Inés Hercovich: Why women stay silent after sexual assault (with English subtitles) | TED

Prevodilac: Tijana Mihajlović Lektor: Mirjana Čutura

There are about 5,000 women here today.

Данас овде има око 5 000 жена.

Among us, 1,250 have been or will be sexually assaulted

Међу нама је 1 250 жена доживело или ће доживети сексуални напад

at some point in our lives.

у неком тренутку у животу.

One in four.

Једна у четири.

Only 10 percent will report it.

Само 10 процената ће га пријавити.

The other 90 percent take refuge in silence --

Осталих 90 посто ће прибећи ћутању -

half of them, because the incident involves a close family member

половина њих зато што инцидент укључује блиског члана породице

or someone they know,

или некога кога познају,

and that makes it much more difficult to deal with and talk about.

а због тога је много теже носити се са тим и причати о томе.

The other half don't talk about it

Друга половина не прича о томе

because they fear they won’t be believed.

јер се боје да им људи неће веровати.

And they're right -- because we don't.

И у праву су, јер им не верујемо.

Today I want to share with you why I think we don't believe them.

Данас желим да поделим са вама због чега мислим да им не верујемо.

We don't believe them because when a woman tells what happened to her,

Не верујемо им јер, када нека жена прича о томе шта јој се десило,

she tells us things we can't imagine,

говори нам о стварима које не можемо замислити,

things that disturb us,

које нас узнемирују,

things we don't expect to hear,

које не очекујемо да ћемо чути,

things that shock us.

које нас шокирају.

We expect to hear stories like this one:

Очекујемо да чујемо приче попут ове:

"Girl raped near the Mitre Railroad tracks.

„Девојка силована поред железничке пруге Митре.

It happened at midnight as she was on her way home.

То се десило у поноћ док је била на путу до куће.

She said that someone attacked her from behind,

Рекла је да ју је неко напао с леђа,

told her not to scream, said he had a gun and that she shouldn't move.

рекао јој да не вришти, да има пиштољ и да не мрда.

He raped her and then fled the scene."

Силовао ју је, а затим побегао са места злочина.“

When we hear or read a story like this,

Када чујемо или прочитамо овакву причу,

we immediately visualize it:

истог тренутка је замислимо -

the rapist, a depraved lower-class man.

силоватељ, искварен човек из сиромашног слоја,

And the victim, a young, attractive woman.

а жртва млада, атрактивна жена.

The image only lasts 10 or 20 seconds, and it's dark and two-dimensional;

Слика траје тек 10 или 20 секунди, тамна је и дводимензионална,

there's no movement, no sound; it's as if there were no people involved.

не постоји кретање, нема звука, као да људи нису били укључени.

But when a woman tells her story, it doesn't fit in 10 or 20 seconds.

Али када жена прича причу, она не траје 10 или 20 секунди.

The following is the testimony of a woman I'll call "Ana."

Следи сведочење жене коју ћу звати Ана.

She's one of the 85 women I interviewed

Она је једна од 85 жена са којима сам разговарала

while conducting research on sexual assault.

док сам спроводила истраживање које се тицало сексуалних напада.

Ana told me:

Ана ми је рекла:

"I had gone with the girls in the office to the same pub we always go to.

„Изашла сам са девојкама с посла у исти кафић у који увек идемо.

We met some guys,

Упознале смо неке момке,

and I hooked up with this super cool guy; we talked a lot.

а ја сам се сконтала са овим ненормално интересантним момком; пуно смо причали.

Around 4am, I told my friends it was time to go.

Око 4 ујутру сам рекла пријатељицама да је време кренемо.

They wanted to stay.

Оне су хтеле да остану.

So, the guy asked me where I lived

Тако, онај момак ме је питао где живим

and said if it was OK with me, he'd drive me home.

и рекао да ће, ако је то у реду, да ме вози кући.

I agreed, and we left.

Пристала сам и отишли смо.

At a stoplight, he told me he liked me and touched my leg.

Док смо стајали на семафору,

рекао ми је да му се свиђам и додирнуо ми је ногу.

I don't like a guy to approach me that way,

Не свиђа ми се кад се неки момак тако понаша,

but he had been affectionate all night.

али био је нежан цело вече.

I thought, 'I shouldn't be so paranoid.

Помислила сам: 'Не треба да сам толико параноидна.

What if I say something but he didn't mean anything by it,

Шта ако кажем нешто, а он није мислио ништа када је то урадио

and I offend him?'

и увредим га?'

When he should have made a turn, he kept going straight.

Када је требало да скренемо, наставио је да вози право.

I thought he had made a mistake, and I said,

Помислила сам да је погрешио и рекла сам:

'You should have turned there.'

'Требало је да скренеш тамо.'

But something felt off.

Али нешто је било чудно.

Thinking back, I wonder,

Када се сетим сада, запитам се:

'Why didn't I pay attention to what I was feeling?'

'Зашто нисам обратила пажњу на своја осећања?'

When he pulled over near the highway,

Када је стао близу аутопута,

that's when I got scared.

уплашила сам се.

But he told me to relax, that he liked me,

Али, рекао ми је да се опустим, да му се свиђам

and that nothing would happen unless I wanted it to.

и да се ништа што не желим неће десити.

He was nice.

Био је фин.

I didn't say anything,

Нисам рекла ништа

because I was afraid he would get angry,

јер сам се бојала да ће се наљутити

and that things would get worse.

и да ће ствари кренути на горе.

I thought he might have a gun in the glove compartment.

Мислила сам да можда има пиштољ у претинцу.

Suddenly, he jumped on me and tried to kiss me.

Изненада је скочио на мене и покушао да ме пољуби.

I said no. I wanted to push him away, but he was holding my arms down.

Одбила сам га. Желела сам да га одгурнем, али ми је чврсто држао руке.

When I wriggled free, I tried to open the door, but it was locked.

Када сам се измигољила, покушала сам да отворим врата, али су била закључана.

And even if I had gotten out, where would I have gone?

Чак и да сам изашла из кола, куда бих отишла?

I told him he wasn't the kind of guy who needed to do that to be with a girl,

Рекла сам му да није тип момка ком је требало то да буде са девојком

and that I liked him, too, but not in that way.

и да се и он мени свиђа, али не тако.

I tried to calm him down.

Покушала сам да га смирим.

I said nice things about him.

Говорила сам лепе ствари о њему.

I talked to him as if I were his older sister.

Причала сам са њим као да сам му старија сестра.

Suddenly, he covered my mouth with one hand

Изненада ми је прекрио уста руком,

and with the other hand he unbuckled his belt.

а другом је откопчао његов каиш.

I thought right then he would kill me, strangle me, you know?

Помислила сам да ће ме ту убити, задавити ме, знате?

I never felt so alone,

Никада се нисам осећала тако усамљена,

like I had been kidnapped.

као да сам киднапована.

I asked him to finish quickly and then take me home."

Затражила сам од њега да то одради брзо и да ме онда одведе кући.“

How did you feel listening to this story?

Како сте се осећали док сте слушали ову причу?

Surely, several questions arose.

Сигурно је да се јавило неколико питања.

For example: Why didn't she roll down the window and call for help?

На пример, зашто није отворила прозор и позвала упомоћ?

Why didn't she get out of the car when she felt something bad might happen?

Зашто није изашла из кола

када је осетила да ће се можда нешто лоше десити?

How could she ask him to take her home?

Како је могла да затражи од њега да је врати кући?

Now, when we hear this kind of story not on the news

Е, сад, када чујемо овакве приче не на вестима

or from someone like me, presenting it on a stage like this --

или од некога као што сам ја, ко је прича на бини као што је ова -

when we're hearing it from someone we know

када је слушамо од некога кога знамо

who chose to entrust us with the story of what happened to them,

ко је одабрао да нам верује и исприча нам шта му се десило,

we'll have to listen.

мораћемо да је саслушамо.

And we'll hear things we won't be able to understand --

И чућемо ствари које нећемо моћи да разумемо

or accept.

или прихватимо.

And then doubts, questions and suspicion will creep in.

А онда се ушуњају сумње, питања и сумња.

And that is going to make us feel really bad and guilty.

А то ће учинити да се осећамо заиста лоше и као да смо криви.

So to protect ourselves from the discomfort, we have an option.

Да бисмо се заштитили од непријатног осећаја, постоји опција.

We turn up the volume on all the parts of the story

Појачамо јачину звука за све делове приче

that we expected to hear:

које очекујемо да чујемо:

a gun in the glove compartment, the locked doors, the isolated location.

пиштољ у претинцу, закључана врата, изоловано место.

And we turn down the volume on all the parts of the story

И смањимо јачину звука за све делове приче

that we didn't expect to hear

које нисмо очекивали да чујемо

and that we don't want to hear;

и које не желимо да чујемо,

like when she tells him that she liked him, too,

као када му она говори да се и он њој свиђа,

or when she tells us she spoke to him as if she were his older sister,

или кад нам је рекла да је причала са њим као да му је старија сестра,

or that she asked him to take her home.

или када га је замолила да је одведе кући.

Why do we do this?

Зашто ово радимо?

It's so we can believe her;

Због тога да бисмо јој веровали,

so we can feel confident that she really was a victim.

да будемо сигурни у то да је заиста била жртва.

I call this "victimization of the victim."

Ово зовем „виктимизација жртве“.

"Victimization," because in order to believe she's innocent,

„Виктимизација“ зато што, да бисмо веровали да је невина,

that she's a victim,

да је жртва,

we need to think of her as helpless, paralyzed, mute.

морамо да је видимо као беспомоћну, паралисану, нему.

But there's another way to avoid the discomfort.

Али, постоји још један начин да се избегне непријатан осећај,

And it's exactly the opposite:

а он је потпуно супротан:

we turn up the volume on the things we didn't expect to hear,

појачамо јачину звука за ствари које нисмо очекивали да чујемо,

such as "I spoke nicely to him," "I asked him to take me home,"

као што су: „причала сам лепо са њим“, „затражила сам да ме одведе кући“,

"I asked him to finish quickly,"

„затражила сам да то брзо одради“,

and we turn down the volume on the things we did expect to hear:

а смањимо јачину звука за ствари које смо очекивали да чујемо:

the gun in the glove compartment,

пиштољ у претинцу,

the isolation.

изолација.

Why do we do this?

Зашто ово радимо?

We do it so we can cling to the doubts

Радимо ово да бисмо се држали сумњи

and feel more comfortable about them.

и да бисмо се осећали пријатније када су оне у питању.

Then, new questions arise, for instance:

Тада се јављају нова питања, као што су:

Who told her go to those clubs?

ко јој је рекао да иде у оне клубове?

You saw how she and her friends were dressed, right?

Видели сте како су се она и њене пријатељице обукле, зар не?

Those miniskirts, those necklines?

Оне мини-сукње, они деколтеи?

What do you expect?

Шта очекујете?

Questions that aren't really questions, but rather, judgments --

Питања која нису заиста питања већ више осуђивања,

judgments that end in a verdict:

осуђивања која се завршавају пресудом -

she asked for it.

сама је тражила то.

That finding would be verified by the fact

То откриће би потврдила чињеница

that she didn't mention having struggled to avoid being raped.

да није поменула да се борила да избегне да буде силована.

So that means she didn't resist.

То, дакле, значи да се није опирала.

It means she consented.

То значи да је пристала.

If she asked for it and allowed it,

Ако је сама тражила и дозволила то,

how are we calling it rape?

како да то назовемо силовањем?

I call this "blaming the victim."

Ово називам „оптуживање жртве“.

These arguments that serve us both to blame and to victimize,

Ови аргументи који нам служе да окривимо и виктимизујемо,

we all have them in our heads, at hand --

сви их имамо на уму, доступне,

including victims and perpetrators.

укључујући жртве и починиоце.

So much so, that when Ana came to me,

Дотле да, када је Ана дошла код мене,

she told me she didn't know

рекла ми је да не зна

if her testimony was going to be of any use,

да ли ће њено сведочење бити од икакве користи

because she wasn't sure if what happened to her qualified as rape.

јер није била сигурна да ли се оно што јој се десило сматра за силовање.

Ana believed, like most of us,

Ана је веровала, као и већина нас,

that rape is more like armed robbery --

да је силовање сличније оружаној пљачки,

a violent act that lasts 4 or 5 minutes --

насилни чин који траје 4 или 5 минута,

and not smooth talking from a nice guy

а да није слаткоречива прича финог момка

that lasts all night and ends in a kidnapping.

које траје целе ноћи и завршава се киднаповањем.

When she felt afraid she might be killed,

Када је осетила страх јер ће је можда убити,

she was afraid to be left with scars,

уплашила се да ће је то оставити са ожиљцима

and she had to give her body to avoid it.

и морала је да да своје тело да то избегне.

That's when she knew that rape was something different.

Тада је схватила да је силовање нешто друго.

Ana had never talked about this with anyone.

Ана никада није причала о овоме ни са ким.

She could have turned to her family,

Могла се обрати породици,

but she didn't.

али није.

She didn't because she was afraid.

Није зато што се плашила.

She was afraid the person she'd choose to tell her story to

Плашила се да ће особа коју одабере да слуша њену причу

would have the same reaction as the rest of us:

имати исту реакцију као и ми остали -

they'd have doubts, suspicions;

да ће сумњати, бити подозрива;

those same questions we always have when it comes to things like this.

иста питања која увек имамо када се ради о оваквим стварима.

And if that had happened,

А да се то десило,

it would have been worse, perhaps, than the rape itself.

то би можда било горе него само силовање.

She could have talked to a friend or a sister.

Могла је да разговара са пријатељем или сестром.

And with her partner, it would have been extremely difficult:

Са њеним партнером то би било изузетно тешко -

the slightest hint of doubt on his face or in his voice

најмањи наговештај сумње на његовом лицу или у гласу

would have been devastating for her

имао би поражавајуће дејство по њу

and would have probably meant the end of their relationship.

и вероватно би значио крај њихове везе.

Ana keeps silent because deep down she knows

Ана ћути јер дубоко у себи зна

that nobody -- none of us, not her family or therapists,

да нико - нико међу нама, ни њена породица, ни психотерапеут,

let alone the police or judges --

да и не помињем полицију или судије -

are willing to hear what Ana actually did in that moment.

нема воље да чује шта је Ана заправо урадила у том тренутку.

First and foremost, Ana said, "No."

Као прво и најважније, Ана је рекла: „Не.“

When she saw that her "no" didn't help,

Када је видела да њено одбијање не помаже,

she spoke nicely to him.

причала је фино са њим.

She tried not to exacerbate his violence

Покушала је да не погорша његово насиље

or give him ideas.

или да му да идеје.

She talked to him as if everything that was happening were normal,

Причала је са њим као да је све што се дешавало било нормално,

so he wouldn't be thinking that she would turn him in later.

да он не би помислио да ће га пријавити касније.

Now, I wonder and I ask all of you:

Питам се и све вас питам:

All those things she did --

зар се све оне ствари које је урадила

isn't that considered resisting?

не сматрају опирањем?

No.

Не.

For all or at least most of us, it's not,

За све или бар већину нас то није отпор

probably because it's not "resisting" in the eyes of the law.

вероватно зато што није „опирање“ у очима закона.

In most countries,

У већини земаља,

the laws still require that the victim prove her innocence --

закони и даље захтевају да жртва докаже своју невиност,

that's right: the victim needs to prove her innocence --

баш тако - жртва треба да докаже своју невиност

by showing marks on her body

показивањем трагова на телу

as evidence that she engaged in a vigorous and continuous fight

као доказа да је учествовала у живој и непрестаној борби

with her aggressor.

против свог агресора.

I can assure you, in most court cases,

Уверавам вас, у већини парница

no amount of marks is ever enough.

ниједан број трагова није никада довољан.

I listened to many women's stories.

Чула сам приче многих жена,

And I didn't hear any of them talking about themselves

али нисам чула да је било која међу њима говорила о себи

as if they had been reduced to a thing,

као да је била сведена на неку ствар,

totally subjected to the will of the other.

потпуно потчињена туђој вољи.

Rather, they sounded astonished and even a little proud

Уместо тога су звучале запрепашћено и чак помало поносно

looking back

када су се присећале

and thinking how clear-headed they had been at the time,

и мислиле на то како су биле трезвене у то време

of how much attention they paid to every detail,

и обраћале доста пажње на сваки детаљ,

as if that would allow them to exert some control over what was happening.

као да ће им то дати контролу над оним што се дешавало.

Then I realized,

Онда сам схватила,

of course --

наравно -

what women are doing in these situations

жене у оваквим ситуацијама

is negotiating.

преговарају.

They're trading sex for life.

Тргују сексом у замену за живот.

They ask the aggressor to finish quickly,

Траже од агресора да то брзо обави,

so everything is over as soon as possible and at the lowest cost.

да би се све завршило што је пре могуће и уз најмањи цех.

They subject themselves to penetration,

Излажу се пенетрацији

because believe it or not,

јер, веровали или не,

penetration is what keeps them furthest

пенетрација их држи најдаље

from a sexual or emotional scenario.

од сексуалног или емоционалног сценарија.

They subject themselves to penetration,

Излажу се пенетрацији

because penetration is less painful

јер је она мање болна

than kisses, caresses and gentle words.

од пољубаца, миловања и нежних речи.

Now, if we continue to expect

Ако наставимо да очекујемо

rape to be what it very rarely is --

да је силовање оно што ретко и јесте,

with the rapist as a depraved lower-class man

са силоватељем који је искварен човек из сиромашног слоја,

and not a university student or a businessman

а не студент или бизнисмен

who goes out chasing after girls on a Friday or Saturday;

који излази да би јурио за девојкама петком или суботом;

if we keep expecting the victims to be demure women

ако наставимо да очекујемо да су жртве повучене девојке

who faint on the scene,

које се онесвесте на месту злочина,

and not self-confident women --

а не самоуверене жене -

we will continue to be unable to listen.

и даље нећемо знати да слушамо.

Women will continue to be unable to speak.

Жене и даље неће моћи да говоре

And we will all continue to be responsible

и наставиће се наша одговорност

for that silence

за то ћутање

and their solitude.

и њихову усамљеност.

(Applause)

(Аплауз)