What I learned when I conquered the world's toughest triathlon | Minda Dentler

Prevodilac: Mirjana Čutura Lektor: Tijana Mihajlović

It was October 13, 2012,

Био је 13. октобар 2012. године,

a day that I will never forget.

дан који никада нећу заборавити.

I was on my bike, pushing up what seemed like a never-ending barren hill.

Била сам на бициклу,

возила уз брдо које је личило на бесконачно, неплодно брдо.

And it wasn't just any hill:

Није то било тек било које брдо -

it was a 15-mile climb up to a town called Hawi

била је то узбрдица од 24 километара ка граду који се зове Хави

on the Big Island of Hawaii.

на Великом острву на Хавајима.

And it wasn't just any ride:

Није то била тек било која трка -

it was at the Ironman World Championship.

било је то Светско првенство у ајронмену.

I can still feel my muscles burning.

Још увек осећам како ми мишићи горе.

I was struggling, tired and dehydrated,

Мучила сам се, била сам уморна и дехидрирана,

as I could feel the heat

док сам осећала врелину

emanating from the asphalt, measuring almost 98 degrees.

која је исијавала из асфалта на скоро 37 степени.

I was near the halfway point of the bike portion

Била сам надомак половине бициклистичке трке,

of one of the most prestigious, longest,

једне од најпрестижнијих, најдужих

single-day endurance race events in the world.

једнодневних трка издржљивости на свету.

Every year, during my childhood,

Сваке године током свог детињства

I watched this very race on TV in our family living room.

гледала сам баш ову трку на ТВ-у у нашој дневној соби.

I sat next to my dad on our 1970s-style orange and brown sofa,

Седела сам поред тате на наранџасто-браон каучу,

који је био у моди 80-их година двадесетог века,

and I remember being in utter awe

и сећам се да сам била потпуно одушевљена

at how these athletes pushed themselves to their limit

тиме како је већина ових спортиста давала све од себе

in this grueling race.

у овој исцрпљујућој трци.

And just so you don't get the wrong idea,

Да не бисте стекли погрешан утисак,

my family members weren't just spectators.

чланови моје породице нису били само гледаоци.

They were incredibly athletic,

Били су невероватно снажни,

and I always participated from the sidelines,

а ја сам увек посматрала са стране

cheering on my three siblings or handing out water at local races.

и навијала за мојих троје браће и сестара или додавала воду на локалним тркама.

I remember wanting so badly to be able to compete, but I couldn't.

Сећам се колико сам жарко желела да могу да се такмичим, али нисам могла.

Even though I couldn't play sports,

Иако нисам могла да се бавим спортом,

I decided to be active in my community.

одлучила сам са будем активна у својој заједници.

I volunteered at the local hospital in high school.

У средњој школи сам волонтирала у локалној болници.

In college, I interned at the White House,

На факултету сам стажирала у Белој кући,

studied abroad in Spain

студирала у Шпанији

and backpacked through Europe all by myself

и сасвим сама отишла на бекпекинг путовање Европом

with my leg braces and crutches.

користећи протезе за ноге и штаке.

Upon graduating, I moved to New York City for a job in management consulting,

Након дипломирања преселила сам се у Њујорк

због посла у фирми за менаџерски консалтинг,

earned an MBA, got married

завршила мастер за бизнис, удала се

and now have a daughter.

и сада имам ћерку.

(Applause)

(Аплауз)

At age 28, I was introduced to the sport of hand-cycling,

Када сам имала 28 година, открила сам ручни бициклизам,

and then triathlon,

а потом и триатлон,

and by luck, I met Jason Fowler, an Ironman World Champion,

а сасвим случајно сам упознала Џејсона Фаулера,

светског шампиона у ајронмену,

at a camp for athletes with disabilities.

у кампу за спортисте са инвалидитетом.

And like me, he competed in a wheelchair.

Као и ја, такмичио се у колицима.

And with his encouragement, at age 34,

Уз његово охрабривање, у 34. години

I decided to go after Kona.

одлучила сам да освојим Кону.

The Kona, or Hawaii Ironman

Кона или хавајски ајронмен,

is the oldest Iron-distance race in the sport,

најстарија је трка ајронмен на дуже стазе у том спорту,

and if you're not familiar, it's like the Super Bowl of triathlon.

а ако нисте упућени, то је као Супер бол триатлона.

And the Ironman, for a wheelchair athlete like me,

Ајромен за спортисте у колицима као што сам ја

consists of a 2.4-mile open-water swim in the Pacific Ocean,

састоји се од 3 800 метара пливања у Тихом океану,

a 112-mile hand cycle ride in lava fields --

180 километара вожње ручног бицикла у пољима лаве -

now, that sounds exotic,

видите, то звучи егзотично,

but it's not as scenic as it sounds, and it's pretty desolate --

али пејзаж није толико леп као што се чини,

а и прилично је напуштен -

and then you top it off with a marathon,

а онда то зачините маратоном

or a 26.2-mile run in 90-degree heat

или трком од 42 125 километра на 32 степена у колицима за трке.

using a racing wheelchair.

That's right, it's a total distance of 140.6 miles using just your arms

Тако је укупна дужина од 226 километара користећи само руке

in less than 17 hours.

за мање од седамнаест сати.

No female wheelchair athlete had ever completed the race

Ниједна спортисткиња у колицима никада није завршила трку

because of the strict, seemingly impossible cutoff times.

због строгих, наизглед немогућих временских ограничења за квалификацију.

And so there I was,

Тамо сам,

putting it all out on the line.

дајем све од себе.

And when I finally reached the top of that 15-mile climb,

Када сам коначно стигла на врх тог успона од 24 километра,

I was discouraged.

била сам обесхрабрена.

There was no way I was going to make that swim in my time limit

Није било шансе да ћу завршити пливање пре временског ограничења

of 10 and a half hours,

од десет и по сати

because I was almost two hours off pace.

јер сам била скоро два сата у заостатку.

I had to make the agonizing decision

Морала сам донети мучну одлуку

to quit.

да одустанем.

I removed my timing chip, and I handed it over to a race official.

Склонила сам свој чип за мерење времена и предала га званичнику трке.

My day was done.

Мој дан се окончао.

My best friend Shannon and my husband Shawn

Моја најбоља другарица Шенон и мој муж Шон

were waiting at the top of Hawi to drive me back to town.

чекали су ме на врху брда Хави да ме одвезу назад у град.

And on my way back to town, I began to cry.

На повратку у град сам почела да плачем.

I had failed.

Нисам успела.

My dream of completing the Ironman World Championship

Мој сан да завршим Светско првенство у ајронмену

was crushed.

се распршио.

I was embarrassed.

Осећала сам се осрамоћено.

I felt like I'd messed up.

Осећала сам да сам забрљала.

I worried about what my friends, my family and people at work

Бринула сам шта ће моји пријатељи, моја породица и људи на послу

would think of me.

мислити о мени.

What was I going to put on Facebook?

Шта ћу окачити на Фејсбук?

(Laughter)

(Смех)

How was I going to explain to everyone

Како ћу свима објаснити

that things didn't go the way I had assumed or planned?

да се ствари нису десиле онако како сам претпоставила или планирала?

A few weeks later I was talking to Shannon about the Kona "disaster,"

Неколико недеља касније сам причала са Шенон о „пропасти“ у Кони,

and she said this to me:

а она ми је ово рекла:

"Minda, big dreams and goals can only be realized when you're ready to fail."

„Минда, велики снови и циљеви могу се остварити

једино када си спремна да не успеш.“

I knew I had to put that failure behind me in order to move forward,

Знала сам да сам морала ставити иза себе тај неуспех како бих кренула напред,

and it wouldn't be the first time that I had faced insurmountable odds.

а то није био први пут да сам се суочила са непремостивим изгледима.

I was born in Bombay, India,

Рођена сам у Бомбају у Индији,

and just before my first birthday, I contracted polio,

а непосредно пред трећи рођендан добила сам дечју парализу,

which left me paralyzed from the hips down.

која ме је оставила парализовану од кукова наниже.

Unable to care for me, my birth mother left me at an orphanage.

Неспособна да се брине о мени,

моја биолошка мајка ме је оставила у сиротишту.

Fortunately, I was adopted by an American family,

На срећу, усвојила ме је америчка породица

and I moved to Spokane, Washington

и преселила сам се у Спокан у Вашингтону

just shortly after my third birthday.

убрзо након трећег рођендана.

Over the next few years, I underwent a series of surgeries

Током следећих неколико година имала сам низ операција

on my hips, my legs and my back

на куковима, ногама и леђима,

that allowed me to walk with leg braces and crutches.

што ми је омогућило да ходам са протезама за ноге и штакама.

As a child, I struggled with my disability.

Док сам била дете, мучила сам се са својим инвалидитетом.

I felt like I didn't fit in.

Осећала сам као да се нисам уклапала.

People stared at me all the time,

Људи су све време зурили у мене,

and I was embarrassed about wearing a back brace and leg braces,

а мене је било срамота јер сам носила протезе за леђа и ноге

and I always hid my chicken legs under my pants.

и увек сам сакривала своје пилеће ноге испод панталона.

As a young girl, I thought thick, heavy braces on my legs

Када сам била девојчица, мислила сам да дебеле и тешке протезе на ногама

did not look pretty or feminine.

нису биле лепе или женствене.

Among my generation, I am one of the very few individuals in the US

У мојој генерацији једна сам од ретких особа у Америци

who are living with paralysis by polio today.

која данас има дечју парализу.

Many people who contract polio in developing countries

Многи људи који добију дечју парализу у земљама у развоју немају приступ

do not have access to the same medical care, education,

истој медицинској нези, образовању

or opportunities like I have had in America.

или приликама као што сам ја имала у Америци.

Many do not even live to reach adulthood.

Многи чак ни не доживе зрело доба.

I have the humbling knowledge that, had I not been adopted,

По мом скромном мишљењу, да нисам усвојена,

I most certainly wouldn't be in front of you today.

сасвим сигурно данас не бих била пред вама.

I may not even be alive.

Можда не бих ни била жива.

All of us, in our own lives,

Сви се ми у нашим животима

may face seemingly insurmountable goals.

можемо суочити са наизглед недостижним циљевима.

I want to share with you what I learned

Желим да вам испричам шта сам научила

when I tried again.

када сам поново покушала.

One year after my first attempt,

Годину дана након свог првог покушаја,

on a sunny Saturday morning,

једног сунчаног суботњег јутра

my husband Shawn

мој муж Шон

dumped me into the ocean at the Kona Pier

убацио ме је у океан код пристаништа Кона,

and, with 2,500 of my closest friends and competitors,

а са 2 500 мојих најближих пријатеља и конкурената

we started swimming as that cannon went off promptly at 7am.

почели смо да пливамо

када се тај топ огласио тачно у седам ујутру.

I focused on one stroke at a time, staying in between bodies,

Фокусирала сам се на један по један замах док сам остајала између тела

counting my strokes --

и бројала замахе -

one, two, three, four --

један, два, три, четири -

and lifting my head to sight every so often

и повремено подизала главу да проверим

just so I wouldn't get too off track.

да нисам превише залутала са стазе.

And when I finally reached the shoreline,

Када сам коначно стигла на обалу,

Shawn picked me up, and he carried me out of the water.

Шон ме је подигао и изнео из воде.

I was so stunned and thrilled when Shawn had told me I had managed

Била сам запањена и одушевљена када ми је Шон рекао да сам успела

a one-hour-and-43-minute swim time.

да препливам за један сат и 43 минута.

On to the bike segment.

Следио је део вожње бицикла.

I had eight hours and 45 minutes to complete the 112-mile bike course.

Имала сам осам сати и 45 минута да одвозам стазу од 180 километара.

I broke up the course in seven- to 10-mile segments in my mind

У глави сам раздвојила стазу на делове у дужини од 11 до 16 километара

just to reduce the enormity of the race.

само да бих умањила грозотну дужину трке.

The first 40 miles, they clipped by as we benefited from a little tail wind.

Првих 64 километара је прозујало

јер нам је помагао мали ветар који нам је дувао у леђа.

By 4pm, I had made it to mile 94,

До четири после подне стигла сам до 151. километра,

and I did the math and I realized I was in serious time jeopardy

израчунала сам и схватила да сам у озбиљној опасности са временом

because I had 18 miles to go and less than 90 minutes,

јер ми је преостало још 29 километара и мање од 90 минута,

and that included a few sizable hill climbs.

што је укључивало неколико поприлично великих успона.

I was stressed out, and I was scared

Била сам узнемирена и уплашена да опет нећу постићи квалификационо време.

that I wasn't going to make that time cutoff again.

At this point, I pushed my internal voice aside that said,

У овом тренутку сам одгурнула у страну мој унутрашњи глас који је говорио:

"This hurts. Quit."

„Ово боли. Одустани.“

And I told myself, "Minda, you better focus.

Рекла сам себи: „Минда, боље би ти било да се фокусираш.

Focus on what you can control,

Фокусирај се на оно што можеш да контролишеш,

and that is your attitude and your effort."

а то су твој став и труд.“

I resolved to be OK being uncomfortable,

Одлучила сам да се помирим са тим што ми је било неугодно

and I told myself, "Push harder,

и рекла сам себи: „Окрећи јаче,

forget about the pain,

заборави на бол

and keep that laser focus."

и задржи ту ласерску концентрацију.“

For the next 90 minutes, I cranked as though my life depended on it.

Следећих 90 минута сам окретала педале као да ми живот зависи од тога.

And when I rolled into town,

Када сам стигла у град, чула сам на разгласу:

I heard on the loudspeaker,

"Minda Dentler is one of the last competitors to make the bike cutoff."

„Минда Дентлер је једна од последњих такмичара

који су на време завршили вожњу бицикла.“

I did it!

Успела сам!

(Applause)

(Аплауз)

By only three minutes.

За само три минута.

(Laughter)

(Смех)

It was 5:27pm,

Било је 17:27,

and I had been racing for 10-and-a-half hours.

а тркала сам се десет и по сати.

The first 10 miles of the run went pretty quickly,

Првих 16 километара трке прошло је прилично брзо

as I was so excited to finally pass people

јер сам била веома узбуђена што на своја три точка

with my three wheels to their two feet.

коначно претичем људе на две ноге.

The sun quickly went down,

Сунце је брзо зашло,

and I found myself pulling up to the bottom of Palani hill,

а ја сам ишла ка подножју брда Палани

looking straight into a half-mile hill that looked like Mt. Everest

и гледала право у брдо од 800 метара које је изгледало као Монт Еверест

at mile 124 of the race.

на 193. километру ове трке.

My friends and family were ready at their stations

Моји пријатељи и породица били су спремни на својим местима

to talk me up that hill.

да ме бодре на том брду.

I was struggling, tired,

Мучила сам се, била уморна,

desperately gripping those rims just so I wouldn't tip backwards.

очајнички сам хватала оквире точкова само да се не бих преврнула уназад.

When I finally reached the top of that hill,

Када сам коначно стигла на врх тог брда,

I turned left onto a very lonely 15-mile stretch onto the Queen K Highway,

скренула сам лево на веома напуштен аутопут Краљица Кеј дужине 24 километара,

totally exhausted.

а била сам потпуно изнурена.

I pressed on, focusing on one push at a time.

Одлучно сам наставила, фокусирала сам се на један по један замах.

By 9:30pm,

Пре 21:30

I made that final right-hand turn onto Ali'i Drive.

скренула сам десно на последњој кривини и стигла у улицу Али.

I heard the crowd's roar, and I was overcome with emotion.

Чула сам узвике масе и емоције су ме обузеле.

I crossed that finish line.

Прошла сам кроз циљ.

(Applause)

(Аплауз)

(Applause ends)

(Аплауз се завршава)

And my final time was 14 hours and 39 minutes.

Постигла сам време од 14 сати и 39 минута.

For the first time in the 35-year history,

По први пут у 35-годишњој историји

a female wheelchair athlete

спортисткиња у колицима

completed the Ironman World Championship.

завршила је Светско првенство у ајронмену.

(Applause)

(Аплауз)

(Applause ends)

(Аплауз се завршава)

And it wasn't just any female athlete.

А то није била тек било која спортисткиња.

It was me.

Била сам то ја.

(Laughter)

(Смех)

A paralyzed orphan from India.

Парализовано сироче из Индије.

Against all odds, I achieved my dream,

Упркос свим потешкоћама, остварила сам свој сан,

and through this very personal commitment to myself,

а кроз ову веома личну преданост самој себи

I slowly realized that completing the Ironman

полако сам схватила да је завршавање трке ајронмен

was about more than conquering Kona.

било нешто више од освајање Коне.

It was about conquering polio

Било је то питање поражавања дечје парализе

and other disabling but preventable diseases,

и осталих болести које изазивају инвалидитет, а могу се спречити,

not only for myself,

не само за мене,

but for the millions of children

већ за милионе деце

who have been and still will be afflicted by vaccine-preventable diseases.

на чије животе утичу и још увек ће утицати болести које се могу спречити вакцинама.

Today, we are closer than ever to eliminating one of those diseases

Данас смо ближе него икада томе да искоренимо једну од ових болести

everywhere in the world.

свугде у свету.

In the mid-1980s, polio once paralyzed more than 350,000 children a year

Средином 80-их година двадесетог века,

више од 350 000 деце би добило дечју парализу сваке године

in more than 125 countries.

у више од 125 земаља.

That amounted to a staggering 40 cases an hour.

То је као запањујућих 40 оболелих на сат.

By contrast, so far this year,

У поређењу са тим, у овој години до сада

the last endemic countries have reported a total of only 12 cases.

последње земље у којима се и даље јавља ова болест

забележиле су само 12 оболелих.

Since 1988, more than 2.5 billion children have been immunized against polio,

Од 1988. више од две и по милијарде деце вакцинисано је против дечје парализе,

and an estimated 16 million children,

а процењује се да 16 милиона деце,

who otherwise would have been paralyzed like me,

која би иначе била парализована као што сам ја,

are walking.

хода.

Despite this incredible progress,

Упркос овом невероватном напретку,

we know that until it's eradicated,

знамо да, док се не искорени,

polio remains a very real threat,

дечја парализа остаје веома стварна претња

especially to children in the poorest communities of the world.

нарочито за децу у најсиромашнијим заједницама света.

It can reemerge in some of the most remote and dangerous places,

Може се поново појавити у неким од најудаљенијих и најопаснијих места,

and from there, it can spread.

а одатле се може раширити.

And so this is my new Ironman:

Тако је ово мој нови ајронмен -

to end polio.

искоренити дечју парализу.

And I am reminded every day,

На то се подсећам сваки дан када погледам своју двоипогодишњу ћерку, Мају.

when I look at my two-and-a-half-year-old daughter Maya.

She is able to climb a ladder in the park,

Може да се попне на мердевине у парку,

push her scooter or kick a ball across the grass.

вози скутер или шутира лопту на трави.

Almost everything that I see her do at her age

Скоро све што видим да она ради у свом узрасту

reminds me of what I could not do at that age.

подсећа ме на оно што ја нисам могла да радим у том узрасту.

And when she was two months old,

Када је имала два месеца,

I took her to get her first polio vaccine.

одвела сам је да прими прву вакцину против дечје парализе.

And when the doctor came in the room to prepare the shot,

Када је доктор ушао у ординацију да припреми вакцину,

I asked him if I could take a picture to document the moment.

питала сам га да ли могу да овековечим тај тренутак.

When we left the room,

Када смо изашли из ординације,

I could feel my eyes welling up with tears.

осетила сам како ми се очи пуне сузама.

I cried the entire way home.

Плакала сам током целог пута ка кући.

It was in that moment that I realized

Тог тренутка сам схватила

that my daughter's life would be very different from mine.

да ће живот моје ћерке бити веома другачији од мог.

She will never be faced with the crippling disability of polio,

Никада се неће суочити са парализујућим инвалидитетом дечје парализе

because a vaccine was available, and I chose to get her immunized.

јер је вакцина била доступна, а ја сам одлучила да је вакцинишем.

She can do anything she wants,

Може да ради шта год пожели,

as can each of you.

баш као и сви ви.

(Laughter)

(Смех)

Now I'd like to leave you all with one question:

Желела бих да вам поставим једно питање на крају:

what is your Ironman?

шта је ваш ајронмен?

Thank you.

Хвала.

(Applause)

(Аплауз)