How isolation fuels opioid addiction | Rachel Wurzman

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Ivana Krivokuća

What does it mean to be normal?

Шта значи бити нормалан?

And what does it mean to be sick?

И шта значи бити болестан?

I've asked myself this question from the time I was about seven,

Постављала сам себи ово питање откако сам имала седам година,

when I was diagnosed with Tourette syndrome.

када ми је дијагностикован Туретов синдром.

Tourette's is a neurological disorder

Туретов синдром је неуролошко обољење

characterized by stereotyped movements I perform against my will, called tics.

које карактеришу стереотипни покрети које правим против своје воље,

а који се називају тиковима.

Now, tics are technically involuntary,

Тикови су технички невољни,

in the sense that they occur without any conscious attention

у смислу да се јављају без икакве свесне пажње

or intention on my part.

или намере са моје стране.

But there's a funny thing about how I experience tics.

Али, постоји чудна ствар везана за то како доживљавам тикове.

They feel more unvoluntary than involuntary,

Делују као да су више невољни него несвесни,

because I still feel like it's me moving my shoulder,

јер осећам да и даље то ја померам своје раме,

not some external force.

а не нека спољашња сила.

Also, I get this uncomfortable sensation, called premonitory urge,

Такође, осећам непријатност, која се назива премониторни нагон,

right before tics happen,

мало пре него што се деси тик,

and particularly when I'm trying to resist them.

а посебно када покушавам да им се одупрем.

Now, I imagine most of you out there understand what I'm saying,

Претпостављам да већина вас разуме о чему причам,

but unless you have Tourette's, you probably think you can't relate.

али ако немате Туретов синдром,

вероватно мислите да не можете да се поистоветите.

But I bet you can.

Али кладим се да можете.

So, let's try a little experiment here and see if I can give you

Па, хајде да пробамо мали експеримент

и да видимо да ли вам могу пружити делић мог искуства.

a taste of what my experience feels like.

Alright, ready?

Добро, спремни?

Don't blink.

Не трепћите.

No, really, don't blink.

Не, заиста, не трепћите.

And besides dry eyes, what do you feel?

А поред сувих очију, шта још осећате?

Phantom pressure?

Фантомски притисак?

Eyelids tingling?

Пецкање у очним капцима?

A need?

Потребу?

Are you holding your breath?

Да ли задржавате дах?

(Laughter)

(Смех)

Aha.

Аха.

(Laughter)

(Смех)

That's approximately what my tics feels like.

Тако некако осећам своје тикове.

Now, tics and blinking, neurologically speaking, are not the same,

Тикови и трептаји, са неуролошког становишта, нису иста ствар,

but my point is that you don't have to have Tourette's

али моја поента је да не морате да имате Туретов синдром

to be able to relate to my experience of my premonitory urges,

да бисте могли да се поистоветите са мојим доживљајем премониторног нагона

because your brain can give you similar experiences and feelings.

јер вам ваш мозак може пружити сличне доживљаје и осећања.

So, let's shift the conversation from what it means to be normal versus sick

Па, хајде да преусмеримо разговор

са тога шта значи бити нормалан у односу на стање болести

to what it means that a majority of us are both normal and sick.

на то шта значи да је већина нас уједно нормална и болесна.

Because in the final analysis, we're all humans

Јер, на крају крајева, сви смо људи

whose brains provide for a spectrum of experiences.

чији мозак пружа спектар доживљаја.

And everything on that spectrum of human experiences

А све у том спектру људских доживљаја

is ultimately produced by brain systems

у суштини производе мождани системи

that assume a spectrum of different states.

који имају спектар различитих стања.

So again, what does it mean to be normal,

Дакле, поново, шта значи бити нормалан,

and what does it mean to be sick,

а шта значи бити болестан

when sickness exists on the extreme end of a spectrum of normal?

када болест постоји на самом крају спектра нормалног?

As both a researcher who studies differences in how individuals' brains

Као истраживач који проучава разлике у томе

како се појединачни мозгови спајају и преспајају,

wire and rewire themselves,

and as a Touretter with other related diagnoses,

и као оболела од Туретовог синдрома уз друге сродне дијагнозе,

I have long been fascinated by failures of self-regulation

дуго су ме фасцинирали неуспеси саморегулације

on the impulsive and compulsive behavioral spectrums.

на спектрима импулсивног и компулзивног понашања.

Because so much of my own experience of my own body

Јер толико је мојих доживљаја сопственог тела и понашања

and my own behavior

has existed all over that map.

постојало свуда на тој мапи.

So with the spotlight on the opioid crisis,

Тако, уз фокус јавности на опиоидну кризу,

I've really found myself wondering lately:

заиста сам се у последње време питала:

Where on the spectrum of unvoluntary behavior

„Где на спектру невољног понашања

do we put something like abusing opioid painkillers or heroin?

стављамо, рецимо, злоупотребу опиоидних таблета против болова или хероин?

By now, we all know that the opioid crisis and epidemic is out of control.

До сада већ сви знамо да су опиоидна криза и епидемија ван контроле.

Ninety-one people die every day in this country from overdose.

Деведесет једна особа премине сваког дана у овој земљи од предозирања.

And between 2002 and 2015,

А између 2002. и 2015. године,

the number of deaths from heroin increased by a factor of six.

број смртних случајева од хероина повећао се шест пута.

And something about the way that we treat addiction isn't working,

А нешто у начину на који лечимо зависност не функционише,

at least not for everyone.

бар не код свих.

It is a fact that people suffering from addiction

Чињеница је да људи који су зависни

have lost free will

губе слободну вољу

when it comes to their behavior around drugs, alcohol, food

када се ради о понашању везаном за дрогу, алкохол, храну

or other reward-system stimulating behaviors.

или друга понашања која подстичу системе награде.

That addiction is a brain-based disease state

Зависност је болест која се заснива на уму

is a medical, neurobiological reality.

и то је медицинска, неуробиолошка стварност.

But how we relate to that disease --

Али како се опходимо према тој болести -

indeed, how we relate to the concept of disease when it comes to addiction --

заправо, како се односимо према концепту болести када се ради о зависности -

makes an enormous difference for how we treat people with addictions.

прави огромну разлику у начину лечења људи са болестима зависности.

So, we tend to think of pretty much everything we do as entirely voluntary.

Тако, имамо обичај да мислимо да скоро све што радимо чинимо својом вољом.

But it turns out that the brain's default state

Али, испоставља се да је уобичајено стање мозга

is really more like a car idling in drive than a car in park.

заправо више налик колима која стоје у леру него на паркингу.

Some of what we think we choose to do

Нешто од онога што мислимо да бирамо да урадимо

is actually things that we have become programmed to do

заправо су ствари за које смо постали програмирани да радимо

when the brakes are released.

када су пуштене кочнице.

Have you ever joked that your brain was running on autopilot?

Да ли сте се икада шалили око тога да вам мозак ради на аутопилоту?

Guess what?

Знате шта?

It probably was.

Вероватно и јесте радио.

OK?

Океј?

And the brain's autopilot is in a structure called the striatum.

А аутопилот мозга се налази у структури под именом стријатум.

So the striatum detects emotional and sensory motor conditions

Дакле, стријатум уочи емоционална и сензорна моторичка стања

and it knows to trigger whatever behavior you have done most often

и зна да треба да покрене понашање које сте највише користили

in the past under those same conditions.

у прошлости под истим условима.

Do you know why I became a neuroscientist?

Да ли знате зашто сам постала неуронаучница?

Because I wanted to learn what made me tick.

Јер сам желела да схватим шта ме покреће.

(Laughter)

(Смех)

Thank you, thank you.

Хвала вам, хвала вам.

(Laughter)

(Смех)

I've been wanting to use that one in front of an audience for years.

Годинама сам желела да искористим ово пред публиком.

(Applause)

(Аплауз)

So in graduate school, I studied genetic factors

Тако сам на факултету студирала генетске факторе

that orchestrate wiring to the striatum during development.

који управљају повезивањем са стријатумом током развоја.

And yes, that is my former license plate.

И да, то су моје некадашње регистарске таблице.

(Laughter)

(Смех)

And for the record, I don't recommend

Да се зна, не препоручујем ниједном докторанту

any PhD student get a license plate with their thesis topic printed on it,

да узме регистарске таблице са докторском тезом на њима,

unless they're prepared for their experiments not to work

осим ако су спремни да им експерименти не функционишу

for the next two years.

две наредне године.

(Laughter)

(Смех)

I eventually did figure it out.

На крају сам сконтала.

So, my experiments were exploring how miswiring in the striatum

Дакле, моји експерименти су истраживали како је погрешно повезивање у стријатуму

relates to compulsive behaviors.

повезано са компулзивним понашањем.

Meaning, behaviors that are coerced

То су, заправо, принудна понашања

by uncomfortable urges you can't consciously resist.

због непријатних нагона које не можете свесно избећи.

So I was really excited when my mice developed

Била сам веома узбуђена када се код мојих мишева јавило

this compulsive behavior,

ово компулзивно понашање,

where they were rubbing their faces and they couldn't seem to stop,

када су трљали лице и деловало је као да не могу да престану,

even when they were wounding themselves.

чак и када их је то повређивало.

OK, excited is the wrong word,

Добро, „узбуђена“ је погрешна реч;

I actually felt terrible for them.

заправо сам се осећала лоше због њих.

I thought that they had tics, evidence of striatal miswiring.

Мислила сам да имају тикове, доказ погрешног повезивања у стријатуму.

And they were compulsive,

И били су компулзивни,

but it turned out, on further testing,

али се испоставило при даљим испитивањима

that these mice showed an aversion to interacting

да су ови мишеви показивали аверзију према интеракцији

и упознавању других непознатих мишева,

and getting to know other unfamiliar mice.

Which was unusual, it was unexpected.

што је било необично, неочекивано.

The results implied that the striatum,

Резултати су указивали да је стријатум,

which, for sure, is involved in compulsive-spectrum disorders,

који је сигурно укључен у спектар компулзивних поремећаја,

is also involved in human social connection and our ability to --

такође укључен у друштвену повезаност људи и нашу способност да -

not human social connection, but our ability to connect.

не друштвену повезаност људи, већ нашу способност да се повезујемо.

So I delved deeper,

Тако сам почела да копам дубље,

into a field called social neuroscience.

у поље под именом друштвена неуронаука.

And that is a newer, interdisciplinary field,

А то је ново, интердисциплинарно поље,

and there I found reports that linked the striatum

и тамо сам нашла извештаје који су повезивали стријатум

not just to social anomalies in mice,

не само са друштвеним аномалијама код мишева,

but also in people.

већ и код људи.

As it turns out, the social neurochemistry in the striatum

И испоставило се да је друштвена неурохемија у стријатуму

is linked to things you've probably already heard of.

везана за ствари за које сте вероватно већ чули.

Like oxytocin,

Рецимо, окситоцин,

which is that hormone that makes cuddling feel all warm and fuzzy.

што је хормон који чини да грљење буде топло и мекано.

But it also implicates signaling at opioid receptors.

Али, обухвата и слање сигнала опиоидним рецепторима.

There are naturally occurring opioids in your brain

У вашем мозгу постоје опиоиди који се јављају природним путем,

that are deeply linked to social processes.

а који су снажно везани за друштвене процесе.

Experiments with naloxone, which blocks opioid receptors,

Експерименти са налоксоном, који блокира опиоидне рецепторе,

show us just how essential this opioid-receptor signaling is

показују нам колико је ово слање сигнала опиодиним рецепторима круцијално

to social interaction.

за друштвене интеракције.

When people are given naloxone -- it's an ingredient in Narcan,

Када се људима да налоксон, састојак наркана,

that reverses opioid overdoses to save lives.

то преокреће предозирања опиодима да би спасило животе.

But when it's given to healthy people,

Међутим, када се да здравим људима,

it actually interfered with their ability to feel connected

заправо омета њихову способност да се осећају повезанима

to people they already knew and cared about.

са људима које већ познају и до којих им је стало.

So, something about not having opioid-receptor binding

Дакле, нешто везано за недостатак везе са опиоидним рецепторима

makes it difficult for us to feel the rewards of social interaction.

отежава да осећамо награду добијену из друштвене интеракције.

Now, for the interest of time,

Е, сад, ради времена,

I've necessarily gotten rid of some of the scientific details,

морала сам да се отарасим неких научних података,

but briefly, here's where we're at.

али укратко, ево на чему смо.

The effects of social disconnection through opioid receptors,

Последице искључења из друштва кроз опиоидне рецепторе,

the effects of addictive drugs

последице дрога које стварају зависност

and the effects of abnormal neurotransmission

и последице абнормалних неуротрансмисија

on involuntary movements and compulsive behaviors

на невољне покрете и компулзивна понашања

all converge in the striatum.

срећу се у стријатуму.

And the striatum and opioid signaling in it

А стријатум и опиоидни сигнали у њему

has been deeply linked with loneliness.

дубоко су повезани са усамљеношћу.

When we don't have enough signaling at opioid receptors,

Када немамо довољно сигнала у опиоидним рецепторима,

we can feel alone in a room full of people we care about and love, who love us.

може се десити да се осећамо усамљено у соби препуној људи

до којих нам је стало и које волимо, и који воле нас.

Social neuroscientists, like Dr. Cacioppo at the University of Chicago,

Друштвени неуронаучници, као др Каћиопо са Универзитета у Чикагу

have discovered that loneliness is very dangerous.

открили су да је усамљеност веома опасна.

And it predisposes people

А она код људи ствара предиспозиције

to entire spectrums of physical and mental illnesses.

за читав спектар физичких и менталних болести.

Think of it like this: when you're at your hungriest,

Размишљајте о томе овако: када сте најгладнији,

pretty much any food tastes amazing, right?

скоро свака храна има невероватан укус, зар не?

So similarly, loneliness creates a hunger in the brain

Слично томе, усамљеност ствара глад у мозгу

which neurochemically hypersensitizes our reward system.

која са неурохемијског становишта чини наш систем награде претерано осетљивим.

And social isolation acts through receptors

А друштвена изолација делује кроз рецепторе

for these naturally occurring opioids and other social neurotransmitters

када су у питању опиоиди који настају природним путем

и други друштвени неуротрансмитери,

to leave the striatum in a state

остављајући стријатум у таквом стању

where its response to things that signal reward and pleasure

да је његова реакција на ствари које сигнализују награду и задовољство

is completely, completely over the top.

претерана, преко свих граница.

And in this state of hypersensitivity,

А у овом стању преосетљивости,

our brains signal deep dissatisfaction.

наши мозгови сигнализирају дубоко незадовољство.

We become restless, irritable and impulsive.

Постајемо немирни, нервозни и импулсивни.

And that's pretty much when I want you to keep the bowl of Halloween chocolate

То је прилично слично ономе када желим

да ми чинија са слаткишима на Ноћ вештица остане

entirely across the room for me, because I will eat it all.

на другој страни собе, јер ћу све појести.

I will.

Хоћу.

And that brings up another thing that makes social disconnection

А то отвара ново питање које чини искључење из друштва веома опасним.

so dangerous.

If we don't have the ability to connect socially,

Ако немамо способност да се друштвено повежемо,

we are so ravenous for our social neurochemistry to be rebalanced,

толико жарко желимо да поново успоставимо равнотежу у нашој друштвеној неурохемији

we're likely to seek relief from anywhere.

да ћемо вероватно потражити помоћ било где.

And if that anywhere is opioid painkillers or heroin,

А ако су то место опиоидни лекови против болова или хероин,

it is going to be a heat-seeking missile for our social reward system.

то ће бити пратећи пројектил за наш систем друштвене награде.

Is it any wonder people in today's world are becoming addicted so easily?

Да ли је чудно што људи у данашњем свету постају тако лако зависни?

Social isolation --

Друштвена изолација -

excuse me --

опростите -

contributes to relapse.

доприноси рецидиву.

Studies have shown that people who tend to avoid relapse

Студије су показале да су људи који најчешће избегну рецидиве

tend to be people who have broad, reciprocal social relationships

обично људи који имају широке, узајамне друштвене везе

where they can be of service to each other,

у којима могу помоћи једни другима и бити корисни.

where they can be helpful.

Оно што повезује људе је када су корисни.

Being of service lets people connect.

So --

Тако -

if we don't have the ability to authentically connect,

ако немамо способност да се повежемо на прави начин,

our society increasingly lacks this ability to authentically connect

нашем друштву све више недостаје ова способност да се повеже на прави начин

and experience things that are transcendent and beyond ourselves.

и доживи ствари које су трансцендентне и веће од нас самих.

We used to get this transcendence

Ову трансценденцију смо добијали

from a feeling of belonging to our families and our communities.

из осећаја припадања породици и заједници.

But everywhere, communities are changing.

Међутим, заједнице се свуда мењају.

And social and economic disintegration is making this harder and harder.

А друштвено и економско распадање чини ово све тежим и тежим.

I'm not the only person to point out

Нисам једина која скреће пажњу на то

that the areas in the country most economically hard hit,

да су подручја која су највише економски погођена,

where people feel most desolate about their life's meaning,

у којима се људи осећају најнеутешније када се ради о сврси њиховог живота,

are also the places

такође и места

where there have been communities most ravaged by opioids.

у којима постоје заједнице које су највише уништили опиоиди.

Social isolation acts through the brain's reward system

Друштвена изолација делује кроз систем награђивања у мозгу,

to make this state of affairs literally painful.

због чега је овакво стање ствари буквално болно.

So perhaps it's this pain, this loneliness,

Дакле, можда је ова бол, ова усамљеност,

this despondence

ова утученост

that's driving so many of us to connect with whatever we can.

оно што покреће многе међу нама да се вежу за шта год могу.

Like food.

Рецимо, за храну.

Like handheld electronics.

Рецимо, за електронске уређаје које држимо у рукама.

And for too many people, to drugs like heroin and fentanyl.

А за превише људи, за дрогу као што су хероин и фентанил.

I know someone who overdosed, who was revived by Narcan,

Знам особу која се предозирала, коју је оживео наркан,

and she was mostly angry that she wasn't simply allowed to die.

а углавном је била бесна јер јој просто није било дозвољено да умре.

Imagine for a second how that feels, that state of hopelessness, OK?

Замислите на тренутак како је то, ово стање беспомоћности, океј?

But the striatum is also a source of hope.

Али, стријатум је и извор наде.

Because the striatum gives us a clue of how to bring people back.

Јер нам стријатум пружа наговештај како да повратимо људе.

So, remember that the striatum is our autopilot,

Сетите се да је стријатум наш аутопилот,

running our behaviors on habit,

који руководи нашим понашањима као навиком,

and it's possible to rewire, to reprogram that autopilot,

а могуће је преспојити, репрограмирати тог аутопилота,

but it involves neuroplasticity.

али то укључује неуропластичност.

So, neuroplasticity is the ability of brains

Дакле, неуропластичност је способност мозга

to reprogram themselves,

да се репрограмира

and rewire themselves, so we can learn new things.

и поново повеже, да бисмо могли да научимо нове ствари.

And maybe you've heard the classic adage of plasticity:

Можда сте чули за класичну изреку везану за пластичност:

neurons that fire together, wire together.

неурони који се заједно активирају, узајамно се повезују.

Right?

Зар не?

So we need to practice social connective behaviors

Дакле, морамо да вежбамо понашања друштвеног повезивања

instead of compulsive behaviors, when we're lonely,

уместо компулзивних понашања када смо усамљени,

when we are cued to remember our drug.

када се сетимо наше дроге.

We need neuronally firing repeated experiences

Потребно нам је понављање активације неурона

in order for the striatum to undergo that necessary neuroplasticity

да би стријатум прошао кроз ту неопходну неуропластичност,

that allows it to take that "go find heroin" autopilot offline.

која ће довести до искључивања аутопилота „иди и нађи хероин“.

And what the convergence of social neuroscience, addiction

А састајање друштвене неуронауке, болести зависности

and compulsive-spectrum disorders in the striatum suggests

и спектра компулзивних поремећаја у стријатуму показује

is that it's not simply enough

да није довољно да једноставно

to teach the striatum healthier responses to compulsive urges.

научимо стријатум да реагује здравије на компулзивне нагоне.

We need social impulses to replace drug-cued compulsive behaviors,

Потребни су нам друштвени подстицаји

да замене компулзивна понашања на које утиче дрога,

because we need to rebalance, neurochemically, our social reward system.

јер нам је потребна поновна равнотежа, неурохемијска,

у нашем друштвеном систему награде.

And unless that happens,

А ако се то не догоди,

we're going to be left in a state of craving.

остаћемо у стању жудње.

No matter what besides our drug we repeatedly practice doing.

Није важно шта упорно покушавамо да радимо поред наше дроге.

I believe that the solution to the opioid crisis

Верујем да је решење за опиоидну кризу

is to explore how social and psychospiritual interventions

истраживање како друштвене и психоспиритуалне интервенције

can act as neurotechnologies in circuits

могу да се понашају као неуротехнологије у кружним процесима

that process social and drug-induced rewards.

које врше обраду друштвене награде и награде изазване дрогом.

One possibility is to create and study scalable tools

Једна могућност је стварање и проучавање прилагодљивих средстава

for people to connect with one another

да би се људи међусобно повезали

over a mutual interest

преко заједничких интереса

in recovery through psychospiritual practices.

током опоравка кроз психоспиритуалну праксу.

And as such, psychospiritual practice could involve anything

Као таква, психоспиритуална пракса би могла да укључи било шта,

from people getting together as megafans of touring jam bands,

од тога да се људи састају као мегафанови турнеја рок бендова,

or parkour jams, featuring shared experiences of vulnerability

или импровизација у паркуру, који укључују заједнички доживљај рањивости

and personal growth,

и личног развитка,

or more conventional things, like recovery yoga meetups,

или конвенционалније ствари, као што су часови јоге за опоравак

or meetings centered around more traditional conceptions

или састанци који се тичу традиционалних појмова

of spiritual experiences.

спиритуалних искустава.

But whatever it is,

Али, о чему год да се ради,

it needs to activate

потребно је да активира

all of the neurotransmitter systems in the striatum

све системе неуротрансмитера у стријатуму

that are involved in processing social connection.

који су укључени у обраду друштвеног повезивања.

Social media can't go deep enough for this.

Друштвени медији не залазе дубоко када је ово у питању.

Social media doesn't so much encourage us to share,

Друштвени медији нас не охрабрују толико да делимо

as it does to compare.

колико да упоређујемо.

It's the difference between having superficial small talk with someone

У томе је је разлика између површног ћаскања са неким

and authentic, deeply connected conversation with eye contact.

и правог разговора уз гледање у очи којим се остварује дубља повезаност.

And stigma also keeps us separate.

А стигма нас, такође, држи одвојенима.

There's a lot of evidence that it keeps us sick.

Постоји пуно доказа да због ње остајемо болесни.

And stigma often makes it safer for addicts to connect with other addicts.

А због стигме је зависницима сигурније да се повежу са другим зависницима.

But recovery groups centered around reestablishing social connections

Али групе за опоравак са тежиштем на поновном успостављању друштвених веза

could certainly be inclusive of people who are seeking recovery

сигурно могу да укључе људе који трагају за опоравком

for a range of mental health problems.

од широког спектра проблема везаних за ментално здравље.

My point is, when we connect around what's broken,

Моја поента је да, када се повежемо око нечега што је нарушено,

we connect as human beings.

повезујемо се као људска бића.

We heal ourselves from the compulsive self-destruction

Лечимо се од компулзивног самоуништења

that was our response to the pain of disconnection.

које је било наша реакција на бол због искључења.

When we think of neuropsychiatric illnesses as a spectrum of phenomenon

Када размишљамо о неуропсихијатријским болестима

као о спектру појава које су део онога што нас чини људима,

that are part of what make us human,

then we remove the otherness of people who struggle with self-destruction.

онда отклањамо особености других људи који се носе са самодеструкцијом.

We remove the stigma

Отклањамо стигму

between doctors and patients and caregivers.

између доктора, пацијената и неговатеља.

We put the question of what it means to be normal versus sick

Враћамо питање шта значи бити нормалан, а шта болестан

back on the spectrum of the human condition.

у спектар људских стања.

And it is on that spectrum where we can all connect

А у том спектру се сви можемо повезати

and seek healing together, for all of our struggles with humanness.

и трагати за тим да се лечимо заједно, зарад свих наших борба са људскошћу.

Thank you for letting me share.

Хвала вам што сте ми допустили да поделим ово са вама.

(Applause)

(Аплауз)