The journey through loss and grief | Jason B. Rosenthal

Prevodilac: Tereza Ivanovic Lektor: Ivana Krivokuća

There are three words that explain why I am here.

Tри речи могу да објаснe зашто сам овде:

They are "Amy Krouse Rosenthal."

Ејми Краус Розентал.

At the end of Amy's life,

При крају Ејминог живота,

hyped up on morphine and home in hospice,

под дејством морфијума и у условима кућне неге,

the "New York Times" published an article she wrote

Њујорк Тајмс је објавио њен чланак

for the "Modern Love" column on March 3, 2017.

за колумну „Модерна љубав“ 3. марта 2017. године.

It was read worldwide by over five million people.

Преко пет милиона људи га је прочитало широм света.

The piece was unbearably sad,

Чланак је био неподношљиво тужан,

ironically funny

иронично смешан

and brutally honest.

и брутално искрен.

While it was certainly about our life together,

Говорио је о нашем заједничком животу,

the focus of the piece was me.

али у центру сам био ја.

It was called, "You May Want to Marry My Husband."

Наслов је гласио: „Можда желите да се удате за мог супруга.“

It was a creative play on a personal ad for me.

Био је то врло креативан лични оглас за мене.

Amy quite literally left an empty space for me to fill

Ејми је буквално оставила празнину коју је требало да попуним

with another love story.

новом љубавном причом.

Amy was my wife for half my life.

Пола мог живота била ми је супруга.

She was my partner in raising three wonderful, now grown children,

Партнер у подизању троје дивне, сада већ одрасле деце,

and really, she was my girl, you know?

и заиста, била је моја девојка.

We had so much in common.

Много тога смо имали заједничког.

We loved the same art,

Волели смо исту врсту уметности,

the same documentaries, the same music.

исте документарце, исту музику.

Music was a huge part of our life together.

Музика нам је била велики део живота.

And we shared the same values.

Делили смо исте вредности.

We were in love,

Били смо заљубљени

and our love grew stronger up until her last day.

и наша љубав је јачала све до њеног последњег дана.

Amy was a prolific author.

Ејми је била плодна књижевница.

In addition to two groundbreaking memoirs,

Поред два револуционарна мемоара,

she published over 30 children's books.

издала је више од 30 дечјих књига.

Posthumously, the book she wrote with our daughter Paris,

Књига коју је писала са нашом ћерком Парис,

called "Dear Girl,"

„Драга девојчице“,

reached the number one position on the "New York Times" bestseller list.

постхумно је стигла на прво место на листи бестселера Њујорк тајмса.

She was a self-described tiny filmmaker.

Била је самозвани режисерчић.

She was 5'1" and her films were not that long.

Имала је 155 центиметара, а њени филмови нису били тако дугачки.

(Laughter)

(Смех)

Her films exemplified her natural ability to gather people together.

Њени филмови су приказивали њену природну моћ да окупи људе.

She was also a terrific public speaker,

Била је изванредни говорник,

talking with children and adults of all ages

разговарала је са децом и одраслима свих година,

all over the world.

по целом свету.

Now, my story of grief is only unique in the sense of it being rather public.

Моја прича о болу јединствена је само зато што је јавна.

However, the grieving process itself was not my story alone.

Међутим, ни процес туговања није био само моја прича.

Amy gave me permission to move forward, and I'm so grateful for that.

Ејми ми је дозволила да наставим даље и веома сам захвалан на томе.

Now, just a little over a year into my new life,

За нешто више од годину дана мог новог живота

I've learned a few things.

научио сам неколико ствари.

I'm here to share with you part of the process of moving forward

Испричаћу вам како сам прошао

through and with grief.

кроз тугу и са тугом.

But before I do that, I think it would be important

Пре тога, важно је да вам кажем нешто

to talk a little bit about the end of life,

о крају живота,

because it forms how I have been emotionally since then.

јер је то обликовало моје емотивно стање од тада.

Death is such a taboo subject, right?

Смрт је табу тема, зар не?

Amy ate her last meal on January 9, 2017.

Ејми је појела свој последњи оброк 9. јануара 2017. године.

She somehow lived an additional two months

Проживела је некако још два месеца

without solid food.

без чврсте хране.

Her doctors told us we could do hospice at home

Лекари су рекли да може добијати негу код куће

or in the hospital.

или у болници.

They did not tell us that Amy would shrink to half her body weight,

Нису нам рекли да ће Ејми изгубити пола своје тежине,

that she would never lay with her husband again,

да више никад неће лећи са својим мужем,

and that walking upstairs to our bedroom would soon feel like running a marathon.

и да ће се одлазак до спаваће собе ускоро чинити као маратон.

Home hospice does have an aura of being a beautiful environment to die in.

Неговање код куће заиста одаје утисак дивног амбијента за умирање.

How great that you don't have the sounds of machines beeping

Сјајно је што нема машина која пиште,

and going on and off all the time,

стално се укључују и искључују,

no disruptions for mandatory drug administration,

нема ремећења због узимања лекова,

home with your family to die.

умире се у кругу породице.

We did our best to make those weeks as meaningful as we could.

Максимално смо се трудили да последњим недељама дамо смисао.

We talked often about death.

Често смо говорили о смрти.

Everybody knows it's going to happen to them, like, for sure,

Сви знају да ће им се то неминовно десити,

but being able to talk openly about it was liberating.

али било је олакшање отворено разговарати о томе.

We talked about subjects like parenting.

Причали смо о темама попут родитељства.

I asked Amy how I could be the best parent possible to our children in her absence.

Питао сам Ејми како да постанем најбољи могући родитељ у њеном одсуству.

In those conversations, she gave me confidence

У тим разговорима пружала ми је самопоуздање,

by stressing what a great relationship I had with each one of them,

нагласивши какав сјајан однос имам са њима, и да ја то могу.

and that I can do it.

I know there will be many times

Знам да ће бити много прилика

where I wish she and I can make decisions together.

када ћу пожелети да заједно доносимо одлуке.

We were always so in sync.

Увек смо били усклађени.

May I be so audacious as to suggest

Бићу толико одважан да предложим

that you have these conversations now,

да овакве разговоре водите сада

when healthy.

док сте здрави.

Please don't wait.

Немојте чекати, молим вас.

As part of our hospice experience, we organized groups of visitors.

Као део њене неге, организовали смо групне посете.

How brave of Amy to receive them, even as she began her physical decline.

Било је то храбро с њене стране, иако је почела физички да пропада.

We had a Krouse night,

Имали смо вече Краусових,

her parents and three siblings.

са њеним родитељима, две сестре и братом.

Friends and family were next.

Затим су били на реду пријатељи и шира породица.

Each told beautiful stories of Amy and of us.

Сви су причали дивне приче о Ејми и о нама.

Amy made an immense impact on her loyal friends.

Ејми је имала огроман утицај на своје верне пријатеље.

But home hospice is not so beautiful for the surviving family members.

Али, кућна нега није баш тако лепа за чланове породице који остају.

I want to get a little personal here and tell you that to this date,

Бићу мало приснији и рећи ћу вам да ме, све до данас,

I have memories of those final weeks that haunt me.

прогањају сећања на те последње недеље.

I remember walking backwards to the bathroom,

Сећам се одласка у купатило унатрашке,

assisting Amy with each step.

помагања Ејми да пружи сваки корак.

I felt so strong.

Осећао сам се јаким.

I'm not such a big guy,

Нисам некa момчина,

but my arms looked and felt so healthy compared to Amy's frail body.

али руке су ми изгледале и деловале тако здраво у односу на њено крхко тело.

And that body failed in our house.

То тело је пропало у нашој кући.

On March 13 of last year,

Прошле године, 13. марта,

my wife died of ovarian cancer in our bed.

моја супруга је умрла од рака јајника у нашем кревету.

I carried her lifeless body

Носио сам њено беживотно тело

down our stairs,

низ наше степенице,

through our dining room

кроз нашу трпезарију

and our living room

и нашу дневну собу,

to a waiting gurney

до колица која су чекала

to have her body cremated.

да је одведу на кремирање.

I will never get that image out of my head.

Та слика никад неће изаћи из моје главе.

If you know someone who has been through the hospice experience,

Ако знате некога ко је прошао кроз искуство неге смртно оболелих,

acknowledge that.

уважите то.

Just say you heard this guy Jason

Реците да сте чули овог Џејсона

talk about how tough it must be to have those memories

како говори колико је тешко живети са таквим успоменама,

and that you're there if they ever want to talk about it.

и да сте на располагању ако икада пожели да прича о томе.

They may not want to talk,

Можда неће хтети,

but it's nice to connect with someone living each day with those lasting images.

али лепо је повезати се са неким ко живи са тим сликама свакодневно.

I know this sounds unbelievable, but I've never been asked that question.

Можда звучи невероватно, али мене нико није питао.

Amy's essay caused me to experience grief in a public way.

Ејмин есеј је довео до тога да моје туговање буде јавно.

Many of the readers who reached out to me wrote beautiful words of reflection.

Многи читаоци који су ми се обратили дивно су описали своја размишљања.

The scope of Amy's impact was deeper and richer

Ејмин утицај је био дубљи и вреднији

than even us and her family knew.

него што смо ми и њена породица знали.

Some of the responses I received helped me with the intense grieving process

Неки одговори које сам добио помогли су ми током интензивног процеса туговања,

because of their humor,

због њиховог хумора,

like this email I received from a woman reader

као овај имејл од једне читатељке

who read the article, declaring,

која је прочитала чланак и изјавила:

"I will marry you when you are ready --

„Удаћу се за вас када будете спремни -

(Laughter)

(Смех)

"provided you permanently stop drinking.

под условом да заувек престанете са пићем.

No other conditions.

Без других услова.

I promise to outlive you.

Обећавам да ћу вас надживети.

Thank you very much."

Хвала.“

Now, I do like a good tequila, but that really is not my issue.

Није да не волим добру текилу, али не баш толико.

Yet how could I say no to that proposal?

Како да одбијем овакву понуду?

(Laughter)

(Смех)

I laughed through the tears when I read this note from a family friend:

До суза сам се смејао читајући ову опаску од пријатеља:

"I remember Shabbat dinners at your home

„Сећам се шабатне вечере код вас,

and Amy teaching me how to make cornbread croutons.

када ме је Ејми учила како се праве крутони од кукурузног хлеба.

Only Amy could find creativity in croutons."

Само је Ејми налазила креативност у крутонима.“

(Laughter)

(Смех)

On July 27, just a few months after Amy's death,

Дана 27. јула, само пар месеци после Ејмине смрти,

my dad died of complications

мој отац је умро од компликација

related to a decades-long battle with Parkinson's disease.

услед Паркинсонове болести са којом се борио деценијама.

I had to wonder: How much can the human condition handle?

Морао сам да се запитам, колико је човек у стању да поднесе?

What makes us capable of dealing with this intense loss

Шта нас чини способним да издржимо ове преломне губитке

and yet carry on?

и да наставимо даље?

Was this a test?

Да ли је ово била проба?

Why my family and my amazing children?

Али зашто моја породица и моја дивна деца?

Looking for answers, I regret to say, is a lifelong mission,

Потрага за одговорима је, нажалост, доживотна мисија,

but the key to my being able to persevere

али кључ мог опстанка

is Amy's expressed and very public edict

је Ејмина изречена и веома јавна објава

that I must go on.

да морам наставити.

Throughout this year, I have done just that.

Управо то радим целе године.

I have attempted to step out and seek the joy and the beauty

Покушавам да иступим у потрази за радошћу и лепотом

that I know this life is capable of providing.

коју знам да овај живот уме да нам пружи.

But here's the reality:

Али, реалност је следећа:

those family gatherings,

породична окупљања,

attending weddings and events honoring Amy,

присуство венчањима и догађајима у славу Ејми,

as loving as they are,

колико год је све то мило,

have all been very difficult to endure.

тешко је издржати.

People say I'm amazing.

Кажу да сам невероватан.

"How do you handle yourself that way during those times?"

„Како се тако добро држиш у тим тренуцима?“

They say, "You do it with such grace."

Кажу: „Тако достојанствено.“

Well, guess what?

Па, знате шта?

I really am sad a lot of the time.

Већином сам заиста тужан.

I often feel like I'm kind of a mess,

Често осећам да сам у хаосу,

and I know these feelings apply to other surviving spouses,

и знам да су та осећања присутна и код других преживелих супружника,

children, parents

деце, родитеља

and other family members.

и других чланова породице.

In Japanese Zen, there is a term "Shoji,"

У јапанском зену постоји израз „шоџи“,

which translates as "birth death."

што се преводи као „рођење-смрт“.

There is no separation between life and death

Не постоји раздвојеност између живота и смрти

other than a thin line that connects the two.

осим танке линије која их спаја.

Birth, or the joyous, wonderful, vital parts of life,

Са рођењем, или радосним, дивним, виталним деловима живота,

and death, those things we want to get rid of,

и са смрћу, ониме чега бисмо се отарасили,

are said to be faced equally.

треба да се суочимо подједнако.

In this new life that I find myself in,

У овом новом животу у којем сам се нашао

I am doing my best to embrace this concept as I move forward with grieving.

чиним све да прихватим овај концепт док настављам напред, тугујући.

In the early months following Amy's death, though,

Првих месеци по Ејминој смрти

I was sure that the feeling of despair would be ever-present,

био сам сигуран да ће осећање очаја увек бити присутно,

that it would be all-consuming.

да ће ме прождирати.

Soon I was fortunate to receive some promising advice.

На срећу, ускоро сам добио неке савете који су обећавали.

Many members of the losing-a-spouse club

Обратило ми се много њих из табора оних који су изгубили супружника.

reached out to me.

One friend in particular who had also lost her life partner kept repeating,

Посебно је једна пријатељица, која је такође изгубила животног партнера,

стално понављала: „Џејсоне, наћи ћеш ти радост.“

"Jason, you will find joy."

I didn't even know what she was talking about.

Нисам разумео о чему је говорила.

How was that possible?

Како је то могуће?

But because Amy gave me very public permission

Али, пошто ми је Ејми дала јавно одобрење

to also find happiness,

да потражим срећу,

I now have experienced joy from time to time.

сад је и доживљавам, повремено.

There it was, dancing the night away at an LCD Soundsystem concert,

Нашао сам је плешући целу ноћ на концерту групе LCD Soundsystem,

traveling with my brother and best friend or with a college buddy on a boys' trip

на мушком путовању са братом и најбољим пријатељем или ортаком са факса

to meet a group of great guys I never met before.

где сам упознао сјајне људе које дотад нисам познавао.

From observing that my deck had sun beating down on it on a cold day,

У посматрању како сунчев зрак обасјава мој радни сто у хладном дану,

stepping out in it, laying there,

ступа на њега, леже ту,

the warmth consuming my body.

док ми је топлота обузимала тело.

The joy comes from my three stunning children.

Радост ми пружају и моја три сјајна детета.

There was my son Justin,

Мој син Џастин,

texting me a picture of himself with an older gentleman

који ми шаље своју слику са једним старијим господином

with a massive, strong forearm and the caption, "I just met Popeye,"

са јаким подлактицама, и текст: „Управо сам упознао Попаја“,

with a huge grin on his face.

са огромним кезом на лицу.

(Laughter)

(Смех)

There was his brother Miles, walking to the train

Затим његов брат Мајлс, који одлази на воз

for his first day of work after graduating college,

на први дан посла након што је дипломирао,

who stopped and looked back at me and asked,

застаје, погледа ме и пита:

"What am I forgetting?"

„А шта сам заборавио?“

I assured him right away, "You are 100 percent ready. You got this."

Одмах сам га уверио: „Сто посто си спреман. Само напред.“

And my daughter Paris,

И моја ћерка Парис,

walking together through Battersea Park in London,

док заједно шетамо по парку Батерси у Лондону,

the leaves piled high,

по нагомиланом лишћу,

the sun glistening in the early morning on our way to yoga.

док је сунце светлуцало у рано јутро када смо ишли на јогу.

I would add that beauty is also there to discover,

Лепота је ту да се открије,

and I mean beauty of the wabi-sabi variety

а мислим да лепоту несавршене врсте,

but beauty nonetheless.

али и то је ипак лепота.

On the one hand, when I see something in this category, I want to say,

Са једне стране, када видим тако нешто, хоћу да кажем:

"Amy, did you see that? Did you hear that?

„Ејми, јеси ли видела ово? Јеси ли чула ово?

It's too beautiful for you not to share with me."

Ово је превише лепо да га не поделиш са мном.“

On the other hand,

Са друге стране,

I now experience these moments

сада доживљавам ове моменте

in an entirely new way.

на потпуно нови начин.

There was the beauty I found in music,

Пронашао сам лепоту у музици,

like the moment in the newest Manchester Orchestra album,

у моменту са најновијег албума Манчестер оркестра,

when the song "The Alien"

када песма „Странац“

seamlessly transitions into "The Sunshine,"

бесприметно пређе у песму „Зраци сунца“,

or the haunting beauty of Luke Sital-Singh's "Killing Me,"

или очаравајућа лепота песме Лука Ситал-Синга „Убија ме“,

whose chorus reads,

када хор чита:

"And it's killing me that you're not here with me.

„Убија ме што ниси са мном.

I'm living happily, but I'm feeling guilty."

Живим срећно, али осећам кривицу."

There is beauty in the simple moments that life has to offer,

Лепоте има у једноставним моментима које живот нуди,

a way of seeing that world that was so much a part of Amy's DNA,

начин сагледавања света који је био део Ејмине ДНК,

like on my morning commute,

као када на јутарњем путу на посао

looking at the sun reflecting off of Lake Michigan,

гледам одсјај сунца на језеру Мичиген,

or stopping and truly seeing how the light shines

или кад застанем и гледам како сунце обасјава,

at different times of the day

у различитим периодима дана,

in the house we built together;

кућу коју смо заједно градили;

even after a Chicago storm, noticing the fresh buildup of snow

чак и после чикашке олује, кад гледам нагомилани снег

throughout the neighborhood;

у целом комшилуку,

or peeking into my daughter's room

или провирим у ћеркину собу

as she's practicing the bass guitar.

док вежба на бас гитари.

Listen, I want to make it clear that I'm a very fortunate person.

Чујте, желим да разјасним да сам веома срећна особа.

I have the most amazing family that loves and supports me.

Имам дивну породицу која ме воли и подржава.

I have the resources for personal growth during my time of grief.

Имам средства за лични развој у време туговања.

But whether it's a divorce,

Али било да ли је реч о разводу,

losing a job you worked so hard at

о губитку посла на којем сте вредно радили,

or having a family member die suddenly

или о изненадној смрти члана породице,

or of a slow-moving and painful death,

или о спором и болном умирању,

I would like to offer you

волео бих да вам понудим

what I was given:

оно што сам ја добио:

a blank of sheet of paper.

једно празно парче папира.

What will you do with your intentional empty space,

Шта ћете ви урадити са намерно остављеном празнином,

with your fresh start?

са својим новим почетком?

Thank you.

Хвала.

(Applause)

(Аплауз)