The Magic of a Creative Career | Michael Sheen | TED

Prevodilac: Strahinja Tomic Lektor: Milenka Okuka

I didn't want to miss this opportunity

Нисам желео да пропустим ову прилику

to be able to tell you a couple of stories that I hope you might enjoy.

да вам испричам неколико прича у којима се надам да ћете уживати.

The first one is about the town where I come from.

Прва је о граду одакле долазим. Зове се Порт Талбот у Јужном Велсу.

It's called Port Talbot in South Wales.

It's sort of, I guess, famous for a couple of things.

Познат је по неколико ствари, на неки начин.

It's got a steelworks.

Има челичану.

It's a sort of mainly working-class town built up around the steelworks,

То је углавном град радничке класе, изграђен око челичане,

big council estate to house the workers there

с великим општинским имањем где су радници смештени.

that my grandparents grew up on

На њој су одрасли моји деда и баба, као и моји родитељи.

and my parents grew up on as well.

And it's also, I suppose, known for, weirdly, actors.

И такође је, може се рећи, зачудо познат по глумцима.

And I said that this story was going to be about the town.

И рекао сам да би ова прича требало да буде о граду.

It's actually about a couple of people who come from the town.

Прича је заправо о неколико људи који су пореклом из тог града.

So this first story was told to me, it's from the horse's mouth.

Дакле, ова прва прича ми је испричана из прве руке.

So one of the legendary sons of Port Talbot

Дакле, један од легендарних синова Порт Талбота

is of course, the great actor Richard Burton.

је, наравно, велики глумац Ричард Бартон.

And the story goes that Richard Burton,

И прича каже да се Ричард Бартон, на врхунцу своје славе,

at the height of his fame,

came back to Port Talbot

вратио у Порт Талбот и одсео у кући своје старије сестре Сиси,

and was staying at his elder sister's house, Cissy,

who actually raised him in Port Talbot.

која га је заправо одгојила у Порт Талботу.

And they were there, in Cissy's house in Port Talbot,

И они су били тамо, у њеној кући у Порт Талботу, када је неко покуцао на врата

and there was a knock on the door

and Cissy went to open the door.

и Сиси је отишла да их отвори. А тамо је био младић, момак.

And it was a young, young lad.

And he said, this young lad said, "Is, is Richard Burton there?"

И он је рекао, овај младић је рекао: „Да ли је Ричард Бартон овде?”

And Cissy was like,

А Сиси је рекла: „Ричи, дођи, неки момак је дошао да те види“.

"Richie, come, there's a lad here to see you."

So Richard Burton comes down

И тако, Ричард Бартон силази доле, а младић стоји и гледа у њега:

and this young lad's standing there looking at him,

"It's the great Richard Burton."

„То је велики Ричард Бартон.”

And Cissy says, "This young lad wants an autograph."

А Сиси каже: „Овај младић жели аутограм.” А Бартон је рекао: „Говориш ли велшки?”

And Burton said, "Do you speak Welsh?"

The lad was like, "No."

Момак је рекао: „Не.” „Па, онда ниси прави Велшанин.”

"Well, not a proper Welshman then."

And Cissy says,

А Сиси каже: „Овај младић је син пекара иза угла,

"This little lad is the son of the bakers round the corner,

down from where the Regent Cinema is."

кад се иде низ улицу од биоскопа Регент“.

And Burton said to this little lad,

И Бартон је рекао овом малом дечаку:

"I used to work at the co-op just up the road from the cinema.

„Радио сам у задрузи тамо низ улицу после биоскопа. Био сам безнадежан.”

I was hopeless."

And this little lad couldn't believe that he got his autograph.

И овај дечачић није могао да верује да је добио аутограм.

And this little lad grew up into a man who told me

И овај дечачић је одрастао у човека који ми је рекао

that not only was this an extraordinary moment for him,

да не само да је ово био изузетан тренутак за њега,

because it was Richard Burton who was doing on the biggest stage

јер то је био Ричард Бартон, који је радио на највећој сцени

what he hoped that he would do when he grew up,

где се надао да ће и он наступати када одрасте,

but also because this little lad felt like --

него и зато што се овај дечачић осећао као -

he was always told he was a bit stupid,

увек су му говорили да је мало глуп,

a bit “twp,” as we’d say in Wales.

мало „пглу“, како бисмо рекли у Велсу.

And Richard Burton, the great Richard Burton,

А Ричард Бартон, велики Ричард Бартон каже да је и он увек био помало безнадежан,

saying that he was always a bit hopeless as well,

gave him such hope.

то му је дало такву наду.

Now, that little lad grew up to be Anthony Hopkins.

Сад, тај мали дечак је порастао да буде Ентони Хопкинс.

And Anthony Hopkins told me that story

И Ентони Хопкинс ми је испричао ту причу.

and I, me, myself, growing up in Port Talbot,

А мени је одрастање у Порт Талботу, сазнање да је ту био Ричард Бартон,

it was knowing out there had been Richard Burton

and out there now was Anthony Hopkins,

а сада и Ентони Хопкинс,

two people who came from the same town as me,

двоје људи који су дошли из истог града као и ја, који звуче као ја, помало,

who sounded like me a bit,

и који помало личе на мене, али су били тамо.

who looked a bit like me, but were out there.

If it was possible for them,

Ако је то њима било могуће, онда би то можда било могуће и мени.

then maybe it would be possible for me.

Now, that is an incredibly important thing.

Е сад, то је невероватно важна ствар.

To see your background,

Да видите своје порекло, своје искуство, своју историју представљену тамо у свету,

your experience, your history represented out there in the world,

having a voice, speaking on a platform,

имати глас, говорити на платформи,

doing the things that perhaps you hope that you would be able to do.

радећи ствари којима сте се надали да бисте могли да урадите.

If you can't see yourself out there

Ако не видите себе тамо, или некога ко изгледа као ви, или звучи као ви,

or anyone who looks like you or sounds like you,

it's very hard to imagine that you'll be able to do that as well.

веома је тешко замислити да ћете и ви то моћи.

And that’s one part of what was incredibly important,

И то је део нечега што је било невероватно важно.

I've realized over the years,

Током година сам схватио, да је то било невероватно важно и да без тога не бих

of what was incredibly important about me being able

to have the life and the opportunities

имао живот, могућности и каријера какву сам имао.

and the career that I've had.

But it's only one part.

Али то је само један део.

I've realized more and more as time has gone on

Временом сам све више схватао, колико дугујем,

how much I owe

everything, all the opportunities I've had, to other people

све прилике које сам имао, другим људима и њиховом раду.

and the work of other people.

I come from an incredibly supportive family.

Долазим из невероватно подстицајне породице.

All my family were into performing in some way,

Цела моја породица је била некако у наступима, аматерски на неки начин,

amateur performing in some way,

so I knew from a very early age that it was something that you could do

па сам од малих ногу знао да је то нешто што можете радити

and that you got, sort of, brownie points for.

и, на неки начин, купити бодове за то.

So that was important.

То је било важно.

And as time went on,

И како је време пролазило, моја породица ме је увек водила на школске пробе увече,

my family were always there to take me to school rehearsals in the evening,

youth theater, whatever it might be.

позориште младих, шта год.

They'd come and see me in any performance I was doing,

Дошли би да ме гледају у свакој представи коју сам радио, а то много значи.

and that meant a lot.

It's meant a lot more to me as time has gone on,

То ми је временом значило све више јер сам, наравно, све узимао здраво за готово,

because, of course, I took everything for granted,

didn't I, at the time.

у то време, зар не?

But having that supportive family was incredibly important.

Али имати ту подршку породице било је невероватно важно.

And coming from a community,

Јер долазим из заједнице и то из радничке класе, из Порт Талбота, челичног града,

a working-class community, like Port Talbot, a steel town,

it's not somewhere that you would expect to be that supportive of people

одакле не бисте баш очекивали да подржавају умишљене уметнике, знате?

going into the poncy arts, you know.

But Richard Burton had done it, Anthony Hopkins had done it,

Али Ричард Бартон је то урадио, Ентони Хопкинс је то урадио,

and there was a kind of nobility to it.

и у томе је било неке врсте племенитости.

There was certainly a respectability to it and a respect for what they had done.

У томе је свакако било респектабилности и поштовања за оно што су урадили.

And so that made a big difference.

И то је правило велику разлику.

But in some ways, I think the most important part

Али некако, мислим да је најважнији део био могућност наступа у школским драмама,

was that I was able to do performances in school, drama in school,

and then I auditioned for a youth theater, local youth theater.

а онда сам био на пробама за локално омладинско позориште.

It was the county youth theater.

То је било окружно омладинско позориште, и опет сам све узимао здраво за готово.

And again, at the time I took it all for granted.

But now I look back and I can see that there was an incredibly ...

Али сада када се осврнем, видим да је постојала невероватно...

powerful youth arts infrastructure that had grown up in the area.

моћна омладинска уметничка инфраструктура која се створила у том крају.

Not by chance.

И то не случајно. То се није догодило насумице.

It hadn't happened randomly.

It was because one man, man called Godfrey Evans,

То је било зато што је један човек, човек по имену Годфри Еванс,

who was a teacher at the Comprehensive School

који је био учитељ Опште Гимназије на имању Сандфилдс,

on the Sandfields estate,

that was the estate that housed the steelworkers families,

на коме су се налазиле породице радника челичане, а који створио је невероватан,

he had created an incredibly kind of, progressive, liberal

прогресиван, либералан позоришни програм у тој гимназији,

theater program in that comprehensive school

and eventually that spread to the entire county.

и који се на крају проширио целим округом.

And he became the chief adviser of county ...

И постао је главни саветник округа за драме и плес у округу,

of drama and dance in the county

and created the youth theater that I was a product of,

и створио позориште младих из кога сам ја поникао,

that Russell T. Davies was a product of, many, many people.

из којег је Расел Т. Дејвис поникао, и многи, многи други.

The youth dance company that Catherine Zeta-Jones was a product of,

Омладинска плесна компанија из које је Кетрин Зита Џонс поникла,

the orchestra, the brass band.

и оркестар, дувачки састав.

It was an incredible diverse array of art,

Била је то невероватна разноврсна лепеза уметности,

all funded through the education system.

све финансирано кроз образовни систем.

And I was absolutely a product of that.

И био сам апсолутно производ тога.

And I joined the youth theater.

И придружио сам се омладинском позоришту.

And at a certain point,

И у одређеном тренутку,

everyone in our youth theater just auditioned for drama schools,

сви из нашег позоришта младих су се пријавили за драмске школе,

got in, went off to drama schools in London,

упали, отишли на драмске школе у Лондону, после у струку.

went into the profession.

I never questioned it.

Никад то нисам доводио у питање, нити мислио да је то чудно на било који начин.

I didn't think that was strange or odd in any way.

It was just like, that's what happened.

Просто је тако било, тако то иде. И тако сам и ја урадио.

And so that's what I did.

And I got a grant to be able to go to RADA in London

И добио сам стипендију да идем у Лондон на Краљевску академију драмских уметности

and came to RADA and then left RADA,

и ишао сам на КАДУ и онда напустио КАДУ,

went straight into the West End

отишао право у Вест Енд да радим представу са Ванесом Редгрејв,

doing a play with Vanessa Redgrave,

never looked back.

и никад се нисам осврнуо.

As time has gone on,

Како је време пролазило, видео сам да је тај пут, рецимо тако, нестао.

I've seen that pathway, let's call it, disappear.

So I know that if I was around now,

Тако да знам да, када бих сада почињао, тог пута више не би било тамо.

starting off, that pathway wouldn't be there.

And I had tremendous advantages,

И сада схватам да сам имао огромне предности.

I realize now,

with family, community, all kinds of things.

Породицу, заједницу, свашта нешто.

And it does make me worry that not only has my pathway disappeared,

И то ме брине, да не само да је мој пут нестао,

my school stopped doing drama, school closed down eventually,

него је и моја школа престала подучавати драму, и на крају је и затворена.

the youth theater lost its funding.

Позориште младих је изгубило финансирање.

Grants weren't available anymore for people to go to drama school.

Нема више грантова за полазнике драмских школа.

So I've seen my footsteps kind of disappear.

Тако да сам видео своје кораке како некако нестају.

And if someone like myself, with all the advantages I had,

А ако неко попут мене, са свим предностима које сам имао,

wouldn't be able to do it,

не би то могао сада да уради,

what about the kids who are out there who don’t have those advantages,

шта је са децом која су тамо која немају те предности?

who don't have maybe a family

Која немају породицу да их води на пробе омладинских позоришта или знате, чега већ?

who can take them to youth theater rehearsals

or you know, whatever it might be.

Don't have a school that pushed them,

Немају школу која их гура, никакву врсту инфраструктуре да створи тај пут за њих,

don’t have that kind of infrastructure there

to create that pathway for them,

what happens to them?

шта ће се десити са њима?

And then that leads to a bigger question, I suppose,

Онда то води до већег питања, претпостављам,

of, if young people,

шта ако млади људи, пореклом из одређених врста радничких класа,

coming from certain kinds of working-class backgrounds,

aren't able to come through into the arts,

немају могућност да уђу у уметност.

I mean, I was an actor,

Мислим, ја сам био глумац, али то може бити било шта у оквиру уметности

but it could be anything within the arts or creative industries

или креативних индустрија. Новинарство, писање.

or journalism, writing.

The conversation that we have as a country,

Разговор који имамо као држава, као нација, као заједница,

as a nation, as a community,

what is that conversation like if we're only hearing from the people

какав је то разговор, ако се чују само људи који себи могу приуштити

who are able to afford to get through

to the point where they get to speak, get to have a voice?

да дођу до тачке где могу да говоре, да добију тај глас?

It makes that conversation incredibly one-sided.

То чини тај разговор невероватно једностраним.

I mean, there are figures that I can quote you

Мислим, постоје бројке које могу цитирати, али ћу се задржати само на неколико њих.

that I'll just keep to a few.

But the Office of National Statistics reported a few years back

Завод за националну статистику објавио је пре неколико година

that of all writers in Britain,

да од свих писаца у Британији,

47 percent

47% је долазило из најпривилегованијих друштвених полазишта,

came from the most privileged social starting points,

compared to 10 percent coming from working-class backgrounds.

наспрам 10% писаца који долазе из радничке класе.

The Sutton Trust report in 2019 said that of newspaper columnists --

У извештају задруге Сатон за 2019. годину стоји да новински колумнисти -

so these are people who've really got a big part to play

а то су људи који заиста играју велику улогу

у обликовању националног разговора,

in setting what our national conversation is,

newspaper columnist across the political spectrum --

колумнисти новина дуж читавог политичког спектра -

44 percent of those newspaper columnists

44% њих долази из независних школа,

come from independent schools,

whereas only seven percent of the population generally

док само 7% становништва уопште похађа ове независне школе.

go to independent schools.

So there’s a massive overrepresentation there.

Дакле, постоји огромна презаступљеност тамо.

And of those newspaper columnists,

А од тих новинских колумниста, 33% њих, сваки трећи,

33 percent, one in three, are part of that independent school,

су део те независне школе, Оксбриџ, тог пута.

Oxbridge, pathway pipeline.

And those are the people who are, you know,

А то су људи који, знате, имају огромну улогу у обликовању нашег дијалога.

have an enormous part to play in setting what our conversation is.

You know, who gets to speak,

Знате, у смислу ко може да говори,

who gets to tell their story

ко може да исприча своју причу и на који начин.

and how does it get told.

And if that pathway is there

И ако тај пут постоји за људе који долазе из независних школа и кроз Оксбриџ,

for people coming through independent schools and through Oxbridge,

and that's not just into acting or writing,

и не мислим само на глуму или писање,

that's across the top jobs across our whole nation,

то је присутно у најплаћенијим пословима широм нације,

where are those other pathways

где су ти други путеви за људе који не долазе из таквих позадина?

for people who are not coming from those sorts of backgrounds?

It's so important that we start early to create those pathways.

Веома је важно да почнемо рано да стварамо те путеве.

In some ways, I feel like it's too late by the time you're 18, 19

Некако, осећам да је већ прекасно за то до 18, 19. године кад већ изађете у свет.

out in the world.

How do you get people,

Како да се људи, омладина, деца, осећају као да постоји нешто тамо негде за њих,

young people, young kids,

to feel like there's something out there for them,

that they see themselves represented and know that it's possible,

да себе виде заступљеним и знају да је то могуће,

као што је то за Ентонија Хопкинса био Ричард Бартон, као што су они за мене?

as Anthony Hopkins did with Richard Burton, as I did with them?

And how do you then create the pathway from that moment?

И како онда створити пут од тог тренутка?

And let's say that that moment happens

И рецимо да се тај тренутак догоди, где видите могућност за себе да радите нешто.

where you see the possibility for you doing something.

Where is that yellow brick road that goes from there

Где је тај позитивни, оптимистични пут одатле до упадања у жељену индустрију?

all the way to actually getting into the industry that you want to be in?

If that pathway doesn't exist,

Ако тај пут не постоји, а свакако постоји за неке људе, али не и за тебе,

because it certainly exists for some people,

but it doesn't exist for you

because of some accident of birth and geography,

јер ти си рођен на погрешном месту, шта се онда дешава?

what happens then?

There will always be individuals

Увек ће бити оних који су у стању да се на неки начин пробију

who are able to break through in some way

or get support and become the exception to the rule.

или добију подршку и постану изузетак од правила.

But how do we change structurally our system

Али како да структурно променимо наш систем

so that it's not just about individuals breaking through,

тако да не само да се појединци пробијају, него да сви имају исту шансу?

that everyone gets the same opportunity?

So I found myself sitting at my kitchen table

И тако сам седео за мојим кухињским столом

during the first lockdown, talking to Professor Katy Shaw

током првог карантина, и разговарао са професорком Кејти Шо

about a project that she had been involved with,

о пројекту у који је она била укључена

that I was incredibly inspired by, the Common People project.

којим сам био невероватно инспирисан, пројекат Обични људи.

I suddenly had a grandiose vision

Одједном сам имао грандиозну визију подршке људима пореклом из радничке класе,

of supporting people coming from working-class backgrounds,

underrepresented backgrounds,

из недовољно заступљених позадина, у приповедању.

in storytelling.

And we started to hammer out an idea for a project

И почели смо да кујемо идеју за пројекат који би могао да изађе у заједнице

that could go out into communities

and towns and look for those people.

и градове и тражи такве људе.

We started to think about a project

Почели смо да размишљамо о пројекту где је људима дата прилика,

where people were given the opportunity,

asked to get involved

од којих се тражило да се укључе,

and that were then supported through it

а који су затим кроз тај пројекат били подржани и добили менторе.

and would get mentors.

So people who've already made a mark in the industry

Дакле, људи који су већ оставили траг у индустрији и области које су желели,

and the areas that they wanted to,

helping them, supporting them,

који би помагали, подржавали, саветовали, охрабривали,

advising them, giving them a bit of confidence

and then to create a platform for what came out of it

а затим да се створи платформа за полазнике пројеката на националном нивоу,

to be shared nationally

and to try and influence industry.

да се покуша утицати на индустрију, било да се ради о издавачима или,

And, whether it's publishers or, you know,

broadcasters or whoever it might be, to open their doors.

знате, емитерима или коме год већ, да им отворе врата, и да, пре свега,

And first of all, to acknowledge the difficulties and the obstacles

признају тешкоће и препреке, а затим да подстакну људе да уђу.

and then encourage people to come in.

To renew us,

Да нас обнове, да чујемо гласове које историјски нисмо имали прилику чути.

to hear voices that we've not heard from historically.

And to hear of those experiences and those stories

Да чујемо о тим искуствима из њихових уста,

told by themselves

rather than having their story told at them or to them.

а не да неко други прича њихову причу уместо њих, или њима.

That people are able to actually tell their own stories.

Да људи заправо могу да причају своје приче.

And we believed that that would be an incredibly powerful thing,

И веровали смо да би то била невероватно моћна ствар,

not only for the individuals involved, but for all of us.

не само за појединце укључене у све то, него и за све нас.

And so A Writing Chance was born through that conversation, really.

И тако је рођена „Шанса за писање” кроз тај разговор, заправо.

We have 11 people eventually who got through to be our first cohort

На крају имамо 11 људи који су упали, који ће бити наша прва кохорта која ће

who would go through the program and get mentoring

проћи кроз програм и добити менторство, финансијску подршку и све остало.

and get the financial support and everything else.

And I remember reading Stephen Tuffin's piece

И сећам се читања комада који је предао Стивен Туфин, а који је био о...

that he submitted,

which was about ...

бризи о његовој мајци у њеним последњим данима.

caring for his mother in her final days.

And I remember thinking,

И сећам се да сам помислио: „Не само да је ово једна од најдирљивијих ствари

not only is this one of the most moving things

I've read in these submissions,

које сам прочитао у овим поднесцима, него једна од најдирљивијих икада.”

this is one of the most moving things I've ever read.

It was an extraordinary, searing, incredibly raw,

Било је то изванредно, срчано, невероватно сирово и прелепо дело.

beautiful piece of writing.

And in that moment,

И тада сам знао да ће ово надмашити сва очекивања.

I knew that this was going to exceed all expectations.

И надмашило је.

And it did.

The 11 writers that we finally worked with for the last year,

Једанаест писаца с којима смо на крају радили у последњих годину дана,

reading what they've done has been absolutely revelatory.

читајући шта су написали је било потпуно откриће.

Whether it's reading about the experience

Било да се ради о читању о искуству маргинализованих група од Грејс Кванток,

of marginalized bodies by Grace Quantock.

Lifting the veil on what it is like to live with a disability

које подиже вео о томе како је живети са инвалидитетом

and how people relate to that.

и како се људи односе према томе.

It's extraordinary.

То је изванредно. Све што је написала је било изванредно.

Everything she's written has been extraordinary.

Stephen's piece, about caring for his mother in her final days ...

Стивенов комад о бризи за његову мајку у њеним последњим данима...

I will never forget that piece.

Никада нећу заборавити тај комад.

It will stay with me for the rest of my life.

Остаће са мном до краја мог живота.

There's David Clancy, hairdresser in Ulverston,

Ту је и Дејвид Канци, фризер у Улверстону,

talking about how he turned having gibes thrown at him

који говорио како је испао након подбадања усмерених ка њему

for being gay when he was younger,

у младости зато што је био геј,

being kicked out of his own house by his parents

како су га родитељи избацили из куће

for being gay

јер је био геј, а затим што се морао уселити назад у кућу са својом мамом,

and then having to move back into the house with his mum,

or choosing to move back into the house with his mother and father,

или што се одлучио да се врати у кућу са мајком и оцем,

as the pandemic struck, in order to look after them.

када је пандемија почела, како би се бринуо о њима.

That experience.

То искуство.

Whether it's Maya Jordan,

Било да се ради о Меји Џордан, која пише роман о богињи реке Северн.

coming to write her novel about the goddess of the River Severn.

These are incredible pieces of writing

Ово су невероватна дела из искустава која једноставно никад раније нисам чуо.

from and with voices and experiences that I just never heard before.

It's absolutely revelatory to me.

За мене је то апсолутно откриће. Да видим њихово писање у часописима,

To see their writing in a magazine,

on a national newspaper,

у националним новинама, како се изводе уживо на сцени,

being performed live on stage,

being broadcast on BBC Sounds in a podcast.

како се емитују на Звуковима на Би-Би-Сију у подкасту.

This is extraordinary stuff.

То су изузетне ствари.

I remember Maya Jordan telling me

Сећам се шта ми је Меја Џордан рекла на идеју да буде писац на свом имању,

that -- the idea of being a writer on her estate,

she said, "There were no writers on our estate.

рекла ми је: „Није било писаца на нашем имању. Рећи да желиш да будеш писац

To say to someone that you wanted to be a writer

was like saying you wanted to be an astronaut."

било је као да кажеш да желиш да будеш астронаут“.

It was amazing to be able to go up to Maya

Било је невероватно прићи Меји након наступа уживо који смо извели у Кардифу.

after the live performance that we did in Cardiff.

And to say to us all,

И да нам свима каже: „Какав је осећај бити астронаут?“

"How does it feel to be an astronaut?"

(Music)

(Музика)

(Музика)