Why is Herodotus called “The Father of History”? - Mark Robinson

Prevodilac: Milenka Okuka Lektor: Mile Živković

["Okolnosti vladaju ljudima; ljudi ne vladaju okolnostima."]

Džinovski mravi koji kopaju zlato,

gnevni kralj koji naređuje da more primi 300 šiba,

i delfin koji spašava čuvenog pesnika od davljenja.

Ovo su samo neke od priča iz "Istorije" od Herodota,

antičkog grčkog pisca iz V veka p.n.e.

Možda se svi događaji iz teksta i nisu desili

baš onako kako je Herodot izvestio o njima,

ali ovo delo je bilo revolucionarno zbog načina na koji je beležilo prošlost.

Pre Herodota, prošlost je dokumentovana kao spisak događaja

s malo ili nimalo truda da se objasne njihovi uzroci

mimo prihvatanja stvari kao volje bogova.

Herodot je želeo dublje, racionalnije razumevanje,

pa je usvojio novi pristup:

gledanje na događaje s obe strane kako bi razumeo njihove razloge.

Iako je Herodot bio Grk, njegova domovina Halikarnas

je bila deo Persijskog carstva.

Odrastao je tokom niza ratova između moćnih Persijanaca

i slabijih Grka,

a odlučio je da sazna sve što je mogao o toj temi.

Prema Herodotovim rečima, Persijski ratovi su počeli 499. p.n.e.,

kada su Atinjani potpomogli pobunu Grka koji su živeli pod Persijancima.

Persijski kralj Darije je 490. poslao svoju vojsku da se osveti Atinjanima.

Međutim, u Maratonskoj bici, Atinjani su izvojevali neočekivanu pobedu.

Persijanci su se vratili 10 godina kasnije s planom da osvoje čitavu Grčku,

pod vođstvom Darijevog sina Kserksa.

Prema Herodotu, kada je Kserks stigao,

njegovoj armiji od milion muškaraca se prvobitno suprotstavila grčka sila

koju je predvodilo 300 Spartanaca u planinskom klancu Termopil.

Po visokoj ceni za Persijance,

ubijeni su Spartanci i njihov kralj Leonida.

Ovaj junački poraz je otada služio kao inspiracija slabijima.

Nekoliko nedelja kasnije, grčka mornarica je prevarila persijsku flotu

da se bore u tesnom morskom kanalu blizu Atine.

Persijanci su poraženi, a Kserks je bespovratno utekao.

Kako bi objasnio kako su izbili ovi ratovi i zašto su Grci trijumfovali,

Herodot je sakupljao priče širom Mediterana.

Beležio je dostignuća i Grka i drugih naroda

pre nego ih vreme izbriše.

"Istorija" počinje čuvenom rečenicom:

"Herodot iz Halikarnasa ovde prikazuje svoja ispitivanja."

Koncipiravši knjuigu kao "ispitivanje",

Herodot je time omogućio da knjiga sadrži razne priče,

neke ozbiljne, a neke manje ozbiljne.

Zabeležio je unutrašnje debate na persijskom sudu,

ali i priče o egipatskim letećim zmijama,

kao i praktične savete kako da uhvatite krokodila.

Grčka reč za ovaj istraživački metod je "autopsija",

što znači "lično posvedočiti".

Herodot je prvi pisac koji je istraživao prošlost

kombinujući različite vidove pronađenih dokaza:

"opsis", to jest izveštaji svedoka,

"akoe", to jest glasine

i "ta legomena", to jest tradicija.

Potom je koristio gnome, to jest razum,

da dođe do zaključaka o tome šta se zapravo desilo.

Mnogi od ranih čitalaca knjige su zapravo bili slušaoci.

"Istorija" je prvobitno bila napisana u 28 delova,

a za svaki je bilo potrebno oko četiri sata da se pročita naglas.

Kako su jačali uticaj i moć Grka,

Herodotovi spisi i zamisao o istoriji su se širili Mediteranom.

Kao prvi pravi istoričar, Herodot nije bio savršen.

Ponekad je favorizovao Grke u odnosu na Persijance

i bio je suviše lakoveran za neke priče koje je čuo,

a koje su uzrokovale netačnosti.

Međutim, savremeni dokazi su zapravo objasnili

neke od njegovih očito ekstremnih tvrdnji.

Na primer, na Himalajima postoji vrsta mrmota

koja tokom kopanja širi zlatnu prašinu.

Antička persijska reč za mrmota je prilično slična reči mrav,

pa je Herodot možda prosto bio žrtva greške u prevodu.

Sve u svemu, za nekoga ko je pisao u potpunosti novim stilom,

Herodot je bio iznenađujuće dobar.

Istorija, sve do današnjeg dana, oduvek je ispaštala zbog pristrasnosti

i omaški istoričara.

Herodotov metod i kreativnost su mu obezbedili titulu

koju mu je podario rimski pisac Ciceron nekoliko stotina godina kasnije:

"otac istorije."