Why Public Beheadings Get Millions of Views | Frances Larson | TED Talks

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Mile Živković

For the last year,

Током прошле године

everyone's been watching the same show,

сви су гледали исти програм,

and I'm not talking about "Game of Thrones,"

а не причам о „Игри престола”,

but a horrifying, real-life drama

већ о језивој драми из стварног живота

that's proved too fascinating to turn off.

која се показала као превише фасцинантна да би је искључили.

It's a show produced by murderers

То је програм који су снимиле убице

and shared around the world via the Internet.

и поделиле широм света путем интернета.

Their names have become familiar:

Њихова имена постала су позната:

James Foley, Steven Sotloff, David Haines, Alan Henning, Peter Kassig,

Џејмс Фоли, Стивен Сатлоф, Дејвид Хејнс, Алан Хенинг, Питер Кесиг,

Haruna Yukawa, Kenji Goto Jogo.

Харуна Јукава, Кенџи Гото Јого.

Their beheadings by the Islamic State

Одсецања њихових глава од стране Исламске Државе

were barbaric,

била су варварска,

but if we think they were archaic,

али ако мислимо да су застарела,

from a remote, obscure age,

из далеког, магловитог доба,

then we're wrong.

онда грешимо.

They were uniquely modern,

Модерна су на јединствен начин

because the murderers acted knowing well

јер су убице деловале знајући врло добро

that millions of people would tune in to watch.

да ће се милиони људи укључити да гледају.

The headlines called them savages and barbarians,

Наслови су их називали дивљацима и варварима

because the image of one man overpowering another,

јер је слика човека који савладава другог човека,

killing him with a knife to the throat,

убијајући га ножем прислоњеним на грло,

conforms to our idea of ancient, primitive practices,

у складу са нашом представом о прастарим, примитивним обичајима

the polar opposite of our urban, civilized ways.

који су у потпуној супротности са нашим урбаним, цивилизованим обичајима.

We don't do things like that.

Ми не радимо такве ствари.

But that's the irony.

Међутим, то је иронија.

We think a beheading has nothing to do with us,

Мислимо да одсецање главе нема никакве везе са нама,

even as we click on the screen to watch.

чак и ако га покренемо на екрану да бисмо га одгледали.

But it is to do with us.

Ипак, то има везе са нама.

The Islamic State beheadings

Одсецања глава од стране Исламске Државе

are not ancient or remote.

нису прастара нити удаљена.

They're a global, 21st century event,

Она су глобални догађај из 21. века,

a 21st century event that takes place in our living rooms, at our desks,

догађај из 21. века који се дешава у нашим дневним собама,

on our computer screens.

за радним столовима, на компјутерским екранима.

They're entirely dependent on the power of technology to connect us.

Потпуно зависе од моћи технологије да би се повезали са нама

And whether we like it or not,

и свиђало нам се то или не,

everyone who watches is a part of the show.

свако ко гледа је део програма,

And lots of people watch.

а пуно људи гледа.

We don't know exactly how many.

Не знамо тачно колико.

Obviously, it's difficult to calculate.

Очигледно, тешко је израчунати,

But a poll taken in the UK, for example, in August 2014,

али је истраживање спроведено у УК-у, на пример, августа 2014. године

estimated that 1.2 million people

проценило да је 1,2 милиона људи

had watched the beheading of James Foley

одгледало одсецање главе Џејмса Фолија

in the few days after it was released.

пар дана након његовог објављивања,

And that's just the first few days,

а то је само првих пар дана

and just Britain.

и само Британија.

A similar poll taken in the United States

Слично истраживање спроведено у Сједињеним Државама

in November 2014

новембра 2014. године

found that nine percent of those surveyed

открило је да је 9 процената испитаника

had watched beheading videos,

одгледало снимке одсецања главе,

and a further 23 percent

а наредних 23 процената испитаника

had watched the videos but had stopped just before the death was shown.

гледало је снимак, али га је зауставило у тренутку пре приказивања смрти.

Nine percent may be a small minority of all the people who could watch,

Девет процената може бити незнатна мањина свих људи који су га могли одгледати,

but it's still a very large crowd.

али је и даље велика маса.

And of course that crowd is growing all the time,

Наравно да та маса стално расте

because every week, every month,

јер ће током сваке недеље, сваког месеца

more people will keep downloading and keep watching.

све више људи наставити да преузима и гледа снимак.

If we go back 11 years,

Ако се вратимо уназад 11 година,

before sites like YouTube and Facebook were born,

пре појављивања сајтова као што су Јутјуб и Фејсбук,

it was a similar story.

прича је била слична.

When innocent civilians like Daniel Pearl,

Када су невиним цивилима као што су Данијел Перл,

Nick Berg, Paul Johnson, were beheaded,

Ник Берг, Пол Џонсон одрубљене главе,

those videos were shown during the Iraq War.

ови снимци су приказани током рата у Ираку.

Nick Berg's beheading

Одсецање главе Ника Берга

quickly became one of the most searched for items on the Internet.

убрзо је постала једна од најчешће претраживаних ставки на интернету.

Within a day, it was the top search term

Само у току једног дана, постала је најпретраживанији термин

across search engines like Google, Lycos, Yahoo.

на претраживачима као што су Гугл, Лајкос, Јаху.

In the week after Nick Berg's beheading,

Недељу дана након одсецања главе Ника Берга,

these were the top 10 search terms in the United States.

ово је било 10 термина који су најчешће претраживани у Америци.

The Berg beheading video remained the most popular search term for a week,

Снимак одсецања Бергове главе остао је

најпопуларнији претраживачки термин током недељу дана,

and it was the second most popular search term for the whole month of May,

а био је на другом месту популарности током целог маја,

runner-up only to "American Idol."

једина конкуренција „Америчком идолу”.

The al-Qaeda-linked website that first showed Nick Berg's beheading

Сајт повезан са Ал Каидом који је први приказао

обезглављивање Ника Берга

had to close down within a couple of days due to overwhelming traffic to the site.

морао је да се угаси после пар дана због претераног посећивања сајта.

One Dutch website owner said that his daily viewing figures

Један холандски власник сајта рекао је да су се његове дневне цифре прегледа

rose from 300,000 to 750,000

пеле са 300 000 на 750 000

every time a beheading in Iraq was shown.

свакога пута када је приказано одсецање главе у Ираку.

He told reporters 18 months later

Рекао је новинарима 18 месеци касније

that it had been downloaded many millions of times,

да је преузето много милиона пута,

and that's just one website.

а то је само један вебсајт.

A similar pattern was seen again and again

Сличан образац виђали смо изнова и изнова

when videos of beheadings were released during the Iraq War.

када су објављивана одсецања глава током рата у Ираку.

Social media sites have made these images more accessible than ever before,

Сајтови друштвених медија учинили су да су ове слике доступније него икада пре,

but if we take another step back in history,

али ако одемо корак уназад у историју,

we'll see that it was the camera that first created a new kind of crowd

видећемо да је камера оно што је на првом месту створило нову врсту масе

in our history of beheadings as public spectacle.

у нашој историји одсецања глава као јавног спектакла.

As soon as the camera appeared on the scene,

Чим се камера појавила на сцени,

a full lifetime ago on June 17, 1939,

пре целог једног животног века, 17. јуна 1939. године,

it had an immediate and unequivocal effect.

имала је тренутно и недвосмислено дејство.

That day, the first film of a public beheading was created in France.

Тог дана је први филм јавног одсецања главе

створен у Француској.

It was the execution, the guillotining, of a German serial killer, Eugen Weidmann,

Било је то погубљење, обезглављивање гиљотином

немачког серијског убице, Еугена Вајдмана,

outside the prison Saint-Pierre in Versailles.

ван затвора Сан Пјера у Версају.

Weidmann was due to be executed at the crack of dawn,

Вајдман је требало да буде погубљен у зору,

as was customary at the time,

као што је био обичај у то време,

but his executioner was new to the job,

али је његов џелат био нов у послу

and he'd underestimated how long it would take him to prepare.

и није добро проценио колико му времена треба да се припреми.

So Weidmann was executed at 4:30 in the morning,

Тако је Вајдман погубљен у 4:30 ујутру,

by which time on a June morning,

а у то време је у току јунског јутра

there was enough light to take photographs,

било довољно светла за фотографисање

and a spectator in the crowd filmed the event,

и посматрачи у маси снимили су догађај

unbeknownst to the authorities.

без знања власти.

Several still photographs were taken as well,

Направљено је и неколико фотографија,

and you can still watch the film online today

а и дан данас можете да одгледате филм

and look at the photographs.

и погледате ове фотографије.

The crowd on the day of Weidmann's execution

Маса је на дан Вајдмановог погубљења

was called "unruly" and "disgusting" by the press,

названа „непослушном” и „одвратном” од стране штампе,

but that was nothing compared to the untold thousands of people

али то је ништа у поређењу са анонимним хиљадама људи

who could now study the action

који су сада могли да проучавају радњу

over and over again,

изнова и изнова,

freeze-framed in every detail.

детаљно на замрзнутој слици.

The camera may have made these scenes more accessible than ever before,

Камера је можда учинила ове сцене доступнијима него икада пре,

but it's not just about the camera.

али ово се не тиче само камере.

If we take a bigger leap back in history,

Ако закорачимо дубље у историју,

we'll see that for as long as there have been

видећемо да откако постоје

public judicial executions and beheadings,

јавна судска погубљења и одсецања глава,

there have been the crowds to see them.

постоји и маса која их посматра.

In London, as late as the early 19th century,

У Лондону је почетком 19. века

there might be four or five thousand people to see a standard hanging.

било можда 4 или 5 хиљада посматрача уобичајеног вешања.

There could be 40,000 or 50,000 to see a famous criminal killed.

Могло би бити и 40 или 50 хиљада посматрача

на погубљењу познатог кримиланца,

And a beheading, which was a rare event in England at the time,

а одсецање главе, редак догађај у Енглеској тог времена,

attracted even more.

привукло би и више људи.

In May 1820,

Маја 1820. године,

five men known as the Cato Street Conspirators

петорица мушкараца познатих као „завереници из улице Като”

were executed in London for plotting

погубљени су у Лондону због ковања завере

to assassinate members of the British government.

убиства припадника британске владе.

They were hung and then decapitated.

Обешени су, а затим су им одсечене главе.

It was a gruesome scene.

Била је то одвратна сцена.

Each man's head was hacked off in turn and held up to the crowd.

Свака глава је одсечена и на смену су подизане према маси,

And 100,000 people,

а 100 000 људи,

that's 10,000 more than can fit into Wembley Stadium,

што је 10 000 више него што може стати на стадион Вембли,

had turned out to watch.

појавило се да посматра.

The streets were packed.

Улице су биле препуне.

People had rented out windows and rooftops.

Људи су изнајмљивали места на прозорима и крововима.

People had climbed onto carts and wagons in the street.

Људи су се пели на коњска и теретна кола на улици.

People climbed lamp posts.

Људи су се верали по бандерама.

People had been known to have died in the crush on popular execution days.

Познато је да су људи гинули у несрећама у току дана популарних погубљења.

Evidence suggests that throughout our history

Докази указују на то да је током наше историје

of public beheadings and public executions,

јавних одсецања глава и погубљења,

the vast majority of the people who come to see

огромна већина људи који дођу да посматрају

are either enthusiastic or, at best, unmoved.

или одушевљена или у најбољем случају није ганута.

Disgust has been comparatively rare,

Гађење је ретко у поређењу са тим,

and even when people are disgusted and are horrified,

па чак и људе који су згрожени или ужаснути

it doesn't always stop them from coming out all the same to watch.

то их увек не спречава да ипак изађу и гледају.

Perhaps the most striking example

Можда је најупечатљивији пример људске способности

of the human ability to watch a beheading and remain unmoved

да гледају одсецање главе и да их се то не дотиче,

and even be disappointed

па чак и да буду разочарани,

was the introduction in France in 1792 of the guillotine,

представљање гиљотине у Француској 1792. године,

that famous decapitation machine.

те познате машине за обезглављивање.

To us in the 21st century,

Нама у 21. веку

the guillotine may seem like a monstrous contraption,

гиљотина може деловати као монструозна справа,

but to the first crowds who saw it, it was actually a disappointment.

али је за прву масу која ју је видела заправо представљала разочарење.

They were used to seeing long, drawn-out, torturous executions on the scaffold,

Они су навикли да гледају дуга, предуга, мучна погубљења на губилиштима,

where people were mutilated and burned and pulled apart slowly.

где су људи сакаћени, паљени и полако кидани на комаде.

To them, watching the guillotine in action,

За њих је посматрање гиљотине док ради

it was so quick, there was nothing to see.

било толико брзо да се није имало шта видети.

The blade fell, the head fell into a basket, out of sight immediately,

Оштрица гиљотине би пала, глава би пала у корпу,

ван видокруга истог тренутка, па су почели да кличу:

and they called out,

"Give me back my gallows, give me back my wooden gallows."

„Врати ми моје губилиште, врати ми дрвена вешала.”

The end of torturous public judicial executions in Europe and America

Завршетак мучних јавних судских погубљења у Европи и Америци

was partly to do with being more humane towards the criminal,

делимично има везе са хуманијим понашањем

према криминалцима,

but it was also partly because the crowd obstinately refused to behave

али делимично је повезан и са тим што је маса тврдоглаво одбијала

in the way that they should.

да се понаша како би требало.

All too often, execution day

Превише често је дан погубљења

was more like a carnival than a solemn ceremony.

више личио на карневал него на озбиљну церемонију.

Today, a public judicial execution in Europe or America is unthinkable,

Данас је јавно судско погубљење незамисливо у Европи или Америци,

but there are other scenarios that should make us cautious

али постоје и други сценарији који треба да нас учине опрезнима

about thinking that things are different now

када мислимо да су ствари сада другачије

and we don't behave like that anymore.

и да се тако више нећемо понашати.

Take, for example, the incidents of suicide baiting.

Узмите, на пример, инциденте изазивања самоубиства.

This is when a crowd gathers

Ово се дешава када се маса окупи

to watch a person who has climbed to the top of a public building

да посматра особу која се попела на врх јавне зграде

in order to kill themselves,

да би извршила самоубиство,

and people in the crowd shout and jeer,

а људи у маси вичу и подсмевају се:

"Get on with it! Go on and jump!"

„Заврши с тим! Настави и убиј се!”

This is a well-recognized phenomenon.

Ово је добро позната појава.

One paper in 1981 found that in 10 out of 21 threatened suicide attempts,

Један рад из 1981. године открио је да су код 10

од 21 претећих самоубилачких покушаја

there was incidents of suicide baiting and jeering from a crowd.

постојали инциденти добацивања и исмевања самоубице од стране масе.

And there have been incidents reported in the press this year.

Било је и инцидента о којима је штампа писала ове године.

This was a very widely reported incident

О овом инциденту се пуно извештавало

in Telford and Shropshire in March this year.

у Телфорду и Шропширу марта ове године,

And when it happens today,

а када се то деси данас,

people take photographs and they take videos on their phones

људи сликају и снимају телефонима

and they post those videos online.

и постављају ове снимке онлајн.

When it comes to brutal murderers who post their beheading videos,

Када се ради о бруталним убицама које постављају снимке одсецања глава,

the Internet has created a new kind of crowd.

интернет је створио нову врсту масе.

Today, the action takes place in a distant time and place,

Данас се радња дешава у удаљеном времену и месту,

which gives the viewer a sense of detachment from what's happening,

што гледаоцу даје осећај отуђености од онога што се дешава,

a sense of separation.

осећај одвојености.

It's nothing to do with me.

„Није везано за мене.”

It's already happened.

„Већ се десило.”

We are also offered an unprecedented sense of intimacy.

Нуди нам се и осећај блискости без преседана.

Today, we are all offered front row seats.

Данас нам се нуде седишта у првим редовима.

We can all watch in private, in our own time and space,

Сви можемо да посматрамо насамо, бирајући време и место,

and no one need ever know that we've clicked on the screen to watch.

a никада нико неће знати да смо покренули видео

да бисмо га одгледали.

This sense of separation --

Овај осећај одвојености -

from other people, from the event itself --

од других људи, од самог догађаја -

seems to be key to understanding our ability to watch,

чини се да је кључна ствар при разумевању наше способности да гледамо,

and there are several ways

а постоји неколико начина

in which the Internet creates a sense of detachment

на које интернет ствара осећај одвојености

that seems to erode individual moral responsibility.

који изгледа еродира појединачну моралну одговорност.

Our activities online are often contrasted with real life,

Наше су активности на интернету

често у супротности са стварним животом,

as though the things we do online are somehow less real.

као да су ствари које радимо онлајн некако мање стварне.

We feel less accountable for our actions

Осећамо се мање одговорнима за своје радње

when we interact online.

када улазимо у онлајн интеракцију.

There's a sense of anonymity, a sense of invisibility,

Постоји осећај анонимности, осећај невидљивости,

so we feel less accountable for our behavior.

па се осећамо мање одговорнима за своје понашање.

The Internet also makes it far easier to stumble upon things inadvertently,

На интернету је такође много лакше нехотично набасати на ствари,

things that we would usually avoid in everyday life.

оне које обично избегавамо у свакодневном животу.

Today, a video can start playing before you even know what you're watching.

Данас снимак може да крене и пре него што знате шта гледате

Or you may be tempted to look at material that you wouldn't look at in everyday life

или можете бити у искушењу да погледате материјал

који не бисте погледали у животу

or you wouldn't look at if you were with other people at the time.

или који не бисте погледали да сте са другим људима у то време.

And when the action is pre-recorded

Кад је радња већ снимљена

and takes place in a distant time and space,

и дешава се у далеком времену и простору,

watching seems like a passive activity.

гледање делује као пасивна активност.

There's nothing I can do about it now.

„Не могу ништа сада да урадим поводом тога.

It's already happened.

Већ се десило.”

All these things make it easier as an Internet user

Све ове ствари чине да се као корисници интернета

for us to give in to our sense of curiosity about death,

лакше предамо осећају радозналости везаним за смрт

to push our personal boundaries,

да бисмо померили личне границе,

to test our sense of shock, to explore our sense of shock.

да бисмо тестирали свој осећај шока, да бисмо истражили свој осећај шока.

But we're not passive when we watch.

Ипак, нисмо пасивни док гледамо.

On the contrary, we're fulfilling the murderer's desire to be seen.

Напротив; испуњавамо жељу убице да буде виђен.

When the victim of a decapitation is bound and defenseless,

Када је жртва декапитације ограничена и беспомоћна,

he or she essentially becomes a pawn in their killer's show.

он или она у основи постаје пион у представи убице.

Unlike a trophy head that's taken in battle,

Супротно трофеју - глави добијеној у борби

that represents the luck and skill it takes to win a fight,

која представља срећу и вештину потребну да би се победило у борби,

when a beheading is staged,

када се изводи одсецање главе,

when it's essentially a piece of theater,

када је у основи део позоришта,

the power comes from the reception the killer receives as he performs.

моћ долази из пријема који убица добија док изводи представу.

In other words, watching is very much part of the event.

Другим речима, гледање је увелико део догађаја.

The event no longer takes place in a single location

Догађај више није смештен на појединачној локацији

at a certain point in time as it used to and as it may still appear to.

у одређеном временском периоду као што је то раније био случај

и као што сада може деловати.

Now the event is stretched out in time and place,

Сада се догађај протеже кроз време и место,

and everyone who watches plays their part.

а свако ко гледа игра своју улогу.

We should stop watching,

Треба да престанемо да гледамо,

but we know we won't.

али знамо да нећемо.

History tells us we won't,

Историја нам говори да нећемо,

and the killers know it too.

а и убице то знају.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)

Bruno Giussani: Thank you. Let me get this back. Thank you.

Бруно Ђузани: Хвала вам. Дозволите да вас вратим. Хвала.

Let's move here. While they install for the next performance,

Померимо се овде. Док се припремају за следећи говор,

I want to ask you the question that probably many here have,

желео бих да вам поставим питање које овде вероватно многи имају,

which is how did you get interested in this topic?

а то је - како сте се заинтересовали за ову тему?

Frances Larson: I used to work at a museum

Френсис Ларсон: Радила сам у музеју

called the Pitt Rivers Museum in Oxford,

под именом Музеј Пита Риверса у Оксфорду

which was famous for its display of shrunken heads from South America.

који је познат по изложеним смањеним главама из Јужне Америке.

People used to say, "Oh, the shrunken head museum, the shrunken head museum!"

Људи су обично говорили:

„О, музеј смањених глава, музеј смањених глава!”

And at the time, I was working on the history

У то време сам радила на историји

of scientific collections of skulls.

научне колекције лобања.

I was working on the cranial collections,

Радила сам на колекцијама лобања

and it just struck me as ironic

и само ми је синуло да је иронично

that here were people coming to see this gory, primitive, savage culture

да људи долазе да виде крволочну, примитивну, дивљачку културу

that they were almost fantasizing about and creating

о којој скоро да маштају и стварају је

without really understanding what they were seeing,

без правог разумевања о томе шта гледају,

and all the while these vast -- I mean hundreds of thousands

а све време је огроман - мислим на стотине хиљада лобања

of skulls in our museums, all across Europe and the States --

у нашим музејима широм Европе и Америке -

were kind of upholding this Enlightenment pursuit of scientific rationality.

садржале су ову просветитељску потеру за научном рационалношћу.

So I wanted to kind of twist it round and say, "Let's look at us."

Тако сам пожелела да преокренем ситуацију и кажем: „Хајде да погледамо нас.”

We're looking through the glass case at these shrunken heads.

Гледамо кроз стаклену полицу у смањене главе.

Погледајмо сопствену историју

Let's look at our own history and our own cultural fascination with these things.

и културолошку фасцинираност овим стварима.

BG: Thank you for sharing that.

БЂ: Хвала што сте то поделили са нама.

FL: Thank you.

ФЛ: Хвала вама. БЂ: Хвала.

(Аплауз)

(Applause)