How work kept me going during my cancer treatment | Sarah Donnelly

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Mirjana Čutura

It was June 2014.

Био је јун 2014. године.

I was 30 years old,

Имала сам 30 година

and I received a call from my doctor's office

и добила сам позив из ординације моје докторке

to say my test results were in.

која ми је рекла да су стигли резултати испитивања.

So I walked up to see her in my lunch break, and my doctor said

Отишла сам да се видимо током паузе за ручак, а докторка ми је рекла

she was very sorry to tell me that I had breast cancer.

да јој је веома жао што мора да ми саопшти да имам рак дојке.

I didn't want to believe her and at first, I didn't.

Нисам желела да јој верујем и, испрве, нисам.

You see, I'm a lawyer and I needed some evidence.

Видите, ја сам адвокат и били су ми потребни докази.

So I'm very embarrassed to tell you all

Зато ме је веома срамота да вам кажем

that I stood up and I walked around to where she was sitting

да сам устала и отишла до места где је седела

so that I could look over her shoulder and verify

да бих могла да погледам преко њеног рамена и потврдим

what was written on the page in front of her.

шта је писало на страници испред ње.

(Laughter)

(Смех)

Malignant carcinoma.

Малигни карцином.

But still not wanting to believe it, I said,

Али, још увек не желећи да верујем у то, рекла сам:

"Now, malignant carcinoma, you're sure that means cancer?"

„Малигни карцином, сигурни сте да то значи рак?“

(Laughter)

(Смех)

She told me she was sure.

Рекла ми је да је сигурна.

Back at work, I handed over the urgent things that needed to be done

По повратку на посао, другима сам предала хитне ствари које је требало урадити

while I was having more tests to see if my cancer had spread.

док сам имала додатна испитивања да видим да ли се мој рак проширио.

But at that moment, work wasn't my priority.

Али, у том тренутку, посао ми није био приоритет.

I was thinking about how I was going to tell my family and friends

Размишљала сам о томе како ћу рећи својој породици и пријатељима

that I had cancer.

да имам рак.

How I was going to answer their questions

Како ћу одговорити на њихова питања

о томе колико је озбиљно и да ли ћу бити добро

about how bad it was and whether I was going to be OK,

when I didn't know that myself.

када ни сама то нисам знала.

I was wondering if my partner and I

Питала сам се да ли ћемо мој партнер и ја икада имати прилику да заснујемо породицу.

would ever have an opportunity to start a family.

And I was figuring out how I was going to tell my mother,

И размишљала сам о томе како ћу то рећи својој мајци,

who had herself had breast cancer when she was pregnant with me.

која је и сама имала рак дојке док ме је носила у стомаку.

She would know how I was feeling

Знала би како сам се осећала

and have an idea of what lay ahead for me.

и имала представу о томе шта ме чека.

But I also didn't want her to have to relive her cancer experience.

Али, такође нисам желела да мора да поново преживи своје искуство с раком.

What I didn't appreciate at the time

У то време нисам схватала

was that work was about to play a huge role in my treatment and recovery.

да ће посао почети да игра огромну улогу у мом лечењу и опоравку.

That it would be my coworkers and my job

Да ће моје колеге и посао

that would make me feel valuable and human

учинити да се осетим вредно и као жена

at times when I would have otherwise felt like a statistic.

у периодима у којима бих се иначе осећала као статистички податак.

That it would be my job that would give me routine and stability

Да ће ми посао пружити рутину и стабилност

when I was dealing with so many difficult personal decisions

док сам се бавила многим тешким личним одлукама

and so much uncertainty.

и великом неизвесношћу.

Like, what sort of breast reconstruction I was going to have.

Рецимо, какву реконструкцију груди ћу имати.

And at a time like that,

А у периодима као што је овај,

you would think that I would turn to my family and friends for support.

помислили бисте да ћу од своје породице и пријатеља затражити подршку.

And yes, of course I did that.

И да, наравно да сам то учинила.

But it would ultimately be my colleagues

Али су ми на крају колеге

who would play a huge role in my day-to-day life.

одиграле огромну улогу у свакодневном животу.

And they would be the ones to make me laugh.

И они су ти који су ме засмејавали.

You see, we were a pretty close team,

Видите, били смо прилично близак тим

and we shared a couple of really good in-jokes,

и делили пар стварно добрих интерних шала,

like this time they overheard someone ask me

као када су начули да ме неко пита

how I got my hair so shiny and perfect --

како то да ми је коса тако сјајна и савршена -

without knowing that it was, of course, a wig,

не знајући да је то, наравно, била перика,

and you know, it was a very good wig

а, знате, била је то веома добра перика

and it did make getting ready in the mornings very easy.

и стварно су ми јутарња спремања због ње била лака.

(Laughter)

(Смех)

But in little moments like this, I appreciated what their support meant,

Али, у оваквим кратким тренуцима сам ценила оно што значи њихова подршка

and I wondered what I would have done without that network.

и питала се шта бих радила без те мреже.

I've spoken with so many people, women in particular,

Разговарала сам са толико много људи, посебно жена,

who haven't had the chance to have that network

који нису имали прилику да имају такву мрежу

because they haven't been given the opportunity to work through treatment.

јер им није дата прилика да раде током лечења.

And there are several reasons for this.

А постоји неколико разлога за ово.

But I think it mostly comes down to overly paternalistic employers.

Али мислим да се углавном све своди на сувише очински настројене послодавце.

These employers want you to go away and focus on yourself.

Ови послодавци желе да одете и усредсредите се на себе.

And come back when you're better.

И да се вратите када вам буде боље.

And they use those kinds of phrases.

И користе такве фразе.

And while these responses are well-meaning,

Иако су овакве реакције добронамерне,

knowing the benefits it brought me,

знајући какве сам добробити имала,

it makes me incredibly frustrated

невероватно ме нервира

when people are told that they couldn’t or shouldn't work,

када се људима говори да не могу или не треба да раде

when it's something that they want to do and physically can do.

када се ради о нечему што желе и физички могу да раде.

So I started to look into what an employer is required to do

Тако сам почела да истражујем шта послодавац мора да уради

when someone presents with a cancer diagnosis.

када се неко појави са дијагнозом рака.

I discovered that under Australian law, cancer is considered a disability.

Открила сам да се у аустралијским законима рак сматра хендикепом.

So if you are unable to perform your usual work duties,

Дакле, ако не можете да обављате своје уобичајене задатке на послу,

your employer is obligated by the Disability Discrimination Act

Закон о забрани дискриминације особа са инвалидитетом обавезује послодавца

to make reasonable adjustments to your working arrangements,

да се у разумној мери прилагоди вашим радним потребама

so that you can continue to work.

да бисте могли да наставите да радите.

What would reasonable adjustments look like for me?

Како би разумно прилагођавање изгледало за мене?

I knew the obvious impacts my diagnosis was going to have on work.

Знала сам какав ће очигледан утицај моја дијагноза имати на посао.

Medical appointments would be scheduled during business hours,

Посете лекару ће бити заказане током мог радног времена

and I knew that I would need time off to recover from surgical procedures.

и знала сам да ће ми требати слободни дани да се опоравим после хируршких захвата.

Again, being a typical lawyer,

Поново, пошто сам типични адвокат,

I had done my due diligence on what to expect from treatment.

детаљно сам испитала то шта могу да очекујем од лечења.

Admittedly, a lot of that was through Doctor Google,

Признајем, много тога сам сазнала помоћу доктора Гугла,

perhaps not my best move and I wouldn't recommend that.

што можда није и мој најпаметнији потез и не бих то препоручила.

(Laughter)

(Смех)

But while I was ready for all the physical side effects,

Али, иако сам била спремна на сва физичка нежељена дејства,

what really scared me was this thing called chemo brain.

оно што ме је заиста плашило је нешто под именом хемо мозак.

Chemo brain presents itself through memory loss,

Хемо мозак се манифестује кроз губитак памћења,

an inability to concentrate

неспособност да се концентришете

and an inability to solve problems.

и неспособност да решавате проблеме.

And if this happened to me,

А ако би ми се ово десило,

I wondered how I was going to do my job as a lawyer.

питала сам се како ћу радити свој посао адвоката.

Would I be forced to leave work?

Да ли ћу бити приморана да напустим посао?

And how could I possibly have a discussion with my manager

И како ћу уопште разговарати са својим менаџером

about reasonable adjustments to my working arrangements

о разумним прилагођавањима у мом послу

when I didn't know how I was going to be impacted?

ако не знам како ће лечење утицати на мене?

I was fortunate to have a supportive manager

Имала сам среће да сам имала менаџера који ми је пружио подршку

who was happy to see how things went as we went along,

и који је био задовољан тиме да види како ће се ствари одвијати

rather than requiring a concrete plan up front.

уместо да унапред захтева конкретан план.

I was lucky that while he may not have even known

Имала сам среће што је, иако можда уопште није знао

about this concept of reasonable adjustments,

за концепт разумног прилагођавања,

to him, it was just common sense.

за њега то била само ствар здравог разума.

But I've learned that it's not common sense to everyone.

Али сам схватила да то није било питање здравог разума за све.

Everyone going through treatment will learn how it impacts them

Сви који пролазе кроз лечење ће схватити како ће то утицати на њих

and what their limitations are.

и шта ће им бити ограничења.

And they'll learn to adjust for that.

И научиће да се прилагоде на то.

So for me, there were the tips and tricks that I learned about the treatment itself,

За мене су постојали савети и трикови које сам научила о самом лечењу,

like, before you go to chemo,

као што је да, рецимо, пре него што одете на хемотерапију,

you need to make sure you're really well hydrated

морате да будете сигурни да сте добро хидрирани

and that you're warm, because it helps the nurses to find your veins.

и да вам је топло, јер то помаже да вам медицинске сестре нађу вене.

And make sure that you don't eat any of your favorite food,

Немојте ни да једете ништа од своје омиљене хране,

either before or after chemo,

пре ни после хемотерапије,

because you're going to be throwing that up

јер ћете је повраћати

and you won't ever want to look at it again.

и нећете пожелети да је икада више видите.

(Laughter)

(Смех)

I learned that one the hard way.

Научила сам то на тежи начин.

And then there were the tricks for managing my workflow.

Затим, постојали су трикови за организовање радних обавеза.

I scheduled chemo for first thing on a Monday morning.

Прва ствар коју сам заказивала за понедељак ујутру била је хемотерапија.

I knew that from the time I left the cancer care unit,

Знала сам да сам од тренутка када напустим одељење за лечење рака

I had about four hours before this fog screen would come down

имала око четири сата пре него што ми се мрена спусти на очи

and I would start to be sick.

и пре него што почнем да осећам мучнину.

So I would use that time to clean my inbox and make any urgent calls.

Користила сам то време да рашчистим свој инбокс

и обавим хитне телефонске разговоре.

The worst of the sickness would be gone within about 48 hours.

Најгори део мучнине је пролазио у току отприлике 48 сати.

And then I would log back into work from home.

Затим бих се улоговала на посао од куће.

This treatment continued and I knew what to expect.

Лечење се наставило и знала сам шта да очекујем.

I was able to set reasonable expectations with my business partners

Могла сам да поставим разумна очекивања у односима са пословним партнерима

about what I could do

везана за то шта могу да урадим

and the time frames that I could do it in.

и временске оквире у којима бих могла то да остварим.

But I still remember the hesitation in their voices

Али, и даље памтим оклевање у њиховом гласу

when it came to asking for things.

када се радило о томе да траже од мене да урадим нешто.

And asking me to do things by a certain time.

И да траже да то урадим до одређеног времена.

And trust me, these were people

А верујте ми, ово су били људи

that were not afraid of setting a good deadline.

који се нису бојали тога да одреде добар крајњи рок.

(Laughter)

(Смех)

I got the impression they didn't want to put any extra pressure on me

Стекла сам утисак да нису хтели да ме стављају под додатни притисак

while I was going through treatment.

док сам пролазила кроз лечење.

And while I appreciated the sentiment,

Иако ми је њихова обзирност значила,

I actually needed the deadlines.

заправо су ми били потребни рокови.

To me, that was something within my control

За мене је то било нешто над чим имам контролу

and something that could stay in my control

и нешто над чиме сам могла задржати контролу

when there were so many things that couldn't.

док су постојале многе ствари над којима је нисам могла имати.

And as I was working from home,

И док сам радила од куће,

I was thinking about how employers should be applying this concept

размишљала сам о томе како послодавци треба да примењују овај концепт

of reasonable adjustments in our current age,

разумног прилагођавања у нашем времену,

where one in two Australian men and women

у ком ће једно од двоје Аустралијанаца и Аустралијанки

will be diagnosed with cancer by the age of 85.

добити дијагнозу рака до своје 85. године.

So, as we continue to work longer and longer into older age,

Док настављамо да радимо све дуже са све више година,

the chances of having a serious illness while we're in the workforce

вероватноћа да ћемо патити од озбиљне болести док радимо

are increasing.

се повећава.

And with technology enabling us to work anywhere, any time,

А са технологијом која нам омогућава да радимо било где у било које време,

reasonable adjustments are no longer contingent upon

разумно прилагођавање више не зависи

whether or not you can continue to physically make it

од тога да ли и даље можете физички да дођете

into the physical office.

у стварну канцеларију.

Reasonable adjustments are also not about

Разумна прилагођавања се, такође, не тичу

just offering a longer break or a comfier chair to sit in,

само понуде да имате дуже паузе или удобнију столицу за седење,

although those things might be good, too.

иако и ове ствари могу бити добре.

At the very least,

У најмању руку,

we need to be applying the flexibility policies and strategies

треба да примењујемо правила и стратегије о флексибилности

we've developed for other scenarios,

које смо развили за другачије ситуације,

like for people with family responsibilities.

као што су, рецимо, оне за људе са породичним обавезама.

But how can we ensure that people are even having a conversation

Али, како да осигурамо да ће људи макар само разговарати

about what reasonable adjustments might look like for them

о томе како би разумна прилагођавања изгледала када су они у питању,

if a manager's first response is to say,

ако је прва ствар коју ће менаџер рећи:

"Oh no, don't come back to work until you're better."

„О, не, не враћај се на посао док ти не буде боље.“

And a light went on for me.

И само ми се јавило.

It must be compulsory for managers

Мора бити обавезно за менаџере

to have to have these conversations with their employees.

да морају да разговарају о овоме са својим запосленима.

And lessons from people like me,

А закључци људи попут мене,

that have really benefited from working through treatment,

који су заиста имали користи од тога што су радили док су се лечили,

need to be more widely shared.

морају се делити више.

And I thought about what could be done to guide these conversations,

Размишљала сам о томе шта се може учинити да се воде овакви разговори,

and then an amazing colleague of mine, Camilla Gunn,

а онда је моја невероватна колегиница, Камила Ган,

developed a "Working with Cancer" toolkit.

осмислила приручник, „Рад са раком“.

The toolkit provides a framework for those diagnosed,

Овај приручник обезбеђује оквир за оне који имају дијагнозу рака,

their managers, their carers and their coworkers

њихове менаџере, људе који се брину о њима и колеге

to have conversations about cancer and the work support available.

у ком могу да разговарају о раку и постојећој подршци у раду.

Camilla and I have now been to other organizations

Камила и ја идемо до различитих организација

to talk about the toolkit

да говоримо о овом приручнику

and how it can help to guide through

и о томе како може помоћи при вођењу

what, quite frankly, are otherwise some pretty awkward conversations.

онога што су иначе, искрено, прилично непријатни разговори.

And I'm pleased to say that the uptake of the toolkit is increasing.

И драго ми је што могу да кажем да се коришћење приручника све више повећава.

So what should be a manager's first response

Па, шта би требало да буде прва реакција менаџера

when somebody says that they're sick

када му неко каже да је болестан

and they don't know how it's going to impact their work?

и да не зна како ће то утицати на његов или њен рад?

It must be this:

Мора бити оваква:

"To the extent that you are able, and want to,

„До тачке до које можеш и желиш,

we would love to work out an arrangement for you

желели бисмо да направимо договор

to continue to work through treatment."

да би наставио/ла да радиш док се лечиш.“

We need to start positively engaging people with serious illness

Морамо да почнемо да позитивно укључујемо људе са озбиљном болешћу

to keep them in the workforce,

да бисмо их задржали као радну снагу,

rather than paternalistically pushing them away.

уместо да их очински гурамо да оду.

I've told you my story because I want you to know the benefits

Испричала сам вам своју причу јер желим да знате за добробити

that working through treatment brought me.

које ми је донео рад док сам се лечила.

And I also want to change your perceptions

А желим и да промените своје ставове

if you think that somebody going through treatment

ако мислите да је некоме ко се лечи

is just bored, frail and vomiting a lot.

само досадно, да је слаб или да много повраћа.

And yes, these things were true some of the time,

И да, ове ствари су некада биле тачне,

if not a lot of the time,

ако то није био случај и много пута,

but I was also determined to push myself at work

али сам, такође, била одлучна да погурам себе на послу

as much as I had always done.

онолико колико сам то одувек радила.

And I was able to do that because my employer gave me the choice.

А могла сам то да урадим јер ми је мој послодавац дао могућност избора.

Most importantly, I'm telling you

Што је најважније, говорим вам ово

because while it's a seemingly obvious choice to give someone,

јер, иако је ово наизглед очигледан избор који се некоме даје,

it's not one that is always offered or encouraged.

није и избор које се увек нуди или подржава.

And it must be.

А мора бити.

Thank you.

Хвала вам.

(Applause)

(Аплауз)