Our lonely society makes it hard to come home from war | Sebastian Junger

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

I worked as a war reporter for 15 years

Радио сам као ратни репортер 15 година

before I realized that I really had a problem.

пре него што сам схватио да заиста имам проблем.

There was something really wrong with me.

Нешто са мном стварно није било у реду.

This was about a year before 9/11, and America wasn't at war yet.

Ово се дешавало годину дана пре 11.9. и Америка још увек није била у рату.

We weren't talking about PTSD.

Нисмо причали о ПТСП-у.

We were not yet talking about the effect of trauma and war

Нисмо још увек причали о последицама трауме и рата

on the human psyche.

на људску психу.

I'd been in Afghanistan for a couple of months

Био сам у Авганистану неколико месеци

with the Northern Alliance as they were fighting the Taliban.

са Северном Алијансом док су се борили против Талибана.

And at that point the Taliban had an air force,

У то време су Талибани имали ваздушне снаге

they had fighter planes, they had tanks, they had artillery,

и имали су борбене авионе, тенкове, артиљерију

and we really got hammered pretty badly a couple of times.

и неколико пута су нас прилично опустошили.

We saw some very ugly things.

Видели смо неке веома ружне ствари,

But I didn't really think it affected me.

али нисам стварно мислио да ме погађају.

I didn't think much about it.

Нисам много размишљао о томе.

I came home to New York, where I live.

Вратио сам се кући у Њујорк, где живим.

Then one day I went down into the subway,

Онда сам једног дана сишао до метроа

and for the first time in my life,

и по први пут у свом животу,

I knew real fear.

доживео сам прави страх.

I had a massive panic attack.

Имао сам огроман напад панике.

I was way more scared than I had ever been in Afghanistan.

Био сам много уплашенији него што сам икада био у Авганистану.

Everything I was looking at seemed like it was going to kill me,

Све у шта бих погледао деловало је као да ће ме убити,

but I couldn't explain why.

али нисам могао да објасним разлог.

The trains were going too fast.

Возови су ишли пребрзо.

There were too many people.

Било је превише људи.

The lights were too bright.

Светла су превише бљештала.

Everything was too loud, everything was moving too quickly.

Све је било прегласно, све се кретало пребрзо.

I backed up against a support column and just waited for it.

Приљубио сам се за потпорни стуб и само сам ишчекивао.

When I couldn't take it any longer, I ran out of the subway station

Када то више нисам могао да поднесем, истрчао сам из подземне

and walked wherever I was going.

и одшетао тамо куда сам се упутио.

Later, I found out that what I had was short-term PTSD:

Касније сам сазнао да сам имао краткотрајни ПТСП,

post-traumatic stress disorder.

посттрауматски стресни поремећај.

We evolved as animals, as primates, to survive periods of danger,

Развили смо се као животиње, као примати, да преживимо периоде опасности,

and if your life has been in danger,

а ако вам је живот у опасности,

you want to react to unfamiliar noises.

желите да одреагујете на непознате звукове.

You want to sleep lightly, wake up easily.

Желите да имате лак сан, да се будите лако.

You want to have nightmares and flashbacks

Желите да имате ноћне море и флешбекове

of the thing that could kill you.

свих ствари које вас могу убити.

You want to be angry because it makes you predisposed to fight,

Желите да будете бесни јер тако постајете спремнији за борбу, или депресивни,

or depressed, because it keeps you out of circulation a little bit.

јер сте тако помало ван гужве.

Keeps you safe.

То вас чини сигурнима.

It's not very pleasant, but it's better than getting eaten.

Није баш пријатно, али је боље него да вас поједу.

Most people recover from that pretty quickly.

Већина људи се од тога опорави прилично брзо.

It takes a few weeks, a few months.

Потребно је неколико недеља, месеци.

I kept having panic attacks, but they eventually went away.

Имао сам паничне нападе у пар наврата, али су на крају нестали.

I had no idea it was connected to the war that I'd seen.

Нисам имао појма да је то везано за рат који сам видео.

I just thought I was going crazy,

Мислио сам да лудим,

and then I thought, well, now I'm not going crazy anymore.

а онда сам помислио: „Ето, више не лудим.“

About 20 percent of people, however,

Око 20 процената људи, међутим,

wind up with chronic, long-term PTSD.

заврши са хроничним, дугорочним ПТСП-ом.

They are not adapted to temporary danger.

Нису прилагођени за привремену опасност.

They are maladapted for everyday life,

Лоше су прилагођени свакодневном животу,

unless they get help.

осим када добију помоћ.

We know that the people who are vulnerable to long-term PTSD

Знамо да су људи који су подложни дуготрајном ПТСП-у

are people who were abused as children,

они који су били злостављани као деца,

who suffered trauma as children,

који су претрпели трауме као деца,

people who have low education levels,

људи који нису образовани,

people who have psychiatric disorders in their family.

људи који у породици имају психијатријске поремећаје.

If you served in Vietnam

Ако сте били у војсци у Вијетнаму, а ваш брат има шизофренију,

and your brother is schizophrenic,

you're way more likely to get long-term PTSD from Vietnam.

много је већа шанса да ћете добити дуготрајни ПТСП због Вијетнама.

So I started to study this as a journalist,

Тако сам почео да проучавам ово као новинар

and I realized that there was something really strange going on.

и схватио да се нешто стварно чудно дешава.

The numbers seemed to be going in the wrong direction.

Деловало је да се број креће у погрешном правцу.

Every war that we have fought as a country,

У сваком рату у ком смо се борили као земља,

starting with the Civil War,

почевши од Грађанског рата,

the intensity of the combat has gone down.

интензитет борбе се смањивао.

As a result, the casualty rates have gone down.

Као резултат, број жртава се смањивао,

But disability rates have gone up.

али је постотак инвалидитета порастао.

They should be going in the same direction,

Требало би да се крећу у истом правцу,

but they're going in different directions.

али иду у супротним правцима.

The recent wars in Iraq and Afghanistan have produced, thank God,

Скорашњи ратови у Ираку и Авганистану су, хвала богу, произвели

a casualty rate about one third of what it was in Vietnam.

стопу жртава од једне трећине жртава у Вијетнаму.

But they've also created --

Међутим, такође су створили,

they've also produced three times the disability rates.

произвели су три пута веће стопе инвалидитета.

Around 10 percent of the US military is actively engaged in combat,

Око 10 посто америчке војске је активно укључено у борбу,

10 percent or under.

10 процената или испод тога.

They're shooting at people, killing people,

Они пуцају на људе, убијају људе,

getting shot at, seeing their friends get killed.

на њих се пуца, гледају како им пријатељи гину.

It's incredibly traumatic.

То је изузетно трауматично.

But it's only about 10 percent of our military.

Међутим, то је само 10 посто наше војске.

But about half of our military has filed

Ипак, око половине наше војске пријавило се

for some kind of PTSD compensation from the government.

за неку врсту накнаде због ПТСП-а коју даје влада.

And suicide doesn't even fit into this in a very logical way.

Самоубиство се у ово чак ни не уклапа логично.

We've all heard the tragic statistic of 22 vets a day, on average,

Сви смо чули за трагичну статистику да се 22 ветерана дневно у просеку

in this country, killing themselves.

у овој земљи убије.

Most people don't realize

Већина људи не разуме

that the majority of those suicides are veterans of the Vietnam War,

да су већи део ових самоубистава извршили ветерани из вијетнамског рата,

that generation,

та генерација,

and their decision to take their own lives actually might not be related

и њихова одлука да одузму себи живот заправо можда није повезана

to the war they fought 50 years earlier.

са ратом у ком су се борили пре 50 година.

In fact, there's no statistical connection between combat and suicide.

Заправо, не постоји статистичка повезаност између борбе и самоубиства.

If you're in the military and you're in a lot of combat,

Ако сте у војсци и учествујете у многим биткама,

you're no more likely to kill yourself than if you weren't.

није већа вероватноћа да ћете се убити у односу на ону када не ратујете.

In fact, one study found

Заправо, једна студија је открила да, ако вас пошаљу у Ирак или Авганистан,

that if you deploy to Iraq or Afghanistan,

заправо постоји мало мања шанса да ћете касније извршити самоубиство.

you're actually slightly less likely to commit suicide later.

I studied anthropology in college.

Студирао сам антропологију на факултету.

I did my fieldwork on the Navajo reservation.

Свој теренски рад сам одрадио на тему резервата народа Навахо.

I wrote a thesis on Navajo long-distance runners.

Написао сам рад везан за тркаче на дуге стазе из народа Навахо.

And recently, while I was researching PTSD,

Скоро, док сам истраживао ПТСП,

I had this thought.

јавила ми се ова мисао.

I thought back to the work I did when I was young,

Мисли су ми одлетеле до рада из младости

and I thought, I bet the Navajo, the Apache, the Comanche --

и помислио сам: „Кладим се да Навахо, Апачи, Команчи,

I mean, these are very warlike nations --

мислим, све ове ратоборне нације,

I bet they weren't getting PTSD like we do.

кладим се да нису обољевале од ПТСП-а као ми.

When their warriors came back from fighting the US military

Када би се њихови ратници вратили из борбе са америчком војском

or fighting each other,

или из међусобног рата,

I bet they pretty much just slipped right back into tribal life.

кладим се да би се само поново неприметно уклопили у племенски живот.“

And maybe what determines

Можда је оно што одређује

the rate of long-term PTSD

стопу дугорочног ПТСП-а

isn't what happened out there,

није оно што се тамо десило,

but the kind of society you come back to.

већ тип друштва коме се враћате.

And maybe if you come back to a close, cohesive, tribal society,

Можда, ако се вратите у присно, кохезивно, племенско друштво,

you can get over trauma pretty quickly.

можете брзо да превазиђете трауму,

And if you come back to an alienating, modern society,

а ако се вратите у отуђујуће, савремено друштво,

you might remain traumatized your entire life.

можда останете трауматизовани током читавог живота.

In other words, maybe the problem isn't them, the vets;

Другим речима, можда проблем нису они, ветерани;

maybe the problem is us.

можда смо ми проблем.

Certainly, modern society is hard on the human psyche

Наравно, савремено друштво има тешке последице по људску психу

by every metric that we have.

према свим стандардима које имамо.

As wealth goes up in a society,

Са порастом богатства у друштву,

the suicide rate goes up instead of down.

расте и стопа самоубистава уместо да иде наниже.

If you live in modern society,

Ако живите у модерном друштву,

you're up to eight times more likely

осам пута су веће шансе

to suffer from depression in your lifetime

да ћете оболети од депресије у току живота

than if you live in a poor, agrarian society.

него ако живите у сиромашном, аграрном друштву.

Modern society has probably produced the highest rates of suicide

Савремено друштво је вероватно створило највишу стопу самоубистава,

and depression and anxiety and loneliness and child abuse

депресије, анксиозности, усамљености и злостављања деце

ever in human history.

икада присутних у људској историји.

I saw one study

Видео сам студију

that compared women in Nigeria,

која је поредила жене из Нигерије,

one of the most chaotic and violent and corrupt

једне од најхаотичнијих, најнасилнијих, најкорумпиранијих

and poorest countries in Africa,

и најсиромашнијих земаља у Африци

to women in North America.

са женама из Северне Америке.

And the highest rates of depression were urban women in North America.

Највише стопе депресије чиниле су жене из градова Северне Америке.

That was also the wealthiest group.

То је, такође, била најбогатија група.

So let's go back to the US military.

Вратимо се на америчку војску.

Ten percent are in combat.

Десет процената је у рату.

Around 50 percent have filed for PTSD compensation.

Око 50 процената је поднело захтев за надокнаду због ПТСП-а.

So about 40 percent of veterans really were not traumatized overseas

Значи, око 40 процената ветерана није заправо трауматизовано ван земље,

but have come home to discover they are dangerously alienated

већ су по доласку кући схватили да су опасно отуђени

and depressed.

и депресивни.

So what is happening with them?

Па, шта се дешава са њима?

What's going on with those people,

Шта се дешава са овим људима,

the phantom 40 percent that are troubled but don't understand why?

са ових фантомских 40 процената који су несрећни, а не знају разлог?

Maybe it's this:

Можда ово -

maybe they had an experience of sort of tribal closeness

можда су доживели врсту племенске блискости

in their unit when they were overseas.

у својој јединици док су били ван земље.

They were eating together, sleeping together,

Јели су заједно, спавали заједно,

doing tasks and missions together.

учествовали у задацима и мисијама заједно.

They were trusting each other with their lives.

Поверавали су једни другима животе.

And then they come home

Затим долазе кући

and they have to give all that up

и морају све то да напусте,

and they're coming back to a society, a modern society,

а враћају се у друштво, савремено друштво,

which is hard on people who weren't even in the military.

које је сурово према људима који чак и нису били у војсци.

It's just hard on everybody.

Оно је једноставно сурово према свима.

And we keep focusing on trauma, PTSD.

Настављамо да се усредсређујемо на трауму, ПТСП.

But for a lot of these people,

Међутим, за много ових људи

maybe it's not trauma.

можда то није траума.

I mean, certainly, soldiers are traumatized

Мислим, наравно, војници су трауматизовани,

and the ones who are have to be treated for that.

а они који то јесу треба да се лече од тога.

But a lot of them --

Међутим, много њих -

maybe what's bothering them is actually a kind of alienation.

можда их једноставно заправо мучи некаква отуђеност.

I mean, maybe we just have the wrong word for some of it,

Можда једноставно имамо погрешан назив за нешто од тога,

and just changing our language, our understanding,

а само би промена нашег језика, нашег разумевања, мало помогла.

would help a little bit.

"Post-deployment alienation disorder."

„Постразмештајни поремећај отуђености“.

Maybe even just calling it that for some of these people

Можда би чак и коришћење тог назива некима међу овим људима

would allow them to stop imagining

омогућило да престану да замишљају,

trying to imagine a trauma that didn't really happen

да покушавају да замисле трауму која се није стварно десила

in order to explain a feeling that really is happening.

како би објаснили осећај који се стварно дешава.

And in fact, it's an extremely dangerous feeling.

Заправо, то је изузетно опасан осећај.

That alienation and depression can lead to suicide.

Та отуђеност и депресија могу довести до самоубиства.

These people are in danger.

Ови људи су у опасности.

It's very important to understand why.

Веома је важно разумети зашто.

The Israeli military has a PTSD rate of around one percent.

Израелска војска има стопу ПТСП-а од око једног процента.

The theory is that everyone in Israel is supposed to serve in the military.

Теорија је да свако у Израелу треба да служи у војсци.

When soldiers come back from the front line,

Када се војници врате са фронта,

they're not going from a military environment to a civilian environment.

они не иду из војног у цивилно окружење.

They're coming back to a community where everyone understands

Враћају се у заједницу где сви разумеју ствари о војсци.

about the military.

Everyone's been in it or is going to be in it.

Сви су били у њој или ће бити.

Сви разумеју ситуацију у којој су сви заједно.

Everyone understands the situation they're all in.

It's as if they're all in one big tribe.

То је као да сви припадају једном великом племену.

We know that if you take a lab rat

Знамо да, ако узмете лабораторијског пацова,

and traumatize it and put it in a cage by itself,

трауматизујете га и оставите у кавезу самог,

you can maintain its trauma symptoms almost indefinitely.

можете да оджавате симптоме трауме скоро бескрајно дуго.

And if you take that same lab rat and put it in a cage with other rats,

Ако узмете истог тог пацова и ставите га у кавез са другим пацовима,

after a couple of weeks, it's pretty much OK.

након неколико недеља, он ће више-мање бити добро.

After 9/11,

Након напада 11. септембра,

the murder rate in New York City went down by 40 percent.

стопа убистава је у Њујорку пала за 40 процената.

The suicide rate went down.

Смањила се стопа самоубистава.

The violent crime rate in New York went down after 9/11.

Стопа насиља и криминала у Њујорку пала је након 11. септембра.

Even combat veterans of previous wars who suffered from PTSD

Чак су и ратни ветерани из претходних ратова

који су оболели од ПТСП-а

said that their symptoms went down after 9/11 happened.

рекли да су се њихови симптоми смањили након 11. септембра.

The reason is that if you traumatize an entire society,

То је због тога што ако трауматизујете целокупно друштво,

we don't fall apart and turn on one another.

нећемо се распасти и окренути једни против других.

We come together. We unify.

Удружујемо се. Уједињујемо се.

Basically, we tribalize,

У суштини, окупљамо се као племе,

and that process of unifying feels so good and is so good for us,

а тај процес уједињења

нам даје добар осећај и добар је по нас,

that it even helps people

па чак и помаже људима

who are struggling with mental health issues.

који се боре са проблемима везаним за ментално здравље.

During the blitz in London,

Током напада у Лондону,

admissions to psychiatric wards went down during the bombings.

пријем на психијатријска одељења смањио се током бомбардовања.

For a while, that was the kind of country

Неко време, то је била земља

that American soldiers came back to -- a unified country.

у коју су се амерички војници враћали ‒

уједињена земља.

We were sticking together.

Држали смо се заједно.

We were trying to understand the threat against us.

Покушавали смо да разумемо претњу.

We were trying to help ourselves and the world.

Покушавали смо да помогнемо себи и свету.

But that's changed.

Међутим, то се променило.

Now, American soldiers,

Сада се амерички војници,

American veterans are coming back to a country that is so bitterly divided

амерички ветерани враћају у земљу која је дубоко подељена,

that the two political parties are literally accusing each other

у којој се две политичке странке буквално окривљују

of treason, of being an enemy of the state,

за издају, за то да су непријатељи земље,

of trying to undermine the security and the welfare of their own country.

због тога што покушавају да умање безбедност и добробит сопствене земље.

The gap between rich and poor is the biggest it's ever been.

Јаз између богатих и сиромашних већи је него што је икада био.

It's just getting worse.

Постаје све горе.

Race relations are terrible.

Односи између раса су грозни.

There are demonstrations and even riots in the streets

Постоје демонстрације, па чак и побуне на улицама

because of racial injustice.

због расне неправде.

And veterans know that any tribe that treated itself that way -- in fact,

Ветерани знају да било које племе које се тако понаша према себи, заправо,

any platoon that treated itself that way -- would never survive.

било који вод који се тако опходи према себи, никада неће преживети.

We've gotten used to it.

Навикли смо се на то.

Veterans have gone away and are coming back

Ветерани су отишли, враћају се

and seeing their own country with fresh eyes.

и гледају сопствену земљу новим очима

And they see what's going on.

и виде шта се дешава.

This is the country they fought for.

Ово је земља за коју су се борили.

No wonder they're depressed.

Није ни чудо што су депресивни.

No wonder they're scared.

Није чудно што су уплашени.

Sometimes, we ask ourselves if we can save the vets.

Понекада се питамо да ли можемо да спасимо ветеране.

I think the real question is if we can save ourselves.

Мислим да је право питање да ли можемо да спасимо себе.

If we can,

Ако можемо,

I think the vets are going to be fine.

мислим да ће ветерани бити добро.

It's time for this country to unite,

Време је да нам се земља уједини,

if only to help the men and women who fought to protect us.

макар само да помогне мушкарцима и женама који су се борили да нас заштите.

Thank you very much.

Хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)