dignity

и враћању достојанства

and applying that to the creative process.

и примењује то на креативни процес.

ChopArt is headquartered in Atlanta, Georgia,

Чопарт има седиште у Атланти у Џорџији,

with additional programs in Hyderabad, India, and Accra, Ghana,

уз додатне програме у Хајдерабаду у Индији и Акри у Гани,

and since our start in 2010,

а од нашег оснивања 2010. године,

we've served over 40,000 teens worldwide.

радили смо са више од 40 000 тинејџера широм света.

Our teens take refuge

Наши тинејџери проналазе прибежиште

in the transformative elements of the arts,

у трансформативним елементима уметности

and they depend on the safe space ChopArt provides for them to do that.

и зависе од сигурног простора који им Чопарт обезбеђује за то.

An often invisible population uses the arts to step into their light,

Често невидљива популација користи уметност да постане видљива,

but that journey out of invisibility is not an easy one.

али то путовање из невидљивости није лако.

We have a sibling pair, Jeremy and Kelly,

Имамо брата и сестру, Џеремија и Кели,

who have been with our program for over three years.

који су у нашем програму преко три године.

They come to the ChopArt classes every Wednesday evening.

Долазе на часове у Чопарту сваке среде навече.

But about a year ago,

Али, пре око годину дана,

Jeremy and Kelly witnessed their mom seize and die right in front of them.

Џереми и Кели су били присутни када им је мајка добила напад и умрла пред њима.

They watched as the paramedics failed to revive her.

Гледали су како хитна помоћ није успела у томе да је оживи.

They cried as their father

Плакали су док је њихов отац

signed over temporary custody to their ChopArt mentor, Erin,

давао пристанак за привремено старатељство ментору из Чопарта, Ерини,

without even allowing them to take an extra pair of clothes on their way out.

а да им чак није ни дозволио да узму одећу за преобуку на изласку.

This series of events broke my heart,

Овај низ догађаја ми је сломио срце,

but Jeremy and Kelly's faith and resolve in ChopArt

али Џеремијева и Келина вера и одлучност у Чопарту

is what keeps me grounded in this work.

су оно што ме држи у овом послу.

Kelly calling Erin in her lowest moment,

Кели је позвала Ерину када је била на дну,

knowing that Erin would do whatever she could

знајући да ће Ерин учинити све што може

to make them feel loved and cared for,

да се осећају вољено и да неко брине о њима,

is proof to me that by using the arts as the entry point,

што је за мене доказ да кроз коришћење уметности као полазне тачке

we can heal and build our homeless youth population.

можемо да залечимо и развијeмо нашу популацију младих бескућника.

And we continue to build.

И настављамо да стварамо.

We build with Devin,

Стварамо са Девином,

who became homeless with his family

који је постао бескућник са породицом

when his mom had to choose between medical bills or the rent.

када је његова мама морала да бира између рачуна за лечење и кирије.

He discovered his love of painting through ChopArt.

Открио је своју љубав према сликању кроз Чопарт.

We build with Liz,

Стварамо са Лизом,

who has been on the streets most of her teenage years

која је на улици провела већи део својих тинејџерских година,

but turns to music to return to herself

али која се окреће музици да пронађе себе

when her traumas feel too heavy for her young shoulders.

када трауме постану претешке за њена млада леђа.

We build for Maria,

Стварамо за Марију,

who uses poetry to heal

која користи поезију да се опорави

after her grandfather died in the van

након смрти свог деде у комбију

she's living in with the rest of her family.

у ком живи са остатком породице.

And so to the youth out there experiencing homelessness,

Тако, за младе људе који су бескућници,

let me tell you,

дозволите да вам кажем,

you have the power to build within you.

имате моћ да стварате у себи.

You have a voice through the arts

Имате глас кроз уметност

that doesn't judge what you've been through.

која не суди о томе кроз шта сте прошли.

So never stop fighting to stand in your light

Зато никада немојте престати да се борите за себе,

because even in your darkest times,

јер чак и у најмрачнијим временима,

we see you.

ми вас видимо.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)